Од почетка септембра непрестано је падала киша, чиме је постојано осећање радости, које ме је редовно обузимало током позног лета, било нагло збачено и замењено уобичајеним мислима о пролазности, старости, пропадању и све бржем протицању времена. Уместо планираног уживања у изобиљу и раскоши позног лета, Нина и ја смо гацали по блатњавом и стрмом сеоском гробљу, где су избледели камени споменици из прошлих векова ту и тамо провиривали између свежих хумки, над којима су биле истакнуте неукусне, предимензиониране мермерне плоче. Кад смо се од капеле на врху брда спустили до гробног места, приметили смо да готово никога од присутних на сахрани не познајемо. Питао сам се да ли ће се Растко можда ипак појавити. Могућност сусрета с њим после толико година чинила ме је нарочито нервозним. Али Растко, наравно, није дошао, и не верујем да би дошао чак и да је био у Србији. Нина ме је прекорила због заједљиве опаске на Растков рачун упитавши ме да ли бих ја, да сам на његовом месту, допутовао чак из Ванкувера овим поводом. Ћутао сам. „Увек си био строг и неправедан према њему“, рекла је. У мислима сам час гунђао због Растка и глупих обичаја, а час сам се самосажаљевао због цимања по киши и блату. О Виктору уопште нисам могао да мислим, као да све ово нема никакве стварне везе с њим.
Морам да додам да је моје расположење у међувремену еволуирало од почетног шока, преко краткотрајних напада кривице и кајања, до крајње равнодушности, па чак и раздражљивости, због које сам повремено доводио у питање исправност одлуке да уопште дођемо на Викторову сахрану. Јер шта сад значи цела ова представа? Разишли смо се, изгубили смо осећања која смо једни према другима гајили, и чему онда служи ово гацање по гробљанском блату и цмакање с људима који нам ништа не значе; чему служи све то глуматање и изјављивање саучешћа с намештеним болним изразима лица, иза којих не стоји никакав проживљени бол, већ само обзир, пуки обзир и воља да се задовоље савест и сујета? Међутим, онда су одједном, као по договору, почели да пристижу наши стари пријатељи.
***
Привукла ми је пажњу још једна особа из те групе за одвикавање од никотина, и то зато што ми је деловала као уљез, или напросто као дангуба, као некакав уврнути радозналац, шта ја знам. Била је то девојка у двадесетим годинама, узгред речено, нарочито згодна, која је изгледала потпуно здраво и неговано. Чуо сам је док се жалила старијој пријатељици из групе како јој све зависи од тога да ли јој дан започне цигаретом или не. Ако успе да устане и да не запали прву цигарету, онда се током читавог дана храни здраво, одлази на време на факултет и тамо проводи квалитетних седам-осам сати учећи за испите, иде на консултације итд. Међутим, ако случајно ујутру уз кафу запали цигарету – цео дан неизбежно одлази у пропаст. Више не може да уради било шта корисно за себе или друге. Пали цигарете једну за другом, не једе или ждере искључиво junk food, не учи, постаје раздражљива као „контејнерска мачка“, свађа се са родитељима, пријатељима, увече се опија и креше са потпуно непознатим типовима. Кад је у једном тренутку заврнула рукав, видео сам ожиљке на надлактици. Ова прелепа девојка има потребу да се, с времена на време, поштено исече. Ћакнута бордерлајнерка. Свидела ми се. Осетио сам снажну жељу да јој приђем и да је позовем на кафу, али нисам имао храбрости за тако нешто. А и слинио сам нон-стоп. Шта да радим с њом кад сам сав никакав?
Напољу је владала сасвим другачија атмосфера. Дан се већ значајно скратио, светлост је променила боју, али температуре су биле натпросечне за то доба године, повремено ми је било чак и вруће на сунцу. Људи су се тискали испред уличних излога: ведри, раздрагани, празнично расположени, хитали су у шопинг и пили кафу и кувано вино с пријатељима. Продавци кобасица и слаткиша су брже-боље поотварали своје импровизоване кућице, које безуспешно подражавају божићне пијаце у земљама немачког говорног подручја; због необично топлог и сувог времена баште кафића биле су препуне, мачке су се излежавале на балконима, празнична грозница дрмала је пролазнике, а дрмнула је и мене, богами, и то ме је баш дрмнула, корачао сам споро и несигурно поред ужурбаних пролазника, удови су ми отежали од туге и чамотиње, по глави су ми се врзмале суицидне мисли. Сетио сам се како ми је бивши колега, који је у школи замењивао наставницу физике док је она користила своје породиљско боловање, једном приликом, током великог одмора, насред зборнице рекао да имам „ауру самоубице“. Корачао сам по испошћеним тротоарима док ми се по глави вртела мисао да имам ауру самоубице, и успут беснео на дрског младог колегу. Шта му је то значило?! Како се усудио да ми каже тако нешто?! Одакле му право да ми тек тако тресне у лице нешто што је по свом смислу не само непристојно него и агресивно? И зашто сам ја остао тада залеђен? Али шта ако он види нешто што ја нисам у стању да видим? Шта ако је мој бивши колега обдарен пророчким даром па му је моја будућност прозирна? Дакле, убићу се. Ове зиме? Ових дана? Данас?
***
Пробудио сам се око један ујутру. Најзад без главобоље. Нина је чврсто спавала и дубоко дисала леђима окренута мени. Запамтио сам шта сам малочас сањао. Био сам на чачанском гробљу, усред ноћи, с Викторовом мајком. Ишли смо ка њиховој породичној гробници. Она је носила плетену корпу пуну хране и причала ми о томе како је с Луком имала релативно лак порођај, док је с Виктором мислила да ће сићи с ума од болова. „Виктор је, нажалост, повукао на оца кога је однела ракија пуста.“ Кад смо најзад дошли до гробнице, без имало чуђења опазили смо да су плоче изнад гробних места померене, да су ковчези празни и да је трпеза, за којом седе Виктор, његов давно преминули отац, Нина, Растко, Марта, Гога, Горан и гомила неког непознатог света, свечано постављена. Викторова мајка почела је да вади из корпе храну: погачу, кувана јаја, сухомеснате производе, домаћи сир, колаче итд. Сви су се радовали. Чим ме је угледао, Виктор је нагло устао и загрлио ме снажним рукама, упитавши ме: „Па где си ти до сада?!“ Ја сам истог часа пао на колена и чврсто обгрлио његове ноге, молећи га да ми опрости, да ми опрости за све… Ридао сам. Виктор ме је подигао, насмејао се рекавши да уопште не разуме „шта то причам“ и да „престанем да серем“. Али одједном нисмо више били на гробљу, већ на обали једне уске, плитке, брзе и веома хладне речице. Цело друштво се забављало пуштајући низ реку чамчиће направљене од тикве, с венчићима од цвећа и упаљеним свећицама у средини. Река је светлела, из шуме је допирао цвркут птица, призор је био бајковит. Виктор ми је ставио руку на раме и рекао: „Погледај ову лепоту, зар није чудесно?“ Одмах након буђења брзо сам отишао до купатила и исплакао се наслоњен лактовима на лавабо. Трудио сам се да својим јецајима не пробудим Нину.
***
На 25. мају смо срели Емине пријатеље са студија. Мршави тип с негованом густом хипстерском брадом, проћелави тип с пихтијастим телом и кратко ошишана риба с тетоважама и ратоборним изразом лица, која је изгледала као скинхед-лезбијка. Ема је без размишљања пристала да оставимо своје торбе и пешкире поред њихових. Приметио сам да је Кристини било непријатно кад је скинула мајицу. Дан пре тога су она и Ема провеле сат времена у кабини за пресвлачење у тржном центру, тражећи одговарајући купаћи костим. Напросто ниједан није био довољно простран за Кристинине бујне груди. У купаћем костиму и с одвезаном косом, изгледала је као нимфа. Због овакве лепоте су у античко доба избијали ратови. Обратио сам пажњу на погледе Еминих пријатеља. Били су згађени. Видело се да изразиту телесну лепоту посматрају као нешто непристојно, нападно, у најмању руку неспојиво с егалитаристичким погледом на свет. Спонтана каква јесте, природа је селективна и хировита, може се чак рећи да је аристократски настројена, али као таква, природа нужно представља непобедивог класног архинепријатеља свих еманципованих дегенерика. За разлику од Кристине, скинхед-лезбијка није имала сисе, али је зато имала огромне бутине и широка рамена, док је проћелави тип имао пихтијасте сисе и танке ручице. Требао ми је читав сат да схватим да су њих двоје у вези. Упознали су се на постдипломским студијама, пошто су обоје похађали курсеве из феминизма и квир теорије. На основу неколико коментара схватио сам да волонтирају у центрима за збрињавање миграната са Блиског истока, као и да се залажу за легализацију лаких дрога и криминализацију употребе животињског меса у исхрани. Као прави вегански фундаменталисти, убрзо су извадили сканк и ризле. На први поглед ми је мршави хипстер с брадом деловао као пристојно људско биће, али онда је почео да се просерава о свом „мултимедијалном арт пројекту“ под називом Часни вибратор. Наиме, дечко је камером на ајфону снимио спонтану реакцију својих родитеља када је на прославу породичне славе дошао с вибратором у облику фигуре Светог Николе. Отац га је ошамарио, брат испсовао, мајка се расплакала, гости су почели да одлазе итд. Он је свој троминутни видео-рад одмах окачио на друштвене мреже. Идеја је била да се „испитају репресивни механизми фалоцентричне хетеропатријархалне културе“, или тако нешто. „И шта је резултат тог испитивања?“, усудио сам се да питам. „Па да је хетеропатријархална култура репресивна.“ – „Океј“, рекох.
Филип Грбић је рођен 1984. у Београду, где је завршио Трећу београдску гимназију и студије филозофије на Филозофском факултету. Ради као библиотекар и професор филозофије у средњој школи. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије. Преводи с руског, немачког и енглеског. Објавио је романе Руминације о предстојећој катастрофи (2017, награда „Милош Црњански”) и Прелест (2018, награда „Бранко Ћопић”).
СЛОВОПОЛИС 