ВОЉА ЗА ПЕСМУ
Из очаја над животом јер баш је против песме
Из воље да сведочиш у корист сваког живота
Из спознаје да жива твар сва може бити угаљ
А угаљ тек понекад дијамант
Из удивљења спрам просте истине
да су добро поређане речи
трајније од пирамиде
Из ината. Из љубави. Из жеље да се
Претраје сопствена смрт
Из детиње жеље да угљено лице
Уресе дијамантске наушнице
BOSNIA GOSPEL
сред предвечерја хава се свлачи и гола плеше с боцом вина
женска је кожа од сивог плиша мушки заривам своје зубе
она већ простачки глуми жељу више је рођака но конкубина
док вино пролива на постељу њена ме млохава уста љубе
од глинамола су наша тела и мешају се у ритму госпела
а труло грло анђела-црнца назарећанина славећи бунца
пред зору хава пијана хрче славине као мачићи плачу
и хорски дахћу собне ствари рука се пружи ка упаљачу
из таме плану наша лица хосана ноћнице из црног вица
ове ће јазбине и ова тела бити смлављени за славу госпела
јер труло грло анђела-црнца назарећанина славећи бунца
ХАГИОГРАФСКИ ВИЦ
земља у којој сам рођен
у рату са мајчином родном земљом
мајчина домовина у рату са
сестрином отаџбином
превише лешева помислих
за обичну породичну свађу
отићи ћу син ће ми се родити у
обећаној земљи чији језик је
мој отац за прошлог рата
учио у логору
на том ћу језику шапутати
лаку ноћ жени коју волим
на том ћу језику понекад
причати своју животну причу
јер ме бескрајно забавља
смрзнуто људско лице
које одбија да схвати
ЧЕЖЊА ПРСТИЈУ НА ЛЕВОЈ РУЦИ
тражио сам гитару у том возу
што пролази мимо села у ноћи
преко државних граница украј
траљавих градова
гитару шест жица дрвену кутију
не бих знао шта бих са гитаром тек
чежња прстију на левој руци
од купеа до купеа будио сам
људе баналних лица имате ли
гитару она је савршена као
трупло жене без удова
фотографија из рата
изгубио сам
у земљи из које бежим
грчку арапску шпанску реч
гитару
ШВАЈЦАРСКИ ВОЗ
да ме видиш мајчице у швајцарском возу
осам година далеко
за сваку годину по килограм сала
крупан сам мајчице и ћутљив јер
велика се туга с временом стврдне
у сићушно зрно соли под језиком и
исуши уста као џоинт
да видиш кондуктера у швајцарском возу
показујем му карту и очи нам се окрзну
он каже merci! а ја само климнем –
овде већ споредне реченице
прикују глагол уз свој крај и
лепше је ћутати
гле мајчице након кише
од безљудних постаја ка засеоцима на планини
одмотавају се цесте попут ролни мрког тоалет-папира
а у облаке бих могао загристи као у гужву шећерне вате
наслони овај песмуљак као разгледницу на вазу
када угасиш телевизор и у собу нахрупи
густи босански мрак нека са лажне позлате
благо засјакти моја одсутност
НА ВЕСТ ДА ЈЕ МЛАДИЋ ИЗ КОПЕНХАГЕНА
УКРАО ОЧЕВ ЛЕШ ИЗ МРТВАЧНИЦЕ И ОДЈАХАО
СА ЊИМ НА МОТОЦИКЛУ ИЛИ:
КАВАСАКИ ЗА ВУКМАНА ДЕДОВИЋА
био си празна столица
крупна мајчина суза што бућне у врућу супу
и тако двадесет година док те не пронађох
на некој црногорској чуки: отац!
троножно биће са жућкастим окрњцима у осмеху и
сестриним очима
песништво је дабоме
последња приватна магија са краја миленијума
техника за претварање бајатих новина
у породичне стихове што блеште
попут јапанских машина
узјаши иза тужног дечака матори каубоју
да ти покажем како земљу иза жице
магистралом са севера застире ноћ
MORT SUBITE, ANNO 1686
На подметачу за пиво барокни коњаник, у руци му кригла.
Па ко да не пожели брзу смрт са укусом квасца и воћа.
Café Sumatra: зарђали вентилатор, плиш на столици од прућа
И фотографије из црно-беле ере на зиду из којег вири цигла.
Времешна дама отпије гутљај Изненадне смрти.
Рибље очи, а поглед – хитри, на листовима набрекле вене,
Купинасте кврге под свилом. Смеши се попут младе жене,
Наздравља. Закаснио сам на рандеву само пола века.
Но она има све време овога света и зна да чека.
Café Sumatra. Белгија се лети пивом са смрћу мири.
Крезава келнерица ставља још један Mort пред мене.
Кроз голем, одшкринут прозор бистроом промаја пири
Њишући жућкасте завесе, зибајућ успомене.
И ја знам како се чека. Ионако је monsieur Црњански
Поранио, па отишао пре пола века. А и ова дама умире својски
Са сваким гутљајем и све је млађа. Пикавци у пепељари,
Корално црвени од њених пољубаца. У ствари – ту нико не стари
Јер Sumatra је времепловна лађа
На којој Mort Subite пени све бешње
И убија слаткоћом. Као, из завичаја, трешње.
ИНОГДА – SOMETIMES – МАNCHMAL
Понекад будан сањам да моја земља
још постоји, да нисам отишао у краљевство
буршикозних жена. Остарио сам у свом језику са
својим цурама, са сваком изродио по дете.
Само сам писао и волео.
Мајо није у Финској, ни Самир у Аустралији.
Јаска није стрефило. Ни Јовицу. Ни Попа.
Сви смо на броју, окупљени око стола
на којем лупкају домине, а летњи се распуст
ближи крају и наши синови се кошкају око лопте.
Југа у финалу игра продужетке са Бразилом.
Лори ме воли.
Из оне блатне земље не вире
људске кости већ кинески кондоми.
Опет сам окупио бенд и свирам
пред масом остарелих рокера.
Ударам цис-дур и не могу да померим
прстохват, не могу да се пробудим.
ЏИМИ ЛУДУЈЕ ПРСТИМА ДОК СЕ ВОЛИМО
слушам мртвог човека како солира
на снимку је млад пун дроге и нехата
а био је већ шеснаесту годину мртав
тада кад смо се волели
дивљи шкрипави рифови опет воде теби
нисам ти био први али сам те волео најбоље
грабила си моју црну гриву мачкастим канџама
свршавала тихо као кроз дамски пригушивач
сва свиленкаста сва од соли и мошуса
после бих лежао на жичаном кревету а ти би
лежала на мени кроз прљавштину на прозору
ломило се поподневно светло и твоје уво
испод моје леве сисе док су са транзистора
по нама у стакату падале ноте као срча
у твојим поспаним очима угледао бих себе
младог куроса са дрхтавим ноздрвама
тада би мртви човек почео да
лудује прстима по гитарским праговима
признајем заиста сам мислио да смо
утроје бесмртни
ДОРЋОЛ ПОСЛЕ КИШЕ
Црни плочници, на њима последњи сунчев зрак.
Четири друма: На север, за Дубровник, за Видин и
Ко зна где. Нечија сенка дирне ми образ па каже:
И ја сам одавде, лети, после сваког пљуска
Јеврејском улицом одлазио на Фићир-бајир да се
Налактим на топ и посматрам лађе док их са запада
Румен тиска у источну тмину. И ја сам био свашта:
Фићфирић, трговац, ратник за оба царства која се овде
Једно у друго уклештила, те стењу.
Ти знаш ко ће коме оборити руку у ватру и славодобитан
Попалити град. Ја то, три века од тебе старији, не знам.
Али, види, и ја сам после кише волео стати на почетак
Сва четири друма, срећан од мисли да никуда не идем.
ПОМРЛИ ОД СМЕХА
Последњег предратног љета
дувамо на тераси изнад Охрида
и смејемо се до изнемоглости.
Келнера смо прозвали Биљана.
Момак ће то узети одвећ лично
и неће се више појавити.
Трава ти понекад помогне да
време посматраш као мрешкање воде
и месечину – злаћану рибљу крљушт у млакој тами.
Нико није видовит док се смеје иначе бисмо
видели лешеве како из светле будућности
плутају ка нама, по сличној води, у сличној ноћи.
Са зида ресторанске кухиње кроз ужарени прозор
смешка се мртви Тито, детињство је
даље од плеистоцена, а руке странца
још нису навукле памучне рукавице
да фином четкицом очисте суву иловачу
са личне карте.
У међувремену – смејемо се.
Дабоме, смех није видовит
И никога, да наговести толику смрт.
Уозбиљимо се само да кажемо:
Штета што Биљана више не доноси пиће.
Драгослав Дедовић (Земун, 1963), након студија журналистике у Сарајеву радио је као новинар за различите медије и похађао постдипломске студије социологије културе у Београду. Од 1992. живи у Немачкој, где је магистрирао на интердисциплинарним Европским студијама у Ахену. Тренутно ради као главни уредник програма на српском РТВ Дојче веле. Објавио је песничке књиге: Изађимо у поље, 1988; Циркус Европа, 1990; Von edlen Mördern und gedungenen Humanisten. 44 Gedichte & 1 Essay (О племенитим убицама и најмљеним хуманистима, 44 песме и један есеј), двојезично издање, 1997; Кавасаки за Вукмана Дедовића, 2001; Cafe Sumatra, 2005; Динарски Буда, 2008; За клавир и диџериду, изабране и нове песме, 2010; Gloria mundi, 2013. Више пута награђиван, између осталог на „Слову Горчина“ (1988), Годишњом наградом за најбољу књигу Друштва писаца БиХ (2005), „Печатом вароши сремскокарловачке“ (2012). Есеје и аналитичке текстове објављује и на немачком, преводи са немачког и на немачки. Заступљен је у више песничких антологија.
СЛОВОПОЛИС 