ПРИБЕЖИШТЕ
Извирује из плићака
нарушени поредак замки.
Сенка обале
пресечена танким ледом.
Крцкао је
под опрезним стопалима
екран најбољег света.
Откривао улаз
кроз који бих могао ступити
када небу одвале дно.
Да махнитом
само махну.
И доживотни
продуже му мандат.
О томе ће наштимована
певати сутрашња гласила.
И славити
обнављање реда
из којег спутана смрт
себи је усред тока
сигуран нашла кут.
ЈЕДРО
И без мене
довољно је срећних
јарбола у граду.
Подобних
за све заставе.
Развијорене
и избледеле од сунца.
Белином дозивају и моју
коју нисам подигао на време.
Сада се предајем
варљивим сећањима.
Расцветалим
усред зиме.
Попут сувих грана
окићених старим новинама.
Пркосним одредницама
у речнику промашених судбина.
У оскудици обележја
простирем своју кошуљу.
Олујном ветру
околни се повинују чаршави.
Она се држи за конопац
и на леђима везује рукаве.
ИЗЛАЗ
Једно за другим нестају
непрочитана заветна слова.
Траг обазривог хода
по мирној површини.
Засејан тишином
пред недодирљивим
стојим вратима.
Одсечен од прстију
којима сам их отварао.
Погледао у своју дубину
где се густа таложила тама.
Сакривала је кружење
подмазано муљем.
Видео сам само
пресијавање
из црног у црно.
Понекад би
засветлуцало.
Погрешно закопчано
прво дугме кошуље.
ДИСАЊЕ НА ОКО
Вир је место
рупе у води
где река тражи
изгубљено дно.
Место где се будим
другачији и у стању
као да ме ништа не боли.
Ухваћене огледалом
преокренуте ствари
славе други закон.
Поверовали смо у тај
обећавајући свет који није
изгледао мрачно.
Нису дунули
повољни ветрови
да нам расплету
згрчене прсте.
Потонули смо тамо
где је предубоко.
Обрели смо се овде
и пронашли оно
што је тражила река.
Сада све видимо
и све знамо.
Дишемо на око.
ЗНАМЕЊЕ
Замрзнут месец најављује
сутрашњу непомичност сунца.
Бистар дан скинуће маску
и своје уједати лице.
Постепено јачају прилике
за другачији исход догађаја
који наговештавају вране.
Жамор одлаже
објаву више одлуке.
Умешне птице већ су највећу
отвориле кесу и кренуле даље.
Оборена закотрљала се
низ улицу.
Додирнувши ми слух
одјекивала је:
та канта, канта та.
Изабрала ме је
док нисам ни помишљао
да кренем ка њој.
Да одоздо је вратим
и пред своју ставим капију.
ХОД КРОЗ СНОВЕ
Чувам напуштени друм
до фабрике за спајање
сродних душа.
До размене њихових усхићења
жуљевит ме довео корак.
Без учења се зна
како да се распеваној на столу
залепи на чело нова мера света.
Празно место где сам био
насељавају нови привиди
израсли из таблета да се истраје
и гаса који изазива смех.
У чекању самозаборава
не завршава се скупоцено бдење.
Неугодне и болне нове ципеле
дао сам смрти да их разгази.
Чекајући да ми их врати,
босоног ходам кроз снове.
ВАЗНЕСЕЊЕ
Заслепљујућа је будућност
младих безбожника.
Скрећем поглед
ка месту где сунце не хајући
за своје расуте делове
окупља остатке божанстава.
Узвраћа ми замућена бара,
чим су врапци у њој утолили жеђ.
Истекле капи уља
сањају у њој повратак у мотор
којим смо стигли довде.
Издувано лице чека
да ветрови опет разјапе уста.
Забрањено је да се говори о шиљку
и да се сања игла.
Не сме се уклањати слика
што прекрива пукотину зида,
док се одлучује о њеном
подизању у небеса.
Противници новог вазнесења
проглашавају се с ума сишавшим.
Њима су напуњене болнице
и више нема ко да спречи
њен пут ка највећој слави.
ПОЧЕТАК
Део по део,
извлачили су ме
испод тмурног неба.
Комаде
стављали на под
и склапали целину.
Увидели
да нешто недостаје.
Завиривали у средишта
пропуштених прилика.
На крају се
званично окупили.
Седница подсети
на забрављени сан.
У којем је одлучено
да и без недостајућег дела
почнем да плачем.
БОЖАНСТВО НЕСТАЈУЋЕГ НАРОДА
Долази колима
црњим од ђавола.
Истоветна
прате га возила.
Не зна се која су од којих црња
у доприносу избељивања
присутне куге.
Кружио је тргом
док црњег од себе
није угледао.
Уваљаног у брашно
да придобије народ.
Зауставља се и гледа засад
гвоздених виљушки.
Највећој се
најдубље клања.
У њеној сенци
изникла су млада вешала.
Осмехом храбри
њихов напредак.
Посматра шиљке
окренуте небу.
И сам би
да прободе сунце.
ВЕРА И ЗНАЊЕ
Ко ће бринути о свету
ако не његов творац?
Незбуњиви зналац
највише математике.
Стрми предео
помножи са црнилом испод ноката
и магловит отвори пут.
Резултат тог прорачуна
видех у забринутом знанцу,
што је изгубио веру у њега.
Одустао од ходања по води,
не научивши да је збирно два
увек мање од један.
У узалудним
покретима дављеника
воља је првог покретача.
Његови нам таласи
поправљају одразе.
Узнемирена површина
угађа удес после којег
власт предаје дну.
По њему пловећи листови
вуку своје лептирасте сенке.
БОГОКРАДИЦЕ
Међу бројним планетама у свемиру
откривамо и једну сличну нашој.
Старија је од ње и показује нам
каква ће једном бити
велика снежна грудва, на којој се
окрећемо око првобитне ватре.
Излазеће Сунце распршује
ноћно самообмањивање
и неравномерну поделу
звезданих опекотина.
У нашим телима
све је мање места
за долазеће године.
Остарели нам предочавају
како ћемо повијени до земље
гледати измицање тла.
И време када смо грабили,
отимали од Бога
и смањили га до ништавности.
Да нико није морао да се правда
када би га кришом у свој ставио џеп.
ЛИЦА
Завејани град препун је звери
чија ме близина нагони на бекство.
Избељене су улице
да бих међу њиховим
оставио свој траг.
По снегу исписао
молитву.
Упутио се тамо
где су лањски сметови
остали на власти.
Узалудни су покушаји
да одем из града.
Свака звер носи понеку црту
мог лица.
Бојан Јовановић је рођен 1950. године у Нишу.
До сада је објавио књиге песама: Бацање каменчића (1973), Кост између обала (1981), Душоловац (1989), Проповед мрава (1993), Пешчана мајка (1996), Одломци божанства (1997), Кућа иза облака (1999), Називи (2005), Сенке у тами (2006), Говор (2009), Састојци времена (2012), Поновна рођења – изабране и нове песме (2015), Спасоносне невоље (2017), Долазеће доба (2020).
Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеји и текстови о домаћим и страним писцима. Заступљен је у више песничких антологија. Снимио је преко четрдесет алтернативних филмова, а осим бројних научних и стручних радова, аутор је и двадесетак антрополошких књига.
СЛОВОПОЛИС 