ЗА ДРУГИМ СМИСЛОМ
Капи свеже крви
на плочнику,
у центру Београда,
жртву не видим,
да ли је некоме сломљена њушка,
да ли је неком нож испод ребара
преиспитао духовни полет,
неко ли је ноћно небо убо шилом
у мит,
у пунокрвно ткиво емоције,
или је Исус једноставно
сишао са крста, да не остане
и овај пут болно заптивен,
и пошао туристичким кораком
за другим смислом,
пут Крњаче,
на деверику и шприцер.
АМБРОЗИЈА
Амброзија
је непредвидиви комшилук,
параноидни продавац магле,
свакојаки олош
посејан уздуж и попреко,
по меридијанима,
удара на очи, нос, ждрело,
и убилачки на плућа,
мржња састављена у светским
лабораторијама,
коју је просуо испред мене
неспретни идиот,
са хорор анамнезом,
сву ноћ кашљем,
нико да ми пумпицу дода,
нико да ме ућутка.
ЛЕСТВЕ
Полажем лестве уз зид,
лестве такве да бих
могао попети се
до анђела,
чијем бих јату одао своју
црну тајну
па куд пукло да пукло,
лестве којима бих могао дo звезде
са којом бих
да лудо водим љубав,
и не издам
свој светоназор који братски делим
са Карлом Марксом, старим Југ Богданом
и општинским начелником,
али бих сад преко зида,
ваби ме граница као хоризонт, линија
између далеког неба и мора,
иза које је простор вечности, спасења,
нирване,
лако је прелазим,
и лакоперо се спуштам
на шут, смеће, некакве шприцеве,
а неколико топлокрвних створова,
добро дебелих,
пренуше се и
кренуше у нигдину.
СНЕГ
Колико је само снега нападало,
по снегу хода и промашена намера,
у мени,
стопала су јој модра,
не опстаје у снежној опсесији.
Наноси близу срца су поприлични,
непроходни за разговетни десетерац о љубави,
његов епски просев туђ је причи о овом снегу.
На Вождовцу из песме непознатог песника,
снег кулминира, тражи посвећеност,
тражи пијаног Руса, да му следи крв у жилама:
снег тражи наслов у најцрњим хроникама
црних новина за
бледог читаоца.
Крвави трагови су прилог белини
који даје сан посечен на ексер винут на небо.
Лутка у снегу је лутка испала из руку
времешне моје наде
и ништа је неће огрејати.
Ни ове речи испод дубоког, упорног снега.
Снега.
НА ШКРГЕ
Из невидела извире,
иза завеса векова, моја река,
протиче из ноћи у ноћ, из ноћи
у ноћ,
сведоком је најнижих страсти
из којих се рађа зубато сунце,
меандрира по пољима, вуче за собом,
у себе кости, гркљане, смеће, зле духове,
ништа добро, у њој су немани, пале звезде,
чизме џелата, невреме,
често сањам да сам риба у тој води,
будим се сав модар, преплашен, слузав,
скидам са лица алге, траву, са прса најлон,
нечитке пароле
и једва дишем,
једва,
на шкрге!
ЛИСТАЈ СВОЈУ НЕМОСТ
Ником не пада на памет да љубав
супротстави оном мраку,
из оне куће,
страх у кости укива црна,
црна сенка са срцем
железним,
са огромним удовима,
са очима на потиљку.
Не занемари куку којом ће нам
речи одвајати од живог меса језика
насушног,
ни две куке којима ће нам черечити
песму последњу, пуну заноса,
не дај боже, таквог крика.
Уз треперење свеће листај
своју немост,
крши крила срца,
и леворуко се представљај,
без осмеха.
Иван Лаловић je рођен 1975. године у Београду.
Објавио је четрнаест књига поезије.
Стихове објављује у књижевној периодици и дневним листовима.
Песме су му заступљене у више антологија српске поезије.
За свој књижевни рад добио је следеће награде: Стражилово, Српско перо, награда на Данима Гордане Тодоровић, Раваничанин, Златни Орфеј, Печат вароши сремскокарловачке, Ђурин шешир, Благодарје УКС, Небојша Деветак и друге.
СЛОВОПОЛИС 