БРАДАВИЦА
Морнар у Оклопњачи Потемкин на мишици има брадавицу и алвеолу попут оних какве му се налазе на прсима. Како је могуће да ову чињеницу нигде не спомиње Ролан Барт, фетишистичан каквим га је начинио протестантски бог (мајка), то јест католички (отац), Барт који је о Ејзенштејну писао више него што би и његова матера (вољена онолико колико нико други у есејистином животу то не беше) могла поднети без јаука? Да није Барт Потемкина гледао искључиво на недовољно оштрим, шеснаестмилиметарским и ве-ха-ес копијама?
Моје прво гледалачко искуство с тим филмом тиче се овог пређашњег формата. Културни центар Београда, уводна реч – Владимир Погачић. Слике су биле моћне, али недовољно оштре да бих могао приметити споменуту монструозност једног од глумаца. Тајну везу између споменутог филма и Андалузијског пса – о којој сам претходно прочитао у интервјуу са Живојином Павловићем – спознадох тек када сам филм видео у високој, 2К резолуцији. Елем, Потемкин је надреалистички филм, као што је Пас монтажни: како природа конструише без залепки, Acherontia atropos из овог потоњег филма комбинује ноћног лептира и лобању.
А Погачић – он је волео Малроа, који пак није волео Анрија Ланглоа и лармаџије из шездесет и осме, године када је структурализам пуцао (као филм или видео-трака), а постструктурализам настајао као залепка (на пукнутом филму или видео-траци). За време лепљења: ништавило у виду смејуљења, кашљуцања и шкрипања ђонова гледалаца. En attendant une image. Шта ли ће бити на слици: црви (оно што, голим очима, виде морнари) или мртве мувље ларве (оно што, увеличано моноклом, види морнарички лекар)?
Малроову Наду сам једном видео у руци писца Испљувка пуног крви (о шездесет и осмој) и редитеља филма (из шездесет и осме) у коме војник ЈНА пљује у отворену лобању анатомског модела, пре него што исти почне да гланца. Као мој професор филмског сценарија, једног дана ми је телефонирао да изнесе суд о мом студентском раду, Где лав спава вечерас, причи о монструму попут Франкенштајновог, причи пуној надреалистичког насиља. „Филм нема крај”, рекао је Живојин Павловић и понудио бриљантне предлоге за природан завршетак сваке наративне линије сценарија.
Дивећи се његовом умећу и стидећи се мањка сопственог, пропустио сам да учиним оно што је ситуација налагала: да предлоге за филм – који ће, нади упркос, остати неснимљен – бацим на папир. Четврт века касније, данас, не видим више сцене за Лава које су ми, с јасноћом каква прети да укине разлику између слика и ствари, играле пред очима док сам слушао професора. Видим себе како, са слушалицом бакелитног телефона заглављеном између рамена и образа, записујем у нотес да ниједна слика никад не долази сама. Да свака мајка поседује симболичке три сисе. Живела револуција!
ОЗ
Џон Берџер о томе каже онако како дете говори о цару: свет је затвор. Пандемија то није узроковала, већ само начинила видљивим. Визија му је прогресивна, медиј – угљен. Бодријарови медији су сви нови, новији, најновији: мимезис на синтетичким дрогама.
Назадна визија: пут од деградације представљања до деградације представљеног. Мислим о томе на путу према бензинској пумпи (затвореници се једном на дан прошетају), где ћу купити „радничко” пиво (пиво уклоњених са видика, оних изостављених из глобалног мимезиса). Једна од новчаница у кусуру биће лажна, и тим и таквим својим статусом илустровати – profondément – лажност те и сваке друге валуте, одавно растављених од злата.
Мој студент, кога је вирус начинио незапосленим, спаљује прави долар у аутобиографском филму снимљеном за курс који држим, док сви аутомати Америке кривотворену банкноту одбијају са безречјем мудраца. Од чаробњака из Оза очекивала се мудрост, а он је показао тек маленкост. Као Бодријар када сам га видео уживо у Торонту. Метар и жилет.
Барака у којој ноћивам затресе се када кроз њу пролазим. Када пак кроз град пролази ураган (што се догађа с извесном учесталошћу) – шта да вам кажем? Питајте Берџера или Бодријара. Још боље – неког писца чије презиме не почиње с Б.
Немогуће је завршити плетиво ових и оваквих референци без Антонија Грамшија, писца Затворских свезака и Писама из затвора. Берџер је о њему писао с нежношћу, а затвореништво овог другог чини се нарочито знаковитим у ери у којој се Италија сматра жариштем епидемије. Коначни крај Римског царства? Или више од тога: коначни крај циркуларности (својства наочара какве је носио Грамши)?
Час кроз који корачам овде називају golden hour. Понављам: свет је затвор. А жилет се да употребити у различите сврхе.
СЕМИОТИКА МАСКЕ: ЕСЕЈ
Дословност образине.
Прва фаза: на идентификационим портретима (професионални вебсајтови и вебсајтови за потражњу сексуалних партнера, нпр.) појављује се на лицима корисника конвенционална, плаво-бела медицинска маска – израз пркоса према лажном представљању као популарној норми.
Друга фаза: дизајн. Конвенционалну медицинску маску у споменутим и другим контекстима замењују стилизоване (дезен маскирне униформе, заставе разноразних земаља света, Хокусаијев талас и Мондријанове апстракције, слоган „Fuck coronavirus” итд.)
Трећа фаза: пркос према популарној норми представљања стиче форму показивања голог лица. Маске сада носе фотографисани полни органи, маске прилагођене величинама истих. Њихови власници се, међутим, откривају. Трансгресија овог чина, добровољна, упоредива је с оном документованом у филму Фарокија, где Алжирке по први пут скидају вео, присилно, за потребе израде личних карата.
Четврта, последња фаза: маске с мотивима масака (на пример, она с ликом Гаја Фокса, који симболизује бројне протесте двадесет и првог века, листом пропале), дакле рефлексивност. Другим речима, фаза у којој маска одлучује о сопственој фигуративности, то јест она у којој текућа епоха одабира између наставка и промене сопственог тока.
Ненад Јовановић (Београд, 1973) писац је и филмолог. Дипломирао је филмску и ТВ режију на ФДУ, магистрирао сценарио на Универзитету Јорк у Торонту, докторирао театрологију на Торонтском универзитету. Добитник је „Бранкове награде” за прву књигу песама „Фрезно”, награде „Бранко Миљковић” за књигу „Живети на модеран и умрети на старински начин” и награде „Милош Црњански” за роман „Инсистирање”. Објавио је десет књига песама, две књиге прича, збирку драма, роман и студију о филму; његова најновија књига је избор из поезије под насловом „Обичност” (Повеља, 2020, приређивач Бојан Васић). Режирао је кратке игране и документарне филмове. Живи у Дејтону (Охајо), где на Државном универзитету предаје филмску теорију и праксу.
СЛОВОПОЛИС 