Јозеф Вертхајм се одважио на чин на који се у ротердамској ашкенаској заједници и тада, почетком напредног деветнаестог столећа и епохе еманципације, још увек гледало као на скандал библијских размера: загледао се у сефарткињу. Име јој је било Јудит де Кастро. Њени су у Ротердам дошли неколико деценија пре Вертхајмових, из Нанта, у ком се беше посумњало да нису католици за које се издаваху, те да у тајности и даље практикују Мојсијеву веру; допутовали су наводно истим бродом којим је дошао и Мигел дʼЕспиноза, будући отац великог философа. Оно што пак није било мит и под знаком питања беше богатство Де Кастрових. Били су деоничари Источноиндијске компаније и трговали су дуваном, свилом и дијамантима. Али и да су, као што нису, прихватили Јозефа за зета и раздрешили своју гојну кесу, Јозеф на њихов новац не би полагао ни пет пара. Тај младић је био спреман да, заобилазећи круте друштвене норме и ризикујући да буде прокажен и искључен из заједнице, уложи све на црно Јудитиних очију. И гледано из његове перспективе, добио је јер је Јудит, и сама кренувши заобилазницом – око родитељског благослова и свог страха пред неизвесном будућношћу – пристала да пође за њега.
Живели су спочетка тешко, од пламена узајамне љубави, јаког плавичастог пламена који топи злато, али који ипак није ни злато, ни сребро, ни хлеб. Радњица сликарског прибора, за коју је Јозеф покушавао да добавља квалитетна платна ткана у ривалском Антверпену и скупе боје из Енглеске, била је чист губитак и врло брзо је пропала. Јудитин вез је ишао споро и тешко се продавао. Неретко су гладовали. Јудит је изгубила две трудноће.
Боља времена за њих почињу за владе „краља Лодевејка”, како су га називали у Холандији, односно Луја Бонапарте. У намери да сви становници Холандије добију једнака права (и обавезе), овај либерални владар, непослушна марионета свога брата, доноси закон по ком први пут и Јевреји могу бити у војној служби. Јозеф Вертхајм с лакоћом пролази обуку и бива произведен у пешадијског капетана, а чин и лепу официрску плату задржава и по укидању француске управе и повратку Оранских; бори се на страни Седме коалиције против славног брата „краља Лодевејка” код Ватерлоа. Артиљерија, која је и прославила амбициозног Корзиканца, целог јутра је импотентна јер је тло исувише влажно и меко, па ђулад у њега улећу као у живо блато и бивају лишена прилике да остваре своју судбину и распрсну се у ватромет смрти. Ипак, један француски пројектил од дванаест ливри проналази заобилазну трајекторију, до острвца чврстог тла пред капетаном Прве холандске бригаде Вертхајмом. Силина експлозије откида капетану леву половину грудног коша и руку. И он, заправо, бива сахрањен без срца.
„Живео је без памети, па нека мртвује без срца”, говориће доцније Хартог Вертхајм за свога оца.
Хартог, чији су се преци по женској линији искрцали на ротердамске докове заједно с прецима Баруха Спинозе, као да је био неслана шала неког преводиоца Спинозе на језик генетике, то јест необично отелотворење Спинозине тврдње да тело није ограничено мишљу, нити мисао телом. Имао се, наиме, утисак да се фатална Јозефова рана пренела у душу нерођеног Хартога и да је на тај начин тело оца, онакво какво је покопано, ограничило мисао и дух сина: Јозеф је умро без срца, али – Хартог је без њега рођен.
Откако се искрцао на докове живота, за све је тај имао само презрив поглед и отровну реч. Оца, ког није упознао, мрзео је што је јефтино продао главу – у ствари је „поклонио европским главоњама”, чије „зађевице није требало да га се тичу”; мрзео га је што није поживео довољно дуго да се упознају, па да може да га мрзи tête-à-tête. Мајку је такође мрзео јер је „устала из свиле и кадифе да би легла у костретну постељу” његовог оца; мрзео ју је што га је родила, тим више што је то учинила на постељи од неадекватног материјала. Оне што немају мрзео је зато што немају, а оне што имају зато што или не дају или расипају. Фућкало му се на просвећеност минуле епохе, гадила му се цмиздравост његовог доба и унапред га је нервирало све што ће доћи. Очима није могао да види болесне и кљасте. Подсмевао се здравима што су охоли у своме здрављу. Замерао је глупима што су глупи, паметнима што попуштају. Бесмислено му је све што се на овом свету дешава, све куди и свему се руга – те речи Еразмове Stultitiae као да су се односиле на Хартога ротердамског.
Демони наслеђивања нису мутили само по „крви”, већ и по „млеку”: човеку који се свему ругао, наругали су се, наиме, и по мајчиној линији. Учинили су то уредивши да Хартогов позив буде стакларство и да тако унук трговаца брилијантима и свилом преживљава секући маленим дијамантом стаклене плоче и глачајући их рупчићима од јефтиних имитација свиле. Да иронија буде већа (а и за то су се морали постарати неки демони), то што је Хартог израђивао прозоре и огледала значило је да један мрачњак обезбеђује грађанству видело и да један мизантроп омогућава људском соју да се огледа и воли себе.
Гледано из угла конвенционалне генетике, у Хартогу, ипак, није било његових родитеља ни од корова. Све што је код њих било лепо и племенито, или претерано и погубно, њега је заобишло у широком луку. Истина, био је својеглав на оца и уображен на мајку, али, рецимо, уместо одважношћу и частољубљем, као Јозеф, живео је водећи се готово искључиво малообртничким рачуном; Јудитина рафинирана чулност у њему је добила одраз хладноће помешане с нерасположењем према свима и свему. Воденоплавих очију и неког оловно-оливинског тена – као да га је сваки удисај ваздуха који удишу и други тровао – Хартог се чак и физички разликовао од мајке и оца. Као да и није потицао од њих, већ се родио из бљутавог пољупца тмолог Северног мора и цеђи западног неба.
Хартог је, као и све друге, мрзео и своју жену Матилде, коју је одвојио као лав најслабију антилопу из крда и с којом се венчао управо како би уз себе увек имао некога кога ће мрзети кад нема кога другог, ко ће му бити мета кад његове отровне стрелице промашују све остало. Малокрвна и додатно раслабљена тим отровом, она ће, доневши на свет близанце, сутрадан издахнути; живу Галатеју ће мржња Хартога стаклара, Антипигмалиона, претворити тако у мртву слоновачу и прах.
Хартог умире у својој четрдесет петој од сушице, али не изазване ваздухом који је морао делити с другима, како би се могло помислити, већ дугогодишњим удисањем стаклене прашине. Поделио је тако број година живота и узрок смрти са Спинозом, с којим је, упркос свему, имао мање заједничког чак него и са својим оцем Јозефом – од ког јесте поживео нешто дуже, али и отишао на онај свет с органом мање. Јер, осим без срца, Хартог је, ето, скончао и без главнице плућа.
Мирко Јовановић рођен је 1985. у Бијелом Пољу. Објављена дела: „Каменолом”, песме, 2012; „Перо птице додо”, роман за децу, 2018; „Између црних поља”, роман, 2020. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
СЛОВОПОЛИС 