ТРАКТАТ О НЕПОСТОЈАЊУ
Знам како изгледа оно што постоји.
О непостојању пак није написана
ни фуснота
величине поштанске марке.
Бар из неког непостојећег града.
Можда не заувек, али за сада се у
школи и на факултету предмет
непостојање
прескаче као неоцењив.
Знам да не постоји сунце
које се појављује на
уздах самоће.
Паперјаста крила бола.
Не постоји форма чежње
ни семантика усана које ћуте.
Не постоји недовршен
посао смрти.
Тачан број људи који су
икада живели на земљи.
Рачун о изгубљеном времену
на који би
потпис ставили дани
осуђени да исписују
само фразе.
Не постоје царства
која су имала тако
сигуран ход,
а пала су због сломљене
потпетице на низбрдици историје.
Али шта ћемо рећи о
постојању, такозване,
љубави?
Да је елемент у космосу
који се јавља у виду
ужарене кугле и нестаје?
Не нестаје?
Кад бисмо могли чути
шта о љубави мисле анђели
који круже око наших глава
иако до нас не допире
њихов шум!
Постоје ли анђели?
Ако постоји то чудо –
фуге Јохана Себастијана,
које слушамо озарени
у тренуцима бола,
несумњиво да
анђели постоје.
Ко ће се снаћи у
обиљу и оскудици:
постојању и непостојању –
у кутији и њеној
затвореној празнини.
Само Време.
Лица краљева у рамовима
с позлатом чувају га
у борама и руменим
образима властољубља.
Дечак на бициклу,
јурећи кроз зелену
светлост парка,
док маше некоме на
клупи на крају стазе.
Славећи време, а познајући га
боље него ико,
на сомотске наборе океана и мора
Месец прислања свој
светли длан
и вода се претвара у мастило
којим ће бити исписани
псалми памћења,
оштрог као чиоде.
Док непостојање
и постојање,
веома близу
једно другом,
блистају само
као краткотрајна
пена илузије.
ВЕЧЕРЊА
Некоме је доста што
сумрак као шапат анђела
пада на кров,
и живот између борова
тече, тече, тече…
Мени су потребне пруге што
пресецају ноћ,
место у купеу, прозор,
и равнице да заједно клизе с њим,
станице, цигарете дим,
и неки мио глас на перону:
Збогом, збогом, збогом!
ПОНЕКАД
Понекад, белина папира
подсети ме на песме које
нећу написати.
А капљица крви на снегу –
на погужвани столњак и ружичасте
трагове вина после ручка.
Али, пошто је то обавила,
мисао се, унатрашке, враћа на почетак.
Папир је опет недужна чистина
коју је присвојио смотуљак
са неуспелим песмама,
а крв је поново само крв.
ПИТАЊА
Новинарка локалног листа
диктира вечно питање:
„Где налазите теме за своје песме?”
Од зимског и летњег ткања
су песме моје,
покушавам да се извучем.
Али са говорнице у сенци,
моја душа ми добацује:
Од неупотребљивих искустава,
од океана у чаши поред
болничке постеље,
и од мрвица страсти,
од приче о постиђеној љубави,
која после сваког затрчавања у празно
беспомоћно шири руке.
Томислав Маринковић рођен је 1949. године у Липолисту. Књиге песама: Двојник, 1983, Извесно време, 1985, Стихови, 1991, Сумња у огледало, 1996, Школа трајања, 2003, Свет на кожи, 2007, Обичан живот, 2011, Путовања кроз близине (изабране песме), 2013, Невидљива места, 2015, Издвојене тишине (изабране песме), 2016, Вечито сада, 2018, Изабране песме (111. коло СКЗ), 2019.
Објавио је књигу прича Путовање у ораховој љусци, 2017. Приредио је књигу Писац у врту (најлепше приче о биљкама и пријатељству), 2016.
Поезија му је превођена на више страних језика.
За свој книжевни рад награђен је наградама: „Бранко Миљковић”, „Мирослав Антић”, „Васко Попа”, „Заплањски Орфеј”, Дисовом наградом за укупно песничко дело и Наградом „Десанка Максимовић” за допринос српској поезији.
Живи и ради у Липолисту.
СЛОВОПОЛИС 