Јелица Кисо, ВРЕЛЦИ

ВАРИЈЕТА

Бело бело бело бело
Чује се
Рано звоно са камене цркве
Тиха песма прилази женским гласом 
Деца се љуљају
У публици међу рукама својих насмејаних мајки
Попут добрих духова
Аплауз и браво браво браво
Клавир и бубњеви
Испред поткровљеног шаптача
Бикини-плес и отворена грла
Тужних очију тужних
Под црним креоном на капцима
Пернате лепезе велике перушке уместо шешира
Девојчица у бледој хаљини седи на клавиру
Деда дрема у првом реду
Жена под марамом подиже рукама дете увис
Гускица се гега на даскама међу редовима
Дијалог жустар скоро да вичу
златна наруквица око мишице
брчићи главног глумца штрче
тихи печати бифеа из прошлог века
жене пуше мушкарци срчу супу
налакћени сви на унутрашњост воза
у пругама шина и жонглерских мајица
дремају сањају шницле
нацртаних обрва и вештачких трепавица
које скидају брзим хладним прстићима
Гола рамена у загрљају црног дугодлаког псића
И кола и коњ
Путовање и пешачење
А време је за ланене кошуље и прслук на копчање
Цветни пепито
Сламка попиног прасета међу зубима
Ресице на ветру
Као улазак у град
У плетеним корпама хаљине
игле конци каишеви мараме марамице
кофери старе дрвене кутије с ручком
штапови штаке куке кишобрана
под малом црном беретком са репићем
И поново песма
С руком увис
Желатин сатена под капљицама са плафона
Бело бело бело пада кап по кап
У гибању црно-белог трикоа
Лете флаше преко прибодених канапеа
Плетеница белог лука око врата поезије
Портикле цвет на реверу брош на хаљини
Глодање живине и газирано вино
Зној на челу
И већ иза гитаре музичарево лице
стиснуто уз деколте средовечне жене
Шапутања испод отвореног кишобрана
Кроз алеју куд се волови вуку
Прашњав друм ветрић па нови град
Велики град и споменик на тргу
Маестро капитоле звиждук усне дупље
Бели прслук затегнут преко стомака
Тапете кројачице завесе пале
Глава на бубњу
Ружа каиша испод горушице
Шлагерска вечера уз вештачки месец
Колица пуна хране
Обучене флаше троугао чаше
Наочари без оквира
Глумац кукуриче и сви му се смеју
Звечке шуште
Маркантно
Старице су зајахале своје удвараче
на светлећем поду
Кола пуна гласова без портира
Лете папирићи
на степеницама захвалности
Папир и оловка покрај бокала са уским грлићем
мрежица на глави
бели карнер провидне рукавице лакиране ташне
у које стаје тек паковање шибице
Велика врата затворена
Испред само маче црвено
Тамнопута труба са калдрме
Испред завесе а иза прозора
Доста доста доста
Тај одјек смеха
у очима циганчице на плочнику
која пева оперски
Good good good
У јастуку смеђа мачка
коју хвата жена за врат и баца у страну
Публика се плези цери
као да је с мора дошла
Са сузама у очима
Смењује се канкан
Девојчица на патуљку дуби
Ди ди ди
Збогом
Пера највећих птица
Котури
Новине на точковима
ћао ћао

ВИЊЕТА

Хоћу да ме волиш
Хоћу сигурицу
Да ли се кунеш
Верујем ли ти
Децу ћемо да правимо
Не још
Рано је
Писма твоја и моја
Вратићу ти ако нећеш децу
Ринг ринго
Пољуби ме
Јако
Нико ме не разуме као ти
Хајдемо у биоскоп
Не мораш се убити због мене
Да ли ћеш ме чекати
Зидови прелепљени постерима и плакатима
Шетамо ципеле смо истрошили
Спавамо мало
Три-четири сата
Регуларни смо у ноћним баровима
где пијемо кафу до поноћи
када излазимо
провокативни немилосрдни иронични
Идите у кревет
Bon bon
Живимо у пансиону
Дечко ме оставио
Прошао један месец па два
Чувам наше потрошене биоскопске карте
Друго ништа немам
Зграде трамваји собе
Куће пријатеља
Ако имаш бебу нико ти неће дати посао
Ни у бараци
Ни на каси
Мало искрене љубави
Кроз прозор лампа
Скочићу кроз прозор ако ме не волиш
Апсурдно
Прозор је плитак
Није виши од дужине моје ноге
Акт живота
Страст живота
Трчим трчим
Снег је иза стаклених врата
Имам пса
Волим га
Као да ми је син
Мушкарци ми не дају да радим или читам
Не дају ми да имам бебу
Када сам га чекала на дрвеној клупи
Егоиста
Отишао је
И није се више вратио
Плаве девојке имају децу
А своје мужеве виђају у колима
с другим девојкама
Деца су важна наравно
Али понекад изгубите памет
Мостови су тако лепи у нашем граду
Када сам заплакала људи су побегли
Ту доле
На реци
Не могу вам рећи како су их уцениле
То је ипак озбиљно
Извините
Без тешких речи
Послао је поруку да неће доћи
Љубавно писмо
Време је да наставиш даље
Goodbye goodbye
Украј фонтане на клупи
А људи плешу танго мамбо буги фокс
Рај
Баба је цокнула кад је младић затражио
ногу њене унуке
Отићи ћу ако не одеш
Поправи хаљину
Она је виша за главу од њега
Ухо уз ухо
Погледи препознавања и жвакаће гуме 
Плесали су свега три секунде
Ти си луд
Играч је направио шпагу
Намигнуо сукњици око колена
Ноге ме боле
Једна је сама док је друга између двојице
Излазите одавде
Шаке су се измешале 
Већ се у седам и петнаест све завршило
Зграда у којој живе само жене и деца
Зградетина са агенцијама
Деца по ходницима
Је л далеко?
Деца се само смешкају
Девојчица у наручју држи дечака у трегер-бермудама
Овуда! – деца гракнуше
Завеса се напухала у балон
Иза
Последња нада
Читаве породице у валовитом реду до краја
Строго поверљиво
Имамо толико фотографија
да не могу да стану у ову собу
Верујте нам
Проналазимо жене за све врсте мужева
Девојка стидљиво провирује
Одлазе
Пушите ли
Не али ћу узети за брата
То вам је фортуна
Али није за вас госпођице
Радим и сав новац дајем жени да ми чува дете
Радим само за дете
Са дрвеним гајбама на рамену
Трамвајем па степеницама
Не желим проблеме
Даћете ми гирице у папирној врећи
Даћете ми ђус
Спавам на улици
Или
У малој накривљеној белој кући без прозора
Са кокошкама лежем
Рашчупане тарабе од прућа
Где да узмем тикет
Ду ду ду
Немој да плачеш
Немам личну карту
Дала сам живот пеленицу ставила
Хоћу ли га оставити у парку
И деца га нађоше
У крошњи града
Улицом скутер зуји
Како је лепа згодна
Талас косе прибоден високом укосницом
Купе корсета
Немојте ме пратити
Немојте ми дисати за вратом
Хоћете ли да седнете
Престаните зурити у мене

ВАГАРИ

Научи да играш и певаш
и упознаћеш свет
Двокрилна врата се отварају лако
И тужни тромбон засвирао је
Сузица од креона испод ока
Са задњег седишта кола
Машеш одлазиш

Салама сир и боца вина
Као Ружа постаћу уметница
Јадна кћерка
Било гардеробе за десет жена
Испод црног шешира од плиша
равне кратке беле шишке
Накривљен полуцилиндар
Колутање очима без уздаха
Лупање о тамбуру
Па по ногама шибом
Како се зовеш?
Носић је нацртала а обрве јој лете на челу
Можете да умрете од смеха
Ако овде има патака
могао бих испалити који метак
Ха-ха-ха
А онда се чуло ква-ква-ква-ква-ква
Па опалило
И обоје се сурваше на прашину од смеха
Потом су добро јели
За столом што су га прекрили смеђим папиром
уместо столњаком
Специјалитет куће
И литра розеа
Хлебом тањир да се опере
Једна цигарета да се подели
А целе ноћи на ивичњаку
Јутро хладно и сунчано
Девојчица прође са две кифле 
Вире јој из џепова
Где се налази крај града?
А кола скаламерија
Пола мотор пола камион
Бодљикава жица дуж једне стране улице
Чуди се свет
А они дигли сидро
На глави плетена балаклава
Па кроз ветар
Падобранци свадбени
Опет јели
И круг се живота испунио
Младу сви љубе у долу
Деца се испод свадбених клупа гањају
Јуре кованице
Обухватили су ручицама крајеве њене пелерине
и повели је на спрат
код дечака
У кревету је
Није излазио месецима
Зури тамо у велику дрвену вртешку
Као у крила каквог старог авиона
А сенке се растежу по зидовима велике собе
А они у штали у рупи где топло је
са кравама и сеном
једу стојећи или плешу на ливади испред куће
Па под шатор
Мењају шешире лептир машне кике
Врте се укруг
Падају на магарца или са жирафе
Суперљуди смешних лица
Каравани тужне сврхе
Према мору ка обали
Са чајем од снега

Јелица Кисо рођена је 30. 6. 1979. године у Кикинди. Завршила основно образовање и гимназију у Београду. Дипломирала Јужнословенску филологију на Филолошком факултету у Београду.
Објавила три песничке књиге:
Црна срећа, 2010. у едицији Првенац (СКЦ, Крагујевац);
Гвоздени тањир, 2015. у едицији Најбоља (Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева);
Гледај, враћају се, 2021. у едицији Присуства (Пресинг, Младеновац).
Добитница је прве књижевне награде за поезију 2009. године – Улазница (Градска народна библиотека „Жарко Зрењанинˮ из Зрењанина).
Њена радио-игра Ћуп, теста, врч премијерно је изведена 2017. године на Радио Београду 2 у оквиру Драмског програма.
Заступљена у изборима и зборницима у земљи и региону.

Јелена Вукановић, ЉУБИЧАСТА КУЋА

У том сам трену осећала велику љубав, велики понос. Премда бејаху сва свадбарска лица за мене иста, сви су се за нас веселили, и та енергија… чудесног кикотања и…

Нисам сасвим успела да видим лице свога супруга, као да неко беше исплео ружичасту мрежу, али ме је карневалски осећај, који човека води ма где, обузимао. Ипак, сада није ма где, већ право у нашу кућу, ону коју је за ме зидао и припремао месецима, па као што он пре дана нашег венчања не виде моју венчаницу, тако ја никада нисам била крочила у наше ново гнездо.

Како ме је волео, држао ми је руку као да држи мало маче, дивио ми се као пролетњим лалама. Пијани свадбари нас у једном тренутку подигоше и рекоше како ће нас они одвести у наше земаљско пребивалиште. Пребивалиште, каква реч, та реч ми је у глави синула попут ловишта, вечних ловишта!

Хм, али неизмерну сам магију осетила. Супруг мој ме воли, мислила сам, воли ме чак и више него ја њега, што је добро, за живот је добро. Онда му видех само очи. Први пут сам на свадби помислила како ја однекуд знам те очи, боље речено – окице. Могао би да има само очи, од читавог тела, само очи, помислих. Очи које смеју се тако да нису потребни зуби, уста. Такве очи. Очи које показују некакву историју ономе ко би се усудио да ускочи у њихов муљ. Каква сам ја срећница, рекох у себи, да имам оваквог мужа, и јасније ми се указа, прашина је готово спала са његовог старог, али младоликог лица.

Увек, увек ме је гледао као да ће ме сваког трена изгубити, чежњиво, молећиво, поверљиво… Зато су његове очи толико наликовале на детиње. Погледом је успевао да ме натера на плач, велики плач.

У Рају сам, погледала сам била око себе, све је олистало, скелетне магнолије су пружиле прве цветове. Нисмо се дуго задржавали на раскрсницама, а мамљиво беше скренути баш било куд

Осећала сам да се сви диве нашој тријумфалној љубави, јер ми смо много тога прешли и доживели да бисмо се коначно угнездили у лепоти. Тако близу смрти, јер свака љубав убија, давала сам му мало не-живота да би ми вратио снажним бујањем, и ови цветови наши, нису ништа, бусен је почетак који ове пијандуре не виде, ти њиме зовеш ме, да те убијем, толико дубљи и нежнији од мене.

Кућа је споља окићена кичасто. Свадба је, свадба, умирих се.

ДОВИЂЕЊА, ПРИЈАТЕЉИ, ДОВИЂЕЊА, махала сам свадбарима, ХВАЛА ВАМ, ВОЛИМ ВАС И НИКАДА ВАС НЕЋУ ЗАБОРАВИТИ, плакала сам, и они су плакали, сви смо плакали осим мог супруга, он се смејао, и то не очима, него зубима се смејао. Очи су му казивале да они више нису битни, да су нас само попут кочија испратили у Рај.

Уђосмо. Видех да је ходник окречен у љубичасто. Изух се и похитах ка остатку куће. Наша соба – љубичаста, купатило – љубичасто, соба за госте – љубичаста, кухиња – љубичаста. Боже ме опрости, као код Ц!!!… Улазим у дневни боравак, кад тамо седи старица од стотину лета, уплиће у вуницу љубичасте конце и не обраћа пажњу на мољце!!!

Ја овог метузалема знам, знам је! Скамењено сам чекала да подигне главу и имала шта да видим: била је то Рада, мајка мога оца. ЖЕЛИМ РАЗВОД, ЖЕЛИМ РАЗВОД, ЖЕЛИМ РАЗВОД, викала сам из мозга, а он… он се смешио, зубима!

Није било могуће изаћи из љубичасте куће, схватих колико су ме преварили, колико су ме само преварили, ја сам мислила да ме чека нови живот, бољи живот, она се у том трену беше унередила, унередила се, а од мене се очекивало, очекивало да… да је обришем и оживим, као некада. Мораш бити човек и према непријатељу, а камоли према баки, према бакици! Он ме је љубазно питао хоће ли ми сметати да бринемо о њој, јер не можемо је оставити стару на цедилу, гледала сам га уз величанствено гађење, прошао је паук, па змијски чешаљ, бубашваба, ја сам рекла УЖАСНО, а он: НИЈЕ УЖАСНО, ТО ЈЕ ЖИВОТ!!!

Јелена Вукановић. Објавила две збирке песама: Логор (2020) и Чађави влак у смеху (2021).

Милица Шпадијер, ДАНАШЊИ ЗАПИСИ

ДАНАШЊИ ЗАПИСИ

Залила биљке и нахранила змију.

Гледала је како се мучи с пацовом

и закључила да је наша казна ништа

према њиховој.

Била јако срећна што имам руке.

Убола се на кактус.

МОЈ ДРУГ

Мој друг кад устане ујутру

одмах ставља наочаре за сунце,

а увече су му очи превише црвене,

па и мене избегава да гледа у моје.

Једном сам га натерала, збунио се.

Мој друг,

док је још био мој друг,

овако је причао:

8/23, 2:43am –

„јесен, моје омиљено годишње доба –

када птице мењају боју,

падају са грана и

шуште под мојим ногама.”

ЛУБАРДИН ЛЕГАТ

Данас ми није баш добар дан

Сањала сам Цетиње

И да ми је један момак рекао

Како су ми цртежи кичасти

ВОЗ

Добар ми је читав данашњи дан и дивно се завршава

седим у купеу у мраку и тишини са неким човеком,

није ни чудно ни непријатно,

једноставно је баш очигледно

да смо на исти начин одустали од живота

и боље нам је без светла

Милица Шпадијер (1989) рођена два дана након пада Берлинског зида, тако и живи. Завршила је Филолошку гимназију, основне и мастер студије на Катедри за класичне науке на Филозофском факултету. Добитница је награде „Млади Дис” за 2019. годину. Објавила је збирку поезије „Шар-планина” која се нашла у ужем избору за награду „Бранко Миљковић”, а њен нови рукопис уврштен је у ужи избор за награду „Новица Тадић”.
Са грчког језика превела је роман Маргарите Карапану „Касандра и вук” (Дерета, 2018) као и збирку поезије Петроса Стефанеаса „Афродита у плавом” (No Rulez, 2021).
Ради као новинарка, преводилац и професорка грчког и латинског и пише за неколико интернет портала.

Борис Ђорем, ОГЛЕДАЛО

ЗАПИС

Просуо сам душу

Распршила се
Свуда наоколо

Сад је скупљам
Као стакло

И више
Не осјећам жеђ

ДАЉЕ

Путује ништавило празним улицама
Чисти их од трагова суморног живота
Даље даље у ноћ

Ми смо далеко једно од другог
И онда кад смо близу

Далеко
Даље
Даље у бесконачно

Свануће још многе зоре
Погледом пратећи све те странце људе
Даље даље у каљугу живота

Даље само даље –
Ко се окрене губи све
Вода пада преко њега –
Мора се даље у ново ништа

Нешто нам говори:
Даље
Даље
Даље

СТРАДАЊЕ КОМШИЈСКОГ ПИЈЕТЛА

Пијевац је двапут
Заклепетао
Крилима
И пустио
Посљедњи тон
Онај највиши
Прије него што га је
У његовом дворишту
Шчепала лисица
Да му покаже мјесто
У подигманској хијерархији
Од тада у улици
Немамо пјевача
И од тада нас буде једино
Кинески пијевци
Од марку
Они што им аларм са грешком
Звони и кад су угашени

ОГЛЕД

Погледај се у огледалу –
Том пројектору привидне стварности

Питам те

Видиш ли у њему свој лик
Или видиш само

Огледало

Борис Ђорем рођен је 4. 7. 1997. у Источном Сарајеву. У родном граду завршио основну школу и гимназију општег смјера. На Филозофском факултету у Палама 2020. године стекао звање дипломираног професора српског језика и књижевности. Тренутно на мастер студијама књижевности. Повремено пише пјесме, есеје и критику.

Ирена Плаовић, ТЕМЕЉИ ЧЕГА ТАЧНО

Избор из књиге поезије „Темељи чега тачно”, Битије, Београд, 2021.

ЋЕЛАВА УЛИЦА

Већ ми је хладно на рукама док силазим у свет

Дочекује ме ћелава улица, савладана под небом
и равна

И сува као наш поновљени минус и зелена пита

Синуси раскрчени у антре лирског профита од
неизвесности

Бета давно је постала вита и сад се чека

Само још кураж од прсних темеља ако се гураш
кроз очврснули ваздух

Ако се крећеш са мишљу о теговима и
тежиштима ако те има изнутра

Ако потегнеш узбрдо или из флаше

Зна се одакле је чука и шта то значи кад јутра

Имају или немају снагу за мало стварније
буђење

ШТО СЕ ТИЧЕ МОРАЛА

Ако добри повређују невине ако слаби

Издају осећајне ако сјајне вијуге боле као
мишићи ако зуби

Жмуре пред ветром и све то хоће да буде мртво

Па жртвујемо време пред мање скупим леком

Пред апотеком неког непостојаног ја

То  д о л а з е ћ е  безболно је као став о другом

Као нокат кад није урастао, и као

Неке ретке атмосферске прилике

У којим туђи прсти теше ми теме и време
постаје отворено за питања ван патње:

Шта остаје за јаке?

КА МИЛОСТИ

Пуно пролеће мутава песма глава у хладном
јогурту

Дуго се нисам стресла на исправне одлуке,
добре изборе, ледене рибље изворе крупне
очи што као чесма лети у парку спасавају
од презнојене истине: сад лето нашег
незадовољства постаје славна зима синова
што нам из мимова продире у зенице и бруји:
крените, и распиње се по нама и првог дана
рата већ страда у стомаку, и каже мом огледалу:
волим те такву и распојаса пораз деветог часа
кад је већ клонула глава мртве љубави и можда
слава са очима које шкргућу као оркестри
умњака дође у овом лету и испод сваког дна
изгради светло сутрашњем флерту:

ексеру који изусти последњу крв уз дрво; дуго
се нисам мрштила на милости

ВОДОГРАДЊА

Треба да остане нејасно да се ја темељим изнад
себе

Да се клизам у бритку домишљату земљу

(у страшни хумус)

у лепо вариво јутра

Сладак је овај притисак као плазмино
распадање у краткотрајном млеку

исте бледолике плочице

и изненадно хлађење воде на пулсу

линијо водиљо диши у моје десно уво

сад лепим шарене стикере априкот пилинг
на челу отпали делови фена међу изгорелим
прстима и неуспели бракови-тетоваже без
убода без развода без крви са рутером у цегеру
селимо се и ја и корење и мрежа и каблови и
свет и пешке

а шта ако сада узмем овај отварач

и ишчупам из главе пампурткиво и почнем

много дубоко да мислим о темељењу уназад

ако четкицом намажем пажљиво течни азот на
израслине успеха и гледам како остају једино
задебљања која ћу моћи да грицкам

шта ако скочим у џезву са петом кафом и мртве
искипимо

и не разумемо ништа

а наше кључање буде удобан водени кревет

и ако опет искорачим из wellness загрљаја
хидрирана у дан

и не буде ми ништа

Црна изокренута метода водоградње

темељи се изнутра у именицу тело

у зашто ми то приређујеш

КАБЛОВСКА ЈУТРА

А види какво пресецање; несигурни
фломастери, Његоши

Задовољавајућ осећај сечива у розбратни, и
скучен скучен лакат-

Прозори: још увек задржана још 48 сати у
интерпункцији,

Јутрос, кафу сам сипала одмах, у ладну воду,
шта ми је шта ми је

Сећам се дахова, сад отежалих, немогуће Авале,
Дунави, Кошутњаци

Дишу уместо врућег-а-никад-осушеног веша у
свакој соби

На свакој обали, притисло нас је рађање

Тресу се под мојим гугуткама каблови, чекају
бежично сутра

Незаштићени, на великој висини, и готови да
штрцну

Струју по нашим устима

НАЈБЛИЖИ ИСТОК

Док сам се љуљала Доњим Подунављем

Ка Браничеву ка Браничеву

Све нешто, мислим се, јашем по Кападокији

С шлемом и хаљином, могу само да пуцају

Из мене бесмртно пусто српско галопира у
Кавказ

Свако би хтео да умакне некој правилности

Јутрос већ копита опадају: на радост, на радост

Разгранаће се шака

Између ова два ока оптерећен је оштар њух

Као домаћи црно-бели филм о потонулом
Сплендиду

Брадато кормило драме по посним данима с
уздама с уздама

Тако чарапе пуне уља капљу ми лук у ноздрве

НОВЕМБАР

јутра

26 Јерусалиме, са својим Калемегданом!

Једна телевизијска река у Мозамбику што
муљем прекрива дречаве бубе

Моја псећа љубав

Прислањам врућу шољу на чело

Један од синуса меко се смеши

Да има магарца све би ишло лакше: стигла бих
чак до болних винограда; корење мојих зуба

вечери

26 Запаљени контејнер мирише на насиље

Зелено, као рана у трави

Моје обраћање посувраћено у судар

Тако је хладно да је узбуђујуће

Праведни Еак под тим брдом

Кпа мој раздељен дан: врли рудар!

27 Докле остајеш код куће: Лисабон

Једна је жена пљувала и просила, нећемо је
звати бабом

У свом невољном брлогу ноћас сам сањала
срећу

Хладно напољу и хладно унутра две су готово
супротне ствари

Као тишина планинска и грађанска тишина

И размак међу твојим зубима што беше већи од
мог нећу

27 Луди никога не осуђују а људи да

Шеташ куче а изгледаш као модел Метарта

Молим те, Лени, да ли се храстово лишће каже
храшће?

Одмах ми уобичите стварност

Плакета нежности за освојену пажњу

Тријумф: још један кроше у моју сујету: зарашће

28 Хладне ноге буђења: трчи-трчи, Београде

Четвороуличје твоје. Бела табла чуђења.

Лепа је моја успаваност док пијем кафу из Веспе

28 Стани, стани песмо! Не могу да те стигнем

Брза си као јутро што се са вечери слило –

Успело мало ветра под јорган да ми преспе

29 Персијски владари и ритам рибања врата

Стари је канадски ноћас био сладак али
несупешан

Још ми се кожом мота

Од тешке старости синоћ нисам успела да те
напишем

Од тешке досаде умукло је у мени и ово свитање
Од простоте живота

29 Коме лево и коме десно – мени или Михајлу,
и с које стране коња?

Сто пута нисам рекла колико једва чекам да
прође онај звук кад неког зовеш телефоном

И колико ама баш ничега нећу пола

Није ми хладно и није ми тешко и свуда сам ово

Луде су очи гужве и згужваних 50 за косовски
ритам

Чудан је живот са ове стране стола

30 Авион и воз су једно те исто; Санта Лућија

Напуштени су ови градови и у овом се мору не
плива

Ово је цвеће теже од мириса цвекле

Разменићемо пар порука у мемоарском стилу

Ионако се слива у један залудни уздах

Све што икада једна другој јесмо и нисмо рекле

30 Охладила се хладноћа и већ постала
опасна

Пишти кроз моју косу лишену капе и суши ми
„патњу”

Бројим против бола увек до десет

Десет је најлепши број док киша пада на
сеизмологију

Све ово овде овако је онако како треба

Новембарјенајнежнијимесец

Ирена Плаовић рођена је у Београду 1992. године. Завршила је Филолошку гимназију, смер за Италијански језик, и Српску књижевност и језик са компаратистиком на Филолошком факултету, где сада ради као асистент на Средњовековној књижевности. На докторским је студијама Српске књижевности. Поред научних чланака, пише есеје, позоришну критику и, најчешће, поезију. Збирка „Темељи чега тачно” њена је трећа књига.

Владан Шиповац, СВА НАША ОДСУСТВА

СВА НАША ОДСУСТВА

Ти и ја, када се раздвојимо, личимо на филозофе
који у миру великог одсуства један другоме
препоручују књиге, непознате наслове
од којих ће тек неки проговорити о хаосу
који зовемо блискост.

Ти и ја, када погледамо шта смо написали
и како су зарези потамнили странице више него
иједна друга масна шака,
с намјером загубљена у роковнику,
тада схватамо јасноћу форме нашег односа.

Ти и ја, настањени у великом отклону,
срећи што не зна размрсити удове,
него им још више даје до знања колико су
сами и неразумни,
као конопац за веш током јулског пљуска.

Ти и ја, када постанемо краћи него што је овај тренутак
и када околина зашути довољно дуго
да се у њој препозна глас заједништва,
тада ћемо упамтити све што се од нас очекује,
што је природно и себично,
као ујед на погрешном мјесту.

Ти и ја, када се раздвојимо личимо на могућности
које су остављене да буду то што неприкосновено јесу,
наша је платонска љубав иста као и она људска, настрана.
Сасвим је једнако појести комад лубенице и замислити га
како пробија сваки огранак једњака.

НОЋАС

Ако ноћас буде каквог сунца
од чије ће скраме птице препознати гротло,
ако буде таквог сунца и таквих очију
којих ћемо се сјећати сутра
и које ћемо скупљати на балкону,
онда ће бити и тебе и твоје истрајности
да створиш прстима оно што мртви стварају
грлом.

Ако ноћас буде голих брда,
као његових леђа,
прикљештених у знојави рам,
онда ће јутром, још прије звона
твоја рука о моју се саплести
твоја вјештина
мојим тијелом постати.

ПРИЈАТЕЉИ

Нико не станује у кући са великим прозорима,
ту се буде наши пријатељи, вјечите избјеглице
и отимачи простора.
Њихове сигурне руке у распрострањености
сопствене изопштености.
Тако се мирно обнавља радост туђег гријеха

Ако ти кажем да можемо остати још мало
да ли ћеш сачекати ноћ
или вријеме не игра улогу.
Све што је важно, носиш са собом,
онда свесрдно објављујеш љубав другог реда.

Не морам да бринем,
сутра ћеш поново доћи.
Биће то доба јарца,
биће то доба Плутона.
Твоја слабост одузета,
моја грубост помирена.

ЉЕТО 21

Љето је тако простодушно доба,
знојем можеш све да покажеш.
Када начнеш брескву, она ти испружи жељан језик.

Љето је тако недостојно доба,
тада волиш да уклањаш тепихе,
скидаш завјесе, склањаш предмете
који додатно загријавају кожу.

Твоје умијеће је у кратким потезима,
можеш да се обзнаниш у једном сату,
није потребно мјесто, нека посебна драж,
све што је нужно стоји већ ту,
пред човјеком, а никад у књигама.

Саопштаваш му временску прогнозу,
као увод у разговор о неопходности близине.
Док чекате на колодвору
чини се да људи око вас већ знају исход приче.

Љето је тако пакосно доба,
од свих сезона, сунце тада највише воли,
воли те док спаваш, док једеш и док се купаш,
Сунце те кида потајно, навлачи те на себе
и говори тише драги, тише.

Љето је тако вјерно доба,
када све мачке и сви псу оду за својим богом
негдје у самоћи свих ствари
остаје свјежина заљубљености, онако како је замишљено,
како је требало бити и како се могло наставити.

ЉУБАВ ТИЈЕЛА

Тијела су густа,
у раскораку са сјећањима
и на крају дана,
изгледају слаба и незаокружена,
недодирнута,
а тек њихове руке,
призори просвјетљења.

Не постоји коректан начин
писати о потреби тијела,
осим о његовој равнодушности
пред свијетом,

пред празничним усијањима,
оштрим као сунчане зјенице
на главама покојника.

Вријеме које предстоји
говори у његову корист,
све што радимо,
радимо за боља обећања
и зле намјере.

Нико у бити не познаје
шкртост својег тијела,
његову кривицу у кади,
расквашеност на тамним
мјестима.

Нити ко ремети његову
застрашујућу слободу
и одлучност у огледалима.

Када се напуне тржни центри,
тијела су необазрива,
јасно показују своје разлоге,
своја утемељења,
сваки покрет је сукоб са погледима
иза стакла,
сваки излазак је позив за убиство,
тијела кидају своје материјале,
оне исте мјешавине
којима су испуњена,
разграђују их и смију се наглас.

Толико је лијепо
данас посматрати сва помирења,
предмете којима тјешимо руке,
драге људе који нас грле, снажно,

као никада раније,
њихова тијела су означена
у тамницама нашег рођења,
она постоје као тек изникле биљке
на чије трбухе јутром спуштамо образе
и по једну смрт, у јорганима.

Владан Шиповац рођен је 1987. у Бановићима, БиХ. Дипломирао је на Катедри за англистику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Објављивао поезију у часописима, зборницима и на књижевним порталима региона.
Добитник је прве награде 43. Ратковићевих вечери поезије, за пјеснике до 27 година. Аутор збирке поезије Кожа у којој не живим, Бијело Поље, 2014.
Нова збирка под називом Пољубац објављена је у марту 2021. године (Књижевна организација ARGH, Београд).

Спасоје Јоксимовић, УПРКОС ЛЕТУ

Аутор фотографија у чланку: Спасоје Јоксимовић

ИЗ ГУСТЕ ШУМЕ НА ЛИВАДУ, У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Одвикао се од бурних ципела
Нестабилне висине

Као метафора склоништа
Прочисти се свет
Можда помеша коштице и ситне плодове

Грешка се исплати

МАЛИ ПРЕЛАЗАК

Као чамџија Харон
На путу
преко баре од неколико метара

Ослонац ти гранчица
тања од Сират-ћуприје

Делује несразмерно
и искушење и разрешење
Као многе поенте

Неки мину без досезања
Други у познатом

И Онај што долази да те откупи,
чини то увек у твојој амбалажи

Ма какав да си јој садржај

УПРКОС ЛЕТУ

Хватање сунца
на посеченим стаблима

Одузимају им се логоси и без нас
али свеједно
умиру спорије

Кад помислиш да смо слој
површина
На глави земље

Сунце оставља празнине
Лето и јесте за меланхолију

ПРЕОБРАЖАЈ

Мада би волео
да сумираш и дојавиш решење
нејсвежијег квара

Теби су многе ствари као откривење
у излетничкој посуди
Спремној за избор невремена
што ти стварају уточишта

Између одбачене коже зарад мора
и кула у чијој околини пада град,
бираш двориште и покислост

По врелом дану
смирај није крај него суштина

У истој посуди носиш лимун
Стара тема
Можда подсећање на џепне артефакте
што подижу крчаге и истичу плодност
у ентеријерима великих соба

Али ти далеко од сеоба
Упиреш поглед у старицу на балкону
Плод што му се по мекоћи коре осећа скори крај

Али не мислиш о томе
Него откриваш раскош лета
Света уклопљеног у слику
која јесте

пролазна
али је не гледаш више тако

ТИБЕТ НАС НЕ ДЕФИНИШЕ

Гледати реалности
Као гужвање вреће за спавање
при напуштању ходочашћа

Где намерно се занемарује правилност
и ослања на спонтаност тканине
На нове преклопе
што је не озлеђују

Допиремо до стварности
и онда када вајар у мермеру
представи наборе

И чуда се дешавају
Нешто помешано

Ведрина кроз прозор
Меланхолија у погледу девојке
и сну човека
Али како време пролази
све мање

Препознајемо црвену боју предмета у кући
која разводњава мрак

И ипак тужно отапање снега
пред вратима

Спасоје Јоксимовић рођен је 1988. године у Мајданпеку. Дипломирао и мастер студије завршио на Православном богословском факултету у Београду. Објавио збирке песама „Живот, по сунцу”, 2016, „Далеко од Јоханесбурга”, 2016, „Вече у Витанији”, 2016. године и „Municipium S”, 2019.

Александра Мариловић, О ЧЕМУ СУ ФРАНЦУСКИ ПЈЕСНИЦИ МИСЛИЛИ

ДЕСЕТ ТВОЈИХ ПРСТИЈУ КАО ДЕСЕТ БРОДОВА

Нисам се могла сјетити
Гдје би друго жељела
Бити заточена
Јасна мјесечина
Него у твојим
Тамним очима.
Ту и припада.

Док пловиш пустим земљама
Мога погледа
Свијет наједном објављује:
Боље је мјесто.
И морала сам тада бити захвална мору
Јер од немања
Имах само своје тијело
А сада имам тебе.

Донеси нам вина доброг
И нека десет прстију твојих
Као десет бродова
Однесу далеко, далеко
Сву памет моју.

Јер од свог немања на свијету
Овоме сада имам
Љубав твоју.

ЗАЖМУРИ И ПОСТАНИ ДРВО

Устани по мојој кожи
Ти ходаш по крошњама
Млијечан у измаглици
Устани према кожи мојој
И окоштај у дрво
Са широком, широком крошњом
И небом – кровом нашим
И земљом – кућама нашим
Са свим тим градовима
И посвуда људима.
Устани по мојој кожи
И тренутку овоме
Повјеруј чаролији,
Нашој тишини па
Буди мој одмор и хлад
Да бих те његовала.

ПОГЛЕДОМ ТВОЈИМ, РИЈЕКА

Да ли је у твоме граду
Била ријека
Да ли је изнад ње
Небо питко када га
Јутром заграбиш
Онако пјенушаво, исхитрено?
Да ли је у твоме граду
Била ријека
Да ми покаже тог човјека
Пред којим удахнеш
Па станеш?

Да ли у твоме граду
Постоји ријека
Да ти изнесе на обалу
Флашу у којој нема писма
Јер ја немам храбрости
Да ти било шта кажем.

ТВОЈ МАЛИ СТАН

Ти станујеш под мојом
Бригом
Ти ходаш
Мојим погледом
И остављаш отворене
Прозоре посвуд
Да ми се душа смрзне од
Твога недодира.

Твој мали стан
Моја је душа
Цијела.

О ЧЕМУ СУ ФРАНЦУСКИ ПЈЕСНИЦИ МИСЛИЛИ

Данас сам срела сестру
На улици.
Спустила је корпу са поврћем
Љупко слегнула раменима:
Праведно да ти кажем
Ништа не знам о смислу
О коме говориш.
А ово што чујеш само су ријечи,
Можеш ли купити
Нешто за њих?
Ипак, обећај ми нешто:
Учини све што можеш
Да испуниш свој свемир
Овим поврћем са пијаце.
Свијет је одувијек
Оно што јесте.
Ако ти се не допада, госпођице,
Смисли другачије мјесто
Или бољи изговор

На концу,
О свему томе мало су
Ти твоји француски пјесници
Мислили.

Александра Мариловић (Дервента, 14. 6. 1986).
Када не може да путује – чита. Када покушава нешто да схвати – пише. А када јој неко недостаје – јури напоље!
Посједује: ријетке градове и дубока пријатељства. Не воли да говори о општим мјестима.
Пише јер сматра да је некоме потребна. Чита јер су и други потребни њој.
Цијели живот је учила како живјети, па ту негдје неочекивао почела да пише.
Прву књигу објавила је са најбољом пријатељицом а потоњом кумом – Иреном Станковић.
Нема порока, сем оних које крије.

Небојша Васовић, ДУЛЧИНЕЈИ ОД ВИНЧЕ

Избор песама из књиге Дулчинеји од Винче, Поетикум, Краљево, 2021.

ПЕСМА

Радости радија, радости грамофона,
И моје детињство у Краљеву
Шездесетих година.

Из комшилука допире песма
„Воларе, кантаре”
Доменика Модуња

Осећам како ми расту крила
Али не знам куда бих полетео

Песма ми каже да негде постоји живот
Али не каже где је то

Заправо, то ја сада тумачим
Шта је песма рекла

А песма ко песма
Није рекла ништа

Добар је Модуњо

КУШАЊЕ ПЕСНИКА

У последње време
Посећују ме демони

Један од њих ми чак тврди
Да су ми песме јако добре

А што је најгоре
Ја му верујем

Ето, он је макар приметио
Да се нечим бавим

Било би ми и то довољно
Али он је претерао

Јер претеривање је мајка доброте

БУДИТЕ ПЕСНИЦИ ЉУДИ

(На једну тему Слободана Марковића)

Будите песници људи
Јер то још нисте били
Све друго сте пробали
И ништа нисте открили

Будите песници људи
Усудите се макар једном
Јер бити је страшно и мрачно
Осим ако у том тренутку
Не сија сунце убитачно

(Сунце између ногу
Неких дама на плажи
Где жбунићи су мали
Светионици у ноћи…)

Будите песници у ноћи
Кад нико не види
Будите људи

ДУЛЧИНЕЈИ ОД КОРДОБЕ

Ја Вас волим много више
Него оне аламуње
Из предела Каталуње
Рекох јој у духу шале
(a forma de solatz)

А она ми рече да сам гмаз
Јер стихове кројим штетне
Који само маме жене
Ни у кога заљубљене

Па нареди мужу своме
Отфикарит главу томе
Дрском заводнику
Што у перо узда се
Више но у киту

ДУЛЧИНЕЈИ ОД ВИНЧЕ

Дизвините што ме нешто
Вуче према вама
Мада сам старејши
Извините благо Неши

Где сам био да се родим
Четврт века пре
Сад би били исписници
Били би на „бре”

Овако ми туга оста
И то двострука
Што ме ваша липост
Гледа као госта

Што тумара обалом
Незнаног му места
Па му сваки камен леп
Лепота је бити слеп

Не видети ситне звезде
Него само Ваш корсет
У којем је стара Винча
Коју не зна овај свет

ЈЕЗИК МАТЕРЊИ

На српском можеш бити сељак ил хајдук
А свако друго делање
Само су звуци виолине
За ухо испод маховине

Далеко нећеш стићи
Користећи сербише шпрахе
Испашћеш само луда
Која не зна ни оно што знају снахе

По селима где шљива цвета
(Немцима управо продата
На многаја љета)
Зато лингвистички опусти се

Ако је то могуће
У часу смртном још ником преводилац
Требао није (важно је да прелазак преко Лете
Не ометају Фурије)

ШТО ВОЛЕ ПЕРФЕКЦИЈУ

(За Рашу Попова)

Онима што воле перфекцију
Требало би дати инјекцију
Јер од превеликих стресију
Човек добије епилепсију

Данас се живи убрзано
Као да море није довољно слано
Па се конектовани гајтаном
Мушко и женско текстирају стално

Не немој ми прићи (остани далеко)
Јер женско познајем само са екрана
Тако штедим на вијагри
А у доњем спрату мога мозга

Нема оних рана због којих се цвили
Или пише вечна песма
А то што се ретко јављам
Кривица је Текста

ТАКО ТО ИДЕ

Од песничке коже
Могу се крпити масонске
Ложе, или правити лекови
За не дај Боже

Али песник мора бити мртав
Да га не би болело
Када му скидају кожу
И примају га у ложу

Да у њој носи рогове
А не да сања бродове
И бег из провинције
(Свуда је исто)

Зато дерите га
„Да будемо начисто”
Певаше Мефисто
Јер му се може

ЧИСТИНА

Богови нам одузимају кључеве
Од кућа и од станова

Како бисмо живели у свемиру

Боси – без чарапа
Голи – без кошуља

Голи путници
На чијој кожи светлуцају цветови мака

Читава поља, необрана…

РОЛЕТНЕ

Кроз раскриљене ролетне,
Можеш погледати у сунце.
Ако си био добар
Ђак у школи,
Дозволиће ти то
Твоји професори.

Само, не гледај дуго,
И ако нешто видиш,
О томе боље ћути.
Много је крви проливено
Да сунце буде што мање –

Mеђу-ролетно

AYAHUASCA

Чак ни уз помоћ најбоље гљиве,
Човек не може летети
С места на место у истом телу.
Тако се не може отићи далеко.

Али, кад почне да се преображава
Из једног тела у друго,
Креће се брзином светлости.

Само што онда никада не може
Сазнати куда је стигао,
Ни да ли је он баш тај који је летео.

Небојша Васовић је 1978. дипломирао на Филолошком факултету у Београду на групи Југословенске књижевности са општом. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на Новом калифорнијском колеџу у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. Аутор је следећих књига:

Поезија:
Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.
Со лично, Видици, Београд, 1986.
Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.
Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.
Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.
Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.
Музика роба, Нолит, Београд, 1992.
Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.
Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.
Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.
Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.
Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.
Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2014.
Голицач табана, Пресинг, Младеновац, 2018.
Дулчинеји од Винче, Поетикум, Краљево, 2021.

Есеј, критика, дневници:
Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.
Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.
Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.
Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.
Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.
Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.
Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко”/Алтера, Лесковац/Београд, 2015.

Ненад Станковић (Ђевђир), ЛИМЕНКЕ, СО, КАЈСИЈЕ, ЦЕМЕНТ

Избор текстова песника Ненада Станковића са његове Фејсбук странице „Ђевђир”.

НЕ НУЖНО НА ВРХУ БАНДЕРЕ

Гледам како се на врху бандере
две гугутке кратко, јутарње, паре,
па помислим, зашто то не бисмо били ми,
не нужно кратко
и не нужно на врху бандере.

НИКАД НИСАМ ЈЕО ТУЊЕВИНУ РИО МАРЕ

Никад нисам јео туњевину рио маре вуле ву пате авек муа, рио маре инсалатисимо, луксузни западноевропски рио маре, тај одблесак скупих азурних обала, то француско снобовско грађанско спокојно море жандарма из Сен Тропеа, тај туњевински коко шанел и блештаво бело светло из реклама, тај симбол разлике између нас и њих; и поставља се сад питање, док око рафова обилазим и с једном те истом женом се сударам, да ли човек треба да једе туњевину рио маре и, оно битније, да ли човек уопште треба да жели да једе туњевину рио маре, да ли је то оправдана жеља и како се заслужује једна таква туњевина златна и сва богата – одем у куповину, па гледам, гледам, сардине и туњевине, волим тај одељак конзерви, и лимено упакована мора и сунца, меркам, меркам, па не узмем ону најгору туну, у комадићима, трулу и никакву, испод сто динара, неку шверцовану преко Бургаса и у некој саламури са остацима костију у себи и с већим процентом неких тамнијих несолидних делова, него узмем туњевину голд, подношљиву, ма и сасвим коректну, за мене и сој мој зделану, око 140 динара, док поред стоји тај, сав луксузног дизајна, обао и сјајан рио маре и онако се шепури француски, али не смем руком да пођем ка њој – то мени није допуштено, то ја сам себи не допуштам, то је увек неки недопуштен луксуз као и чипс онај у ваљку оном картонском, но, но, но, ти то не дирај, то и не гледај, сам себи родитељски причам, сам себе за руку тргнем и ударим по шаци једном руком по другој и кажем, иш немамо пара за то, тата треба ујутру да једе саламчетину пред посао а ти да једеш рио маре, па иде ли то; уосталом, можда је тај призвук жеље скроз непотребан и ником на корист, та завист и та жеља, или би рекли сада сви ти либерални протестанти и капиталисти или ко већ: ради боље, труди се, па ћеш јести рио маре и купити нисан кашкаји, само треба довољно да желиш енд со он енд со он, али ја уопште не желим да желим, и зашто уопште играти на ту карту и у то коло се хватати да би за пет година коначно купио рио маре, и то не купио једном, то могу и сад, него купио у смислу: редовно куповао, постао припадник једача рио марета, и тако испунио свој дечачки сан, мада то и није мој дечачки сан, то је само мој сврабеж и питање сад, јер, уосталом, тај шублер нема граница у свом фином подешавању размере доброг укуса: данас рио маре, сутра неки кокаин квалитетан, прекосутра жена са одређеним џорџеџорџевичџорџиновским пропорцијама кукова, задњице и груди, и шта ће остати од мене, ако тако наставим, ништа, где сам ја ту, међу тим набилдованим хибридним жељама које и нису моје и које ме гутају, чему то, та бесконачна јурњава за квалитетом, та превага материје, недостатак духа; о, замисли, човече, ти космичко биће коме је разум дат и очи духовне и созерцања Божија, замисли ти такво једно могуће узвишено биће које овамо жуди за неким као квалитетнијим одресцима јебене туне, и то ти пажњу заокупља, то ли те једи, то те своди на ту рибетину коју једеш, према њој уподобљава, ма доста с тим, но туњевина голд у корпи, сигурица и поклапање укуса, поклапање шерпе и поклопца, трнава квалитет и приградски оброк, али опет се, на каси, ко црв увлачи питање друго: зашто онда не узети најгору и најјефтинију могућу туњевину лаперла, прогутати је ко перлу и пилулу, црвеног сиромаштва, и тако постати отац свој и Отац наш, и с њим се у лик један преко водњикаве саламуре стопити?

И ОВОГ ПРОЛЕЋА СМРЗНУЋЕ КАЈСИЈЕ

И овог пролећа смрзнуће кајсије,
остало ће се воће већ фуњарски провући,
али кајсије не, што прве букну нежне а слабе,
невине и простодушне гојковице,
Ко први кучићи, најслађи, у реку бачене, кајсије,
у град тврди пролећни узидане као жртве,
у првом јуришу попадале, и лако погинуле,
ко пилоти у Априлском рату, и митски деда-стриц нестали у албанским гудурама,
једини нежењен, најлепши и најбољи међу браћом;
Кајсија, заборављени царски син, леп ко девојка и омиљен међу војницима, херувимске душе, и са хибрисом богова;
Никад неће настрадати, рецимо, досадне јабуке, први синови и јаки гени,
који су при деоби добили најбоље парче земље,
ни старе коке крушке које нико неће а које се све држе неким матронама и великим госпођама,
а које, паметно, касно зрију,
и од којих зуби у зиму трну
и које увек по једну ћерку баксузасту и жилаву рађају;
Па чак ће се и трешње ситне и веселе, у хороскопу близанци, хитре и лаконоге, такође провући,
мајом разбрбљане;
Али кајсије, кајсије ће најебати,
плави изданци у тамном македонском накоту,
Бадемлића кћи у Андрићевој причи,
најређа, најтананија,
једина ћерка међу петорицом неосетљивих мушкарчина синова,
тихо саткана и зеленоока, туберкулозна и болешљива,
а слатког белог и жутог меса и најфинијег ткања сунца;
Кајсије ће опет покошене бити ко Иродовом наредбом несрећна деца,
некрштена и неприлагођена варварској клими, брдским непогодама и сечи кнезова;
и што остане биће квргаво, пегаво, ко после тифуса, и ситно, неугледно,
зелено убрано и брзо прошло, неприметно,
тек за неколико скупих тегли џема;
О, то твоје персијско и каспијско, нежно порекло, кајсијско, ти белих руку нестало Аралско језеро;
И кад смо имали једном, у дворишту, младу, букнулу кајсију, цветала је тада, сећам се, ко пред рат, ил пред катастрофу,
и прошла је и мразеве и урокљиве погледе, и завист и враџбине, и судбине,
и родила је ко за инат ко омражена кучка седам белих штенаца, лепих ко милост изненадна,
И онда је у мају дунула олуја
и цело дрво прекинуло на пола,
тешке крошње и младе, ко црвенкаста бујна коса мирисна на набујалу реку, и влажну земљу, на жртву, и на општу кривицу;
Лежала је потом, с несуђеним плодовима, у ведрим вечерима, освеженим њеном смрћу,
ко утопљеница бела и бујна, гола,
чије тело раскривено нико није смео, од стида,
да честито погледа.

ТУЗЛАНСКА СО

Треба бити постојан ко тузланска со,
Пролом вода и мерима сапун,
Брашно, зејтин, шећер и остале потрепштине,
Али ипак, само је со тако неопходна и тако магијски делотворна, споротрошећа, сигурна, и неприкосновена,
Идеална у својој чистоти и другости,
И земаљски узвишена:
Кутија пуна Соли,
Бела кутија са светлоплавим спољним делом, кором, као на некој планети Земљи попречно пресеченој у Атласу,
И у њој омотач језгра, тамноплав, још ближи средишту, тегет индиго пресликавајућ као ноћно небо,
И у самој средини та чудесна реч
S o l
И на другој страни кутије ћирилично
С о,
Ко само језгро Земље та два слова,
И та разлика у Л као између близанаца – нашег доброг и њихивог злог, и обрнуто;
Со наша насушна за све народе и народности ко сунце и жито и сол и сребрна солеа крема, метална кутија у којој су се држале игле, још слатко миришуће, на белу зову и просуто семе;
То кратко, свето скоро, и благословено
С о
Та солидна тежина препуне кутије до врха напуњене која кад се отвори са стране помало истекне и проспе се ко песак из сломљеног пешчаног сата,
Па се ивицом длана покупи са глатког стола и у кутију врати просуто јер не ваља се тек тако со расипати, слути на несрећу и ратове;
И мирис соли чист и резак, лековит, којом се испира грло и чисти тело, пријатан и миран: со која увек смири и зрнца његова сва од светлости покупе сву горчину;
И сећам се сада сланика насред белога стола под јаким кухињским светлом породичног обеда: Со и Кромпир печен, тек извађен из рерне, који пукне у руци и сав брашњав се проспе по плеханом тањиру са сликом шљиве на дну;
И из тог плеханог тањира слађа је со и укуснији тај суви кромпир по чијем светлуцавом жутом и белом телу сјаји се кристал разасут драгоцене соли,
И док се једе тај посољен кромпир, као со земље, чује се само влажни гутљај од прекомерно лучене пљувачке од сласти, и то није обично мљацкање, то је гутање саме суштине, слане и обогаћене благословене вечери, просте и изворне;
И со која на крају остане у тањиру међу скорелим мрвама кромпира и која се прстом покупи и олиже;
Ах, тузланска со, као лепота и основа, из дубина распукле земље донесена, сува и драгоцена као барут:
И када је једно време, из н е к о г разлога, није било, појавиле су се имитације, у кесама од најлона, морска со, крупнија и другачија, влажна некако и нерафинирана, као што су мале складне ева сардине замениле крупне и мање укусне ријека црнојевића,
Али ипак друкчије се међу прстима осећала та прва, родна, ситнија и сувља, тузланска со,
Којом се врца одозго полако и тихо
У прстохвату мере и сунца,
Из сланика који је увек стајао на кухињском столу као сигурност, ручак и домаћинство и као кристализован кућни дух,
И као неки хазарски бог соли,
Коме више нема ко да служи, у старој, напуштеној кући, у креденцу, где је све остало пропало, уцрвљало се, убајатило, убуђало,
Осим те кутије вечне, исте, тузланске соли, ко живе крви расутих светом наследника.

И ЗИМСКА СЕ ПРАШИНА РАЗВЕЈЕ

Такло ли нас, коначно,
пролеће, и кише ли се тешке,
мартовске,
у мајске лаке преобукоше
са бретелама на раменима,
изашлих из зиме девојака
у баште,
кад их, у подне, сунце, још варљиво, огреје,
и кад раме разголите из, зимске, обучене, јутром, јакне,
и зимска се прашина развеје,
кад из широке блузе, при том покрету скидања ненамерно провири и танка бретела;
па стидно поправе нагост клавикуле
и сакрију брзо ту провирелу пругу
са нахваталим громуљцима памука и тела,
и косу извуку из јакне и пребаце преко рамéна
и потом запале цигару и наруче капучино,
дужи, са млеком,
и чашу обичне воде
на чијој површини светлуца труње,
у одсјају, мајском, и меком.

ПИВО ПРВО, ДРУГО, ОСМО…

Прво пиво сипам у себе ко на врели жар воду из пегле пофајтан велики веш чује се како цврчи ватра суботња, прво то пиво сурдукнем ко гурнути с литице топови у Неретву, проспем га ко за врат и ко у нероткињу, ко мокри трагови стопала на бетону на јулском сунцу што нестају, ко планинска брза река Врла шикнула из брда, пролазно време пет минута и седам десетинки, вода пуна сјајних алкохолних пастрмки, стуштим га и ољуштим ко изгорела плећа на плажи, саспем се ко српска коњица у Косовској бици, први ће српски удар бити најтежи, полијем га ко ознојени косач воду за поцрнели врат и на маљаве груди док оштри косу и гледа у даљину у Гледићке планине, попијем га као лепоту и ко букнуле ослобођене сисе, слистрим га у сласт и без задршке попијем у трен сладости и утажења, поправим се, дотерам и сетим се себе, одједном све добије смисао и замајац, пробудим се ко наталијина рамонда после кише и кажем: шта је било, шта је било а, а, а, шмркнем ко Аца Лукас и кажем: идемооо, идемооо, а с места не мрдамо, сад све може, сад је све ок, вече се отвара ко шифуњер са девојачком спремом, белом, мирисном на босиљак и противуставни кестен;

Е, друго пиво је већ излазак на раван, београдски, пут, упловљавање у мирније воде равничарске, широк Дунав и дуван који се полако мота, друго је пиво миран краљ чија владавина траје тридесет година без потреса и проведена у економској стабилизацији, и без потреса обнова после провале Монгола, и тако све редом у благостању и богатству, кеса пуна лименки поред мене зрачи сигурношћу, четврто пиво Цар Душан, да би после петог шестог све отишло у курац, расуло, декаденцију и расап српског царства, инфлација и дезоријентисаност и властела намножена жедна нових поседа и накита за швалерлке и реци ми кад си упознао Аркана и дај још и још, и још, и тамо негде око седмог јави се савест на кратко ко кратка ренесанса Палеолога и Отворена врата, али од осмог већ потпуни пад и хаос и Османлије долазе, и туђа власт, и хашиш, и зло, и мучнина, и жгаравица и негде око три пад рушног Цариграда у сан.

И ЗАШУШТИ ЗЕМЉА МЕЂУ ДЛАНОВИМА И ПЛОД У РУКАМА, НА СЛАСТ, НА РОДИЛОСТ, НА ЗЕМЉУ, НА ЛЕПОТУ, НА ГЛАД НЕКУ КРОМПИРСКО-МЕТАФИЗИЧКУ

Мирис разроване земље после кише увек ме сети првих кромпира, тек извађених, са остацима песковите земље на себи која светлуца под голом сијалицом шупе у летње, јулско, послекишно, вече; па онда из џака пажљиво узмеш један у руку и у шаци га држиш као неко богатство и чудо, осетиш се као Доситеј међу Србима који пажљиво држећи кромпир у рукама поручује ово ће вас браћо спасити од глади, и зашушти земља међу длановима и плод у рукама, на сласт, на родилост, на земљу, на лепоту, на глад неку кромпирско-метафизичку, на мали, али сигуран посед; па ноктом загребеш танку младу љуску, као да провериш квалитет, да се покаже и засија испод слатко бело тело тих подземних сунаца тек извађених, ко зрак, и да помиришеш тај златасти грумен ко враћен Карађорђе у Србију који земљу љуби и мирише тло жудњом изгнаника; и вратиш потом тај кромпир назад у џак док сочно тареш руке од прашњаве благодарне планинске пескуше, и кажеш ух добро је, добро је родило, осећајући земљу, у себи, како кроз крвоток неба мирише на светлост и прах.

ТРЕБА ГРАДИТИ КУЋЕ, ПА И УЗАЛУД

Сунцем обасјана, у старом крају, над предратним, ниским, лепим, кућама, штрчи ко брод, нова кућа, никла, од црвених блокова, на радост, синула, и миришућа, на мирно поподне, после мајстора, отишлих и завршених за данас послова.

А скеле и фосне, свуд около, и опрашена трава, белилом, и грађевински материјал, набацан, богат, који ме увек обрадује ко дете играчка у песку: мирис обрађеног дрвета, греде златне и храпаве и гвожђе арматурно, полегло по трави, утонуло; песак просут пред оградом, са Мораве довучен, жутим, дивним, камионима.

Наслагани поред и џакови цемента, тог најлепшег и најфинијег састојка, од свих материјала најтананијег, та срж и суштина, и прах дарован од неба, и воде, и наслаганих милиона година;

Ах, па кад онда собалиш с рамена један тај џак цемента, па врхом лопате поцепаш картонску му кесу и кад се проспе бело злато, ко полен, па прошириш улазни убод и скроз на пола распориш џак, а он надувен, и дотад тежак, клоне, испуштајући беличасти прах у издисању, у својој плодној смрти;

па затим звук лопате по бетону која гребе песак и враћа га на родну хрпу поред улице, да се не пресипа превише, ван;

Треба градити куће, па и узалуд,

Треба бар озидати шупу с времена на време,

Треба градити помоћна одељења у дну дворишта, па и ником заиста потребна, а да се некад, и ту, ипак, усели нека избегличка породица, да само премости, а да остане заувек;

Треба пред кућом, с времена на време, извести мечку, величанствену мешалицу, сунцокретну, чији тамни отвор зјапи гладно према небу ко првосвештеник подигнуте главе и раширених руку, који од сунца иште плодност, напредак, срећу у градњи, спуштање духа светога градитељства на рамена блага кровова;

Па та њена наранџасторужичаста боја, ко људске коже, која провирује испод стврднутог малтера, од прошлих градњи, који јој се накупио око уста ко пена замрзнута временом и сунцем; и њено весело чангрљање, прво на празно, у круг, и у круг, па се потом тај звук пуни и мења у лепоту рада, употребљености, мешања, сједињавања, чуда, у којој слатко пљуска вода и формирајући малтер у вртлогу њене унутрашњости – увек ми од тога пође нека метафизичко-земљана вода на уста, и будем гладан, радосно ко први градитељ на земљи – ми правимо, ми савладавамо, ми зидамо кулу до неба, астрономи дневног сунца и чудотворци људских насеобина.

И ај додај воду још мало и још једну лопату песка, па да зналац, врховни мајстор, скоро завуче главу у мешалицу оцењујући квалитет малтера, да ли је довољно мрсно, да ли је сувише посно, не ваља, каже, пљуцнувши поред у песак, суво је, дај још цемента на врх лопате и ванглом зидарском суни још пола воде, е такооо, гледај како је сад мазно и како клизи са мистрије, хах, умешасмо зидарски лебац, гледај како је леп малтер, да га кашиком кусаш, гледај, мајку ти јебем, ту лепоту;

И онда најлепши део, када се ручка она на мешалици тешко спусти надоле и кад престаје чангрљање и из црног отвора покуља готов материјал за кућу, савршен малтер, осети ту слатку тежину у колицима у која се сипа из гротла зеленкасто-мрка маса градње, сам лепак постојања, сама храна Божја и мана;

А свуда Сунце, зној, лопата и пиво у хладу, у паузама, висак који се пресијава на сунцу и дрхти као звоно, ободом се наслањајући на тек подигнут зид, и одозго, преко, либела постављена, чији мехур рибљи прелази мало танку границу уцртану ко нека жилица у пилећем белом месу, ко скакач у даљ кад такне линију на увеличаном снимку, лупа либеле и спржени мрав жижом, други цео свет сакривен у том зеленкастоводеном либелном одељку који показује исправност, и даје свој божји суд правилнога градитељства, и допуст за даља зидања;

А, па добро, то се т о л е р и ш е, не мора да буде савршено равно, већ боље кад је скоро па равно, јер прави мајстори знају да не треба правити савршено правилне куће, нека угао буде 89 степени или 91, не мора то изазивајуће 90, свака неравнина се накнадно забашури, боље остави на кући ситну неправилност да може да дише на њу и да не буде грађевина повод за хибрис и освету богова, остави тај један посто, за вилу преко ноћи, да она доврши, да би димњак добро повуко први пут и да буде напослом и дим прав у небо, на лепо време и општи напредак;

И живу кокошку баци у темељ, разбиј флашу о зид, учини жртву, што мању, али неминовну, да се чврсто слегне, да се учврсти, да укрути, да се сједини, и у недељу никад не ради, само обиђи грађевину и пљусни водом плочу да не испуца на сунцу, пребај и очитај молитву зидарску, опери алат на крају и плакни колица и чекај да се све слегне, на крају, јер ипак све на своје дође, шта год то значило, али ради, посао завршава та џивџанскозборна скрушеност пред завршницом, давање воље у божије руке, ми изидасмо што је до нас, сад је воља Божја, и оно пилатовско, шта писах – писах, шта зидах – зидах.

А онда, на дизање рогова однеси погачу у белом платну и испечено пиле и напиј се потом ко стока, од младог вина, или од меке ракије, али до краја, ваља се, обезнани се као водилац радова и главни мајстор да те четири помоћника-шегрта однесу кући, одмори дан један, два, а од сутра, већ, на нову грађевину треба поћи, пут југа, велики смо посо уговорили, хангар, халу, фабрику, силос, дугачку зграду ону за пилиће; на крају крајева, на врх планине храм сунцу подижући, онај никад до краја завршен, са прозором према истоку, сунцу излазећем.