– Купила сам ти капут.
Максим се лупи снажно по колену, одгурну столицу и изађе на трем без речи. Хладно је у божју матер, капљице му се у ноздрвама смрзле. Дува ветар. Пронесе кроз сутон пахуљу. Па још једну. Осмехнуо се. Први снег. Није љут него повређен, душа га боли.
– Еј, Деспина! ‘Оди.
Није јој јасно што морају на тој зими да стоје кад унутра лепо гори ватра, али сад не сме да му стаје на жуљ. Прекрстила је руке и остала му иза леђа.
– Данас, одем у Матаруге. ‘Ајде што је блатиште до горе као у њиви, што је Саватије са порезником и Курсулићима заопутио са оним купатилима, па све мокро и никакво… До колена сам се искаљао као да сам ја вукао кола по друму, а не волови. Мали лежи у тамном собичку, све мемљиво, под од земље, постеља сва трошна, сламена. Нема ни две године, ма још не говори. А очи му огромне, као кестење. Кажу и грло га боли и температура му скаче и повраћа… Подигнем му кошуљицу, осут сав… Да нисам већ видео, како бих знао. Нисам чак ни доктор… Шта да му дам? Набрајам чиме да га хране, видим по материном лицу да му дају шта се има, али ‘ајде, не треба му док болује нека тешка храна, имаће за толико. Смуљао сам већ унапред неки лек, једно те исто увек, то му дадох, шта могу. Родитељима кажем да склоне другу децу од њега. Остаде мали сам, гледа за нама, тешко дихуће, а очи му огромне, огромне, огромне. И као, смеши ми се. Као ми је захвалан. Јао, животе, еј, тог осмеха… Кад не цркох… Ја га одвојих од браће, ја… Али опет, морао сам. Они делују здраво, а он најмлађи, можда нису закачили, па што да се играм…
Максим пређе руком преко лица да не би заплакао.
– Пођем као да бежим, зове ме отац. Пружа ми три паре динарске, еј, три паре. Каже: „Не знам колико су ти лекови, али ја више од овога у кући немам. Рекни колико је, па ћу донети кад будем имао.” Гледам га, крене ми рука па се врати, а како ја опет да наручим шта ми треба, како да платим сировине за тај лек, од чега, ако не узмем? А како да му узмем, Деспина, последње паре за болесно дете? Узедох.
Глас му поштено задрхта, али неће заплакати. Превише је пута пред њом пустио сузу, живи га резил изједе због тога.
– Па реци ми сад ако умеш, како ја сутра, кад пођем да обиђем малог, да се појавим у новом капуту? Ето, реци ми па хоћу, смрзô сам се до костију, и мене стеже грло, не гине ми упала плућа скорих дана, али како да се појавим пред њима у новом капуту кад сам им последње три паре из куће узео? Па не могу, макар цркô сад одма’. Не могу, да ме убијеш.
– А ако ти не будеш сутра могао да га обиђеш, ко ће?
Гледа је подједнако депримиран и збуњен. То траје само часак, очи му се у промрзлој тами преметнуше у сиву:
– Моћи ћу. Али не сутра.
Тајана Потерјахин рођена је 1987. у Београду. Одрасла је у селу Конарево код Краљева. На Филозофском факултету у Београду дипломирала је етнологију и антропологију. Ауторка је романа: Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда – Први снег (Чигоја, 2017; Дерета, 2021) и Варошка легенда – Ђавољи тефтер (Дерета, 2021).
СЛОВОПОЛИС 