Мини-циклус из необјављеног рукописа „Мωмбаса и други крајеви”
ОКРЕТАЊЕ У ДОБУ
О томе ко сам и од какве сорте
некоћ сам рачун правио post mortem,
шкиљећи из постхумне перспективе
(ко да ћу под хумку бити скривен,
али не, ја бих ослушкивао из пепела).
Мислио сам да ће се у тај свети час
повити гране, грла изгубити глас,
занемети буре и следити се таласи…
Само ће понеко у немој маси
зајецати испод танушног вела,
како таквих људи више нема
(уистину тешко таква дилема
да би уопште могла да проклија).
А сав тај игроказ се и збија
упркос мојој последњој вољи.
Јер, дотад бих реку успео прећи,
огледала гордости мудро се одрећи.
Сневао сам о укулелеу тихом,
уместо тишине у поворци за сликом,
што се међ свећама мигољи.
Наместо кукулелеа страшног,
видео сам свечаност с машном,
и још неке шарене шалове сних
где се вијоре место марама црних.
Понеки сетни смешак, то може.
Ни слутио нисам с те висине
да бих могао забасати у године
кад се рђа нахвата на реверу.
Требало је да, не кријући неверу,
мајка моје деце, тобоже
мирна ко врба, поносно збори,
тешко дишући док у љубави гори,
тој истој деци да буде јасније:
такав се човек још догодио није.
(Ето, истина је свуд око нас.)
А он нас напусти, за њим оста тек
нешто разбацаних речи, ко одјек,
малено клупко умршених стихова
који у самоћи и предворју снова
покаткад зазвуче као глас.
И бејах тако тврдоглаво уверен
како би свима било лакше тај трен
што одох пре него постаде касно,
премда је све то неправда, јасно.
(Као уосталом и свака друга.)
Тако сам жалио све те драге живе
згубљене сред Васељене криве.
Али премда је она готово празна,
ко свезнала глава – та долична казна,
Васељена уме са стилом да се руга.
Па ето ме где, пун очинске бриге,
док чекам на ред да купим књиге,
школске уџбенике за трећи разред
и лектиру за први још једаред,
строгошћу кријем усхићење снажно!
Држим, тим летњим лахором ношен,
како то није испало нимало лоше.
А хоће ли (кад час куцне мени)
крст или звезда бити пободени,
више ми уопште није важно.
Само кад она горда будала,
што је сневала сопствена вешала,
и жалопој виолине у сутону тесном,
док с каменом у срцу обесном
сопствени споменик охоло лије,
само кад је тај самољубиви цвет
свенуо не ражалостивши свет.
Тихо и самотно, без икакве музике,
без фанфара и слатке му драматике,
а да нико за њим сузу пустио није.
ПЛАВИ МОСТ
Виле мрзну, под мостом над бескрајном страдом,
ветар тандрче реквијем, плеше с плавом оградом.
Симфонија извесности ужаса у свим смеровима режи,
нож је још увек далеко, под седиштем спокојно лежи.
Клизи из правца југа, меша свој мирис са семеном.
Полако. Јер ножеви увек добро стоје са временом.
Она нема име, а зову је Дорис ил’ Мина ил’ Сузана,
вечерас је лажне нокте налакирала хладним сузама.
Он исто нема име, само стомачину под воланом
и крезубост скривену брковима, навоштеним храном.
Једни се правдају: Транзит. Други се не стиде сласти.
Трећи јецају: Љубав! Грозничава пратиља пропасти.
Душо, за колико се ту мења крв по данашњој скали?
Пет евра више, да ти га мајстор без куртона свали?
Нож? Добро дође, ако затуриш отварач за конзерве.
Дорис не разуме језик, али већ је потрошила резерве.
Обузима је зелена похлепа, шуштава попут змије,
па ипак за трен оклева, јер срце јој необично бије.
Потрошена принцеза од прекопута, гледа кришом,
онда цикне: Ја! Узми мене, играћу ти се с пишом.
Али нико њу више не види, тако је већ четири зиме.
Предуго је под Плавим мостом да би имала име.
Њен очајнички вапај бешчујно у хуку ветра мину
и једино потера Дорис да се брже попне у кабину.
Дорис осети мучнину, да није поново трудна?
Али извештачено се нацери да не испадне чудна.
Одавно јој се више не повраћа од устајалог зноја
и металног мириса под ноктима, испод црног слоја.
Не, нешто је друго, неприметно јој дрхтури рука,
ипак кад он рече двадесет, одједном умину мука.
Месец је правилно округао, немилосрдан и плодан,
да немам оволку трбушину, био бих ти можда згодан.
Знам, спуштала си критеријум у сваком новом поразу,
и кад кренем руком под седиште, видећеш све у одразу.
О како бих волео, душо, да ниси само још једна у низу,
али већ предуго, предуго, предуго, имам радну визу.
Похотно стежем волан и дрхтим пред могућностима,
месец се већ котрља под неким следећим мостовима.
Не брини за мене, Дорис, нико ни не зна да сам стигао,
и толико је хладно да ми се још од границе није дигао.
Неки кажу транзит, а неки љубав, ја нисам начисто,
али јеси ли приметила, душо, да нож и новац миришу исто?
ЦРВОТОК
Гледао сам синоћ филм,
има у њему једна сцена,
све баш као у мом крају.
Неки тип с ретким брковима
стоји на ћошку и ваља
некој поквареној деци
заварене најлон кесице.
Да повратиш, човече драги.
Бркати тип има дебеле вене
на ногама, претанке на рукама.
Након посла одлази Ластом
у свет стогова и рогова,
има болесног оца у кревету,
отац има гангрену од шећера.
Маже му ране и ноћу плаче.
Жену нема ниједан, а
пре којих десет година
обојица су имала посао.
Увече иде у неки ћумез
са голишавом певаљком
и масним конобаром
где зализани тип коме перје
испада из носа на тикете по столу
дели робу, крсти је спуштених капака
картицом Комерцијалне банке.
Бркати скоте, где је моја кинта,
убићу и тебе и твог маторог?
Брка је љуска одавно,
толико дуго већ, да се и не плаши.
Узима кесу по навици.
Кроз тежак кашаљ промрмља
некаква оправдања, ред налаже.
Разочаран што ни вечерас
неће бити упуцан, дотучен, јер
донео је мање кинте него што мора.
Ујутру је брка у Ласти,
Ласта лети према северу.
Још није вруће, али он смрди
на новчанице, уље за косу,
јефтин дезодоранс и брион.
За појасом иза леђа носи
стари браунинг који можда не пали,
мада двапут је отерао зунзаре.
Око 11 је на ћошку,
већ пола године, иза тезги сељака
са купусом и паприкама.
Пандур климне кад пролази.
Најмањи клинци излазе на баскет.
Старији почињу да извирују
шкиљећи кроз наборе на завесама
У неуједначеном ритму
силазе до ћошка по кесице.
Да повратиш од тежине
слаткастог устајалог ваздуха.
Милан Јовановић објавио је књигу песама Камење из џепова (2011).
Већи број песама и прича објавио је у домаћим зборницима и магазинима.
Као уредник у издавачкој кући Darkwood уредио је око двеста издања, међу којима су прва домаћа издања истакнутих графичких романа Мебијуса, Хуга Прата, Серђа Топија, Дина Батаље, Нила Гејмана, Гвида Крепакса, Ричарда Корбена и бројних других. Током четири године био је један од уредника стрип-магазина Стрипотека. У домаћим и регионалним магазинима и порталима објавио је више десетина критичких приказа и есеја о стрипу.
Преводи стрипове и књиге (Скалпирани, Калвин и Хобс и др).
Живи, ради и пише у Београду.
СЛОВОПОЛИС 