À la carte
Напунио је 94 године. Одавно не слика, али готово свакодневно сједи у башти кафића који под собом простире градску луку. Међутим, поредак на његовим платнима нешто је другачији. Лука јесте на свом мјесту, али су барке на небу, привезане за слане облаке. Вјетар их љуљушка. Дријемају. За разлику од њих, птице су сасвим слободне – у води.
Прилазим његовом столу и преко нагорјелог столњака молим за селфи. Израз мога лица је подрепашки, млак. Сликарска легенда пристаје: појма нема шта је селфи. Памти Италијане и Нијемце. Грли ме. Искрено, грлим само ја, али му то одбијам на Нијемце, Италијане и оне остале…
Кадар пуне главе до врха.
У позадини: барке о облаке, ласте у води. Он је чаробњак. Геније. Академик, бре! Позива ме да вечерамо чорбу од ноктију. Не одбијам. На мору је, ваљда, то нормално.
Птице у води, барке на небу.
Чорба је сигурно специјалитет!
Врапци у мору, шкољке у облацима.
То је сигурно, помишљам, ма само умјетност! Господе, то је умјетност!
Конобар, ипак, доноси тањир за нокте. Шта зна, јадник, шта је умјетност…
Дувам у кашику. Лети перје, а ласте ми кљуцају језик.
Баналност зла
– Не само како чита, већ како спава крај тог абажура од људске коже?! – питала се Хана Арент.
– Шта чита? – питао се творац тог тетовираног заклона за свјетиљку.
ВЕЛИКА ПРИЧА О ПОТЕНЦИЈАЛНО ОБИЧНОЈ БАБИ
Кад порастем бићу војник. Тако сам, можда, говорио као мали. Претпостављам због униформи и ратних филмова у којима сам увијек навијао за оне уредније обучене војнике, па због тога знао и страдати. На школским маскенбалима био сам војник (не ловац!), али сам у писменим саставима ревносно и надахнуто биљежио како желим бити професор или пак археолог. Ваљда због документараца. Или, просто, што више нијесам желио страдати.
Касније, много касније, пред кућом једног сасвим славног писца, неки његов залудни колега спомену како су једну жену на Цетињу, за коју сам желио вјеровати да је била баба, пред стријељање упитали за посљедњу жељу.
– Да ми дате једну иглу-бошчанку, да доље запучим сукњу, кад паднем да се не осрамотим! – одговорила је.
Онда сам, просто и искрено, зажалио што никада, ама баш никада, нијесам зажелио бити баба. Или је та жал можда само стога што жена која је тражила иглу и није била баба.
Не знам.
ДАМСКИ ШЕШИР
Да је била мушкарац, вјероватно би сате проводила пред огледалом фазонирајући браду према посљедњем модном тренду. Да је била прозни писац, вјероватно би њена прича била дуга, китњаста, са пуно, пуно непотребних, можда чак и бесмислених описа. Да је икада боравила у Црној Гори, не би дочекала да је дубока старост разувјери како сви Црногорци не знају ,,Горски вијенац” напамет. Да је знала да неће имати дјеце, вјероватно се никада не би ни удавала. Да је знала да њене књиге нико неће читати, вјероватно их никада не би ни написала. Да је знала да јој погребу неће присуствовати колеге по перу, вјероватно никада не би ни умрла. Вјероватно је зато и писала. Да не би умрла. Вјероватно…
Да је у било ком животу, времену, полу, разуму и тијелу могла да одабере одјевни детаљ, у сваком би то неизоставно био шешир. Да ју је ико упитао шта пјесникињу чини пјесникињом, одговор би гласио – шешир. Да је вјеровала у бога, можда би над гробом имала крст. Да је вјеровала у бога, можда би имала гдје закачити шешир.
P. S.
Стари кажу да се, вјероватно, и данас на градском гробљу, заједно с вјетром, ко зна откуд, појави и лијеп дамски шешир који се котрља и судара с надгробним ћириличним споменицима на којима се имена једва назиру. Вјероватно се, кажу, неуспјешно покушава закачити за туђу крстачу… Вјероватно…
И све тако редом
Кад је Стефан био мали волио је да се игра рата. Он и његово друштво називали су то ,,игра борбе”. Облачили би распарене дјелове некаквих радничких комбинезона, ко зна колико бројева већих, качили некакве ударничке значке, утезали се канапима и каишевима женских торби и за пас стављали дрвца за која су вјеровали да имају невјероватну моћ и домет. Читаво љето запосиједали би и тукли положаје око кућа и падали у тек посађени купус, паприку или парадајз.
– Губите се више из баште, Бог вас не убио, све ми ђаволу предадосте – викао би Радован, око чије куће су се водиле најкрвавије борбе. Псовао је и башту и леје и бразде. И све тако редом.
– Нека, болан Радоване, нека дјеце! Шта ћеш, у рату страда инфраструктура – говорио је кроз смијех Радованов брат помажући Стефану да са друштвом побјегне на слободну територију.
Двадесет и кусур година касније, с прољећа, Стефан се вратио у ганц новој униформи и с правим оружјем. Извео је Радована у тек посађену башту. И убио. Испрљао је своје нове чизме. Чистећи их, псовао је и башту и леје и бразде. И све тако редом.
Супа из кесице
Књиге које није имала коме поклонити одсутно су и у ритму пуцкетале прстима по снужденом столу.
Говор који није имао ко да чује, замишљено је и блиједо зурио у ниски плафон.
Кадар који није имала са ким подијелити, џентлменски се правио да не примјећује празнину у себи.
Вријеме се постидјело. Само тренутак раније било је спремно на курвање.
И таман када је требало схватити да је крај, неколико грама праха, за мање од четири минута, проврело је у гозбу за четворо којих нема. Све према упутству. Кључала вода прогутала је карту за град у ком је допуштено мислити. Хорде подивљалих резанаца вршљало је и блудјело по једној шанси за бољу будућност.
Мирисало је на останак. На ћорсокак. На тријумф супе из кесице.
УЛАЗНИЦА
Кловнови који се кревеље. Тобогани. Рингишпил. Аута на сударање. Возићи. Луна-парк. Кућа страве. Картинг. Трамболина. Аква-парк… И огроман ред испред собе у којој дјеца под будним оком једног, цијепају фотографије оног другог родитеља. И шећерна вуна. И лилихип. И сладолед на точење у неограниченим колчинама. И опет кловнови, много кловнова који се кревеље и цере… Све по одлуци надлежног суда.
УСЈЕДЈЕЛИЦА
Свјетло се гуши. Мучи се. Издише. Цури му снага. Најбољи сусједи псују Теслу. Нека, наш је и то је коректно. Чији наш? Треперење. Праг мрака у најави.
Све само што није.
За десети рођендан добила је игле на поклон, каже рођака. Оне дебеле, за плетење, додаје сусјед. Затим је наредних тридесет година плела џемпер за излазак, зна вожач кола хитне помоћи. Потом је игле одложила – у утичницу, констатује полицајац и јавља гдје треба.
Мрак.
Сусједи су нестрпљиви. Ово око Тесле им није јасно.
Александар Ћуковић рођен је у Никшићу 27. марта 1991. године. Дипломирао је и магистрирао на Факултету политичких наука у Подгорици, на смјеру политикологија. Пише прозу и поезију. Аутор је неколико научних радова из области политичких наука које су објавили угледни часописи из региона. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Књижевне заједнице „Мирко Бањевић”. Актуелни је секретар Удружења књижевника Црне Горе. Главни је и одговорни уредник часописа „Стварање” УКЦГ.
Дјела: Споредни поредак (збирка прича, КЗ „Мирко Бањевић“, Никшић, 2012), Омча (роман, Унирекс, Подгорица, 2013), Контуре хоризонта (интервјуи, Јумедиа Монт, Подгорица, 2015), Кад скидају крила (збирка прича, Унирекс, Подгорица (два издања), 2018), Писац у купатилу (збирка прича, УКЦГ, Подгорица, 2019), Вријеме ријечи: Удружење књижевника Црне Горе од 1946. до 2020. године (коауторско дјело, монографија, УКЦГ, Подгорица, 2020).
Награде: награда Удружења књижевника Црне Горе „Видовданска повеља” (2018), награда Подгорица Арт Фестивала – ПАФ на конкурсу за најбољу кратку причу у Црној Гори (2018), награда „Мирко Бањевић” (2019), Прва годишња награда Удружења новинара Црне Горе (2020).
СЛОВОПОЛИС 