ГРАЂА ЗА ПЕСМУ
Онда
када си путовао у завичај
да одсечеш грађу за песму
најживље речи
беху израсле на гробовима.
Узидао си их
песми у темеље.
Испод камена међаша
ископао си венчане греде
буквално си
преписао
садржај поткровља.
Песму си покрио
комадом неба и сањивом звездом
у сновима си
понео пар птица
које су увек чекале на тебе.
Олуци за сузе су ти
у наслеђе остављени.
Сад певај
певај и плачи
вечити подстанару у сопственој кући.
Како то ти
умеш дивно.
ЖИВОТ
Почетком
Све је
Хартије беле лист.
Дуго, дуго
Мастилом црвеним
Слова нижемо.
Све док нам
Очи не побеле.
Онда ћутимо
Слушамо
Други нам читају написано.
Заспимо
На крају
Дођу
Наша деца
И препишу снове.
ТИШИНА ИЗМЕЂУ РЕЧИ
(Тадеушу Р.)
Колико јуче
собу је напустио
дрвени сандук.
Дрхтавим прстима
којима је малопре
трагао
по кутији са лековима
сада држи оловку.
Истаче слова
и зној.
Пада ноћ
на црну кошуљу.
ГЛАВА НА ПАЊУ
Ено ми
Ено ми главе на пању
Ено ми
Ено ми среће моје.
Доћи ће
Доћи ће џелат
Доћи ће пријатељ мој.
Ено ми
Ено ми гране јабуке
Ено ми
Ено ми празних вешала.
Не може
Не може моја глава
На сто страна
Не може.
РАЗГОВОР СА ЂАВОЛОМ
Не рови
по песми мојој
ђаволе!
Не наводи ме на грешан стих
не настањуј ме у свој мрак!
Ваља се мени
зором опасати
ваља ми истерати
крв из ћошкова
под стреху ласте вратити
ваља ми.
Не рови
по мојој песми
ђаволе
две ћу ти свеће уждити.
Две
мимо све друге.
НАСЛЕЂЕ
Све чешће
као и некад
ја и мој покојни отац
излазимо на брдо
и по целу ноћ бројимо звезде.
Отац долази
само за ведрих ноћи.
Ујутро ме
(опет као некад)
нежно милује по коси
и дуго дуго гледа непокошено поље.
При поласку
увек каже исто
‒ Научи
и ти сина
да броји звезде!
СЛИКЕ ЗАВИЧАЈНЕ
Слика сувишног града
Урамљена
Непристојним пејзажом.
Најчудније стихове
О залуталим људима
Пише
Неталентовани оматорели песник
У обзир треба узети
Низ олакшавајућих околности
Као што је
Перманентно присуство смрти
За песниковим вратом
Недовољно истражену путању
Залуталог метка
Који благонаклоно скреће удесно
И притом убија његовог пса.
Као и изјаву
Последње пијане уличарке
‒ Побогу
Не можемо сви бити људи
ШЕТЊА
Већ дан се гаси, истаче смола
Долазим по своје парче бола.
Биље до јуче у лудом зрењу
Нестаје. Све је склоно мрењу.
Пропало, трошно ко змијин свлак
Сенке се множе и пада мрак.
Другачије све је могло бити
Да си на стази остала и ти.
Миленко Миро Шарац је рођен 17. децембра 1959. године у Пљевљима. У родном граду завршава гимназију, а дипломира на смјеру опште економије на Економском факултету у Београду. Живи и ради у Пљевљима. Пише поезију, сатиричну поезију, хаику, кратке приче и афоризме.
Објавио књиге поезије: Позни откоси, Матица српска − Друштво чланова у Црној Гори, Никшић; Кућа на далеком брду (хаику), Хаику удружење Србије и Црне Горе, Београд; Повратак кући, Књижевна задруга Српског националног савјета Црне Горе, Подгорица; Умножавање страха, Ободско слово, Подгорица – Штампар Макарије, Београд; Хаику (избор), Алма, Београд; Ноћ у којој се вратила Санела (Награда за најбољу књигу пјесама у рукопису Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори).
Објавио је књиге афоризама и епиграма: Рафална паљба, Мостови културе, Пљевља; Пописивање жртава, Алма, Београд; Пријеки суд, Ободско слово, Подгорица – Штампар Макарије, Београд.
Својим стваралаштвом заступљен у више зборника и антологија, те различитим публикацијама у Црној Гори, Србији и региону. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Хаику удружења Србије и Црне Горе.
СЛОВОПОЛИС 