СТАРЕЖИНА ВРЕМЕНА
за Драга Пауревића
Пренизују ћерамиду с кровља
Часовничарске радње
Надничари –
Не плаше се висина иако
Газе по гредама
Трухлим
Из жљебова и удубина
Метлама истјерују
Свехлутке –
Старежину времена
Невидљивост
Просијава: ништа
Трајније од пролазности није
(2019–2020)
ПЈЕСМА ЈЕ ВИДЈЕЛА
за Селведина Авдића
Ево трним над сликом егзекуције
Федерика Гарсија Лорке –
Стрељачки строј
Од два је војника
Са суђеником пред зидом
Лорка је у бијелој кошуљи
Подвијених рукава
Док рецитује
С песницом дигнутом увис
Кад се повуче
Линија под лењиром
Дужином стрељачке цијеви –
Путањом метка
Јасно се види
Да џелат
Не нишани у срце:
Он циља ватрена пјесникова уста
(2020)
УТВРДИТИ ПОСТОЈАЊЕ
Био сам дијете када ми је
Умро дјед –
Расуо се
По нанином крилу
Његов издах као дим
Нисам знао шта је смрт
И чекао сам да му
Припалим цигару –
Да утврдим постојање
Као што духан
У папир замотан
Чека да га ватра обистини
(1980–2020)
ТРИ ЗНАКА
Кад ми неко ненадно дође
Па ме не затекне кући –
Тај обавезно
За врата нешто затакне
И по биљегу
Знам да је долазио
Јутрос
На прагу затекох
Три знака одлучности
И знадох да више нећеш доћи
(2020)
УПОТРЕБА СУНЦА
Тога сам јутра као увијек
Ишао по млијеко –
Мрк
С околних брда сунце су
Топовске цијеви
Цијевчиле
А ја ињатан помислих:
Ти буди човјек
Захвалимо
Оној на жици
Дјетињој чарапици –
Због ње и започиње дан
(1992–2020)
МОЈА ПОЕЗИЈО
Када на миндеру отац сједи
Скрштених руку и прсте
Ломи упразно –
Чујем орахе
У жљебу крцалице
И кућице спужова у башчи
Под наниним налунама –
Тако
Започињаху
Веселна наша јутра
Моја поезијо
Тако и сад у моме крилу
Јутра иста почињу
Пуста
И све што
Ко дувар глух
Не чујем – чули смо давно
(2020)
*Фотографија песника: Латиф Адровић
Шабан Шаренкапић, писац, пјесник и прозаист, рођен је 1956. године у Новом Пазару. Студирао је политичке науке и југословенску књижевност. Оснивач је „Културног центра ДамаД”, покретач књижевног часописа Мак и магазина Хас. Члан је Друштва писаца Босне и Херцеговине, живи у Новом Пазару и Сарајеву.
Прву књигу поезије „Кућна нега” објавио је 1987. године, након чега слиједе књиге поезије „Учена вода” (1990), „Империја хлеба” (1993), „Земна снага” (1997), „Стамболска спрема” (1997), „Меморијалне плоче” (2002), „Лирика мањинства” (2005), „Матерњи гето” (2005), „Изабране пјесме” (2006), „Земна оставштина” (2007), „Црвене куће” (2014) и „Кафкин калфа” (2019), за коју је добио и награду БУКС-а „Сулејман Табаковић” за књигу године.
Написао је прозна дјела: „Буквица” (2000), „Пазарска трилогија” (2005), „Мазија”, за коју је 2009. године добио награду „Ћамил Сијарић”, и „Квартида” (2020).
СЛОВОПОЛИС 