КАД БУДЕМ СТАРИ КОЊ
Не видјех никад Константинопољ
ни златне кровове његових богомоља.
Кад будем стари коњ, сипљив и слијеп,
изнемогао толико да не могу пливати,
одведи ме на пространу аду сред велике воде,
с много траве и сунца, да угријем кости.
Ту ме остави да свиснем,
на осами, у тишини.
Нека ме поједу птице и ситне бештије,
а ријека, кад буде плавила, нек моју гњилеж
понесе све до Црнога, до сињега мора.
Можда ћу ипак видјети Цариград.
10. 10. 2011.
(Из књиге „Чађ”)
ДАЛЕКА ПЈЕСМА О ПАКЛИНИ
Мати Бабићу
како ти је сада кад си сам
кад су те напустили сви који знаду право доба
за бијег
како ти је сада
служе ли ти чему ријечи велике и свете
брани ли те земља
штити ли те мати
чека ли те вјерна љуба коју си љубио
знадеш ли још старе пјесме
памтиш ли још добра вина, зимске ноћи,
заставу бивше Краљевине
уче ли те чему све те мудре књиге
видиш ли још кроз мрак плодна поља домовине
вјерујеш ли у све у што си се клео
губиш ли још увијек ил си изгубио
како ти је сада кад си сам
кад си чудна лампа што на вјетру сја
(Из књиге „Крабуља”)
ДЈЕЧЈИ ГРОБ
У дјечјој болници,
у одјелу за туморе,
леукемију и сличне болести,
петогодишњи Стипе говори мајци
која му је дошла у посјет
„Кад ја умрем мама
нећеш морати много
новаца потрошити.
Купи ми мали лијес и мали гроб,
то је јефтиније.”
(Из књиге „Дјечји гроб”)
ХАЈДЕ МРАВИЋУ, ДРАГИ МОЈ
Хајде мравићу, драги мој,
умри мало
нећу те скроз згњечит
да те мајка твоја не препозна
нећу, ништа се не бој
само ћу ти малко главицу заврнут
само малко, малкице, тек толико баш
да си мртав, а да то и не знаш,
тако,
сад ћу те на цвјетак ставит
и ову малу травку око тебе савит
ниједан мрав, никад прије тебе
љепши спровод имао није
а неће ни имат
је л’ ти сада фино
(Из књиге „Нова дјеца”)
ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ
Ишли смо кроз парк према амбуланти. Машу је
бољело лијево око па сам јој рекао:
– Затвори очи јер пуше вјетар и дај ми руку да те водим.
А она је казала:
– Не могу јер ја познам ову улицу па ако затворим очи могу упасти у рупу као Дане Машић.
2. 11. 1993.
(Из књиге „Мишићи, јачајте”)
ЛОЗА НА СЛИВНУ
пет стотина година
овдје расте суха дјетелина
рогач, бајам, бршљан, ловорика
и пије се ракија
у којој вијуга мртва змија
над селом обноћ бдије паун – поп
што туче мједеним звоном
у подне као у поноћ
јер да ће силна
ноћас киша, киша и мјесечина
зелена је мала вила
њу, невидљиву, гледају сељани
прије но ће мријети
сви говоре о њој
о мајушној, о зеленој
и умију је нацртати
као да су је заиста видјели
једном, некад, негдје
прије пет, шест, седам
или и више кишовитих стољећа
(Из књиге „Завичај”)
МОЈЕ ЈЕ ИМЕ ЕУГЕН
»Држи мене, оче и ујаче!
Држат ћу те, сине и нетјаче!«
(народна)
моје је име Еуген
ја волим своју маму
имам тринаест година
ја волим своју маму
кад се јако преплашим
она ме узме у крило
она ме љуби по коси
увечер ме њежно глади
дуго ми милује чело
и ја њу милујем
прије него заспим
она ми да сису
ја сисам моју маму
она ме чврсто загрли
ја је много волим
она дрхти док је љубим
не могу без ње заспати
ни она не може без мене
само ми смета њена нога
коју пребаци преко мене
топла је њена нога
али не могу дисати
увијек јој кажем да ју макне
али она увијек каже
још само мало, још мало
и кад престане дрхтати
скине ногу са мене
и тад могу заспати
док ми шапће на ухо
Еуген, Еуген, Еуген…
(Из књиге „Ноћна раса”)
АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ
ох смирит ћу се ја смирит
са својом тоном бескорисних знања
благим мјестом складиштара
са својом перспективношћу
љубит ћу ручицу генералном директору
благосиљат глупости партијском секретару
и то ће бити моја револуција
осим пругице Брчко—Бановићи осим малих лојалних
усклика
о каквом револту говоре брадати
све моје хтијење свест ће се на тих пар хиљада
ејакулација
на поспану жену и нарушено здравље
и више ће ме болит шестица горе лијево
него свјетска револуција
пријелаз квантитета у квалитет је можда
селидба из једне подстанарске собице у другу
јебе се министрову сину у његовом форд мустангу
за Вијетнам и квантну механику
у оном лијепом тренутку откровења
при 160 km/h
кад се опружим коначно на одар пред
идеалистичко узашашће пљунут
ћу усрдно на развлаштену класу и на радни народ
на устајање у зору на митинговање и састанке
на пијанке и гладовања на ефективно радно вријеме
и интелигенцију на Фрома и Хајдегера на
структуралисте и прагматисте на неписмене и
LBJ-а на мале курвице остарјелих функционерчића
на конвенционалност тужне обавијести
пишам ја ко бебица на лијепе ријечи
досадно ми је у овом беспућу у овој слободи
гдје већ не умијем говорити правим језиком
гдје ме тек разумију сасма мала дјеца или
тужни старци
о сенилни свијете разбијена молекуло
чему твоја вила на Бермудима или на Хвару
или твоја шупља
глава у Загребу твој имагинизам опћа импотенција
професори су једнако срање радници су једнако срање и
пиљарице и свињарице и домаћице
послије Блокове Дванаесторице није написана пјесма
послије Ујевића Хрвати тамбурају
Србљи нису ни престајали
мала земљо тијесна ли си свима
забога што урадити с тобом
хајде земљо да се поједемо
тамо си дивно хоризонтална тако длакава
земљо моја давно ли се опредијелих
скорашње ли ми је опредијељење (М. Настасијевић)
тако и твој каос као у жидовској лубањи
у крематорију или у урни
о каквој спрдњи говоре политиканти
о којем очајању
већ сасвим сам миран земљо моја можда
задовољан
пијем своје пиће и једем крух свој
и коначно свеједно је то мени и теби
звала се ти Хрватска или Тасманија
газили те мајмуни или људи
шкропили те душиком или калцијем
копали у теби гробове или заходе
дефлорирали те или пошумљавали
колико те год љубили још се увијек серемо по теби
о томе ја теби њежно а ти како хоћеш
мудрост твоја или жупникова једнака је обмана
спавајмо већ једном у доброј вјери без сјекире за
вратом
плодимо женице без помисли о дјеци
без спознаје без свијести
(Из књиге „Ноћна раса”)
НА СВЕТОГ ИЛИЈУ
Срђ мирише, Миланова душо
Срђ мирише, ковиље се злати
Стијене зрију тер све у даљ плове
Млађан јунак и змија се лове
Није киша што је озгор лила
Већ је бијела долетјела вила
Југо дира несретну Јелену
Југо мави а њој крила расту
Канда знаде што се има збити
Вила слути кад ће погинути
Или она или њезин мили:
Кад се стушти над градом невријеме
Кад се стушти што је близу сили
Накот мрака, тмина, тма и тмуша
А над тврдом најзадња олуја
Небу иде Миланова душа
(Из књиге „Тешкоће са зимзеленом и бјелогрлицом”)
БИЈЕЛА ЗАСТАВА
Што има перо? Свог гаврана.
Јеси ли икад писао
гаврановим пером умоченим
у сипину тинту и туш?
Што има вага? Утег, више
њих, различних
Јеси ли се икад вагао
у слијепца који тежину погађа
по звуку којим корачаш?
Јеси ли, јеси ли?
Што има сол која топи снијег?
Свог јелена да је лиже
са коре дрвета,
кишу да је спире и можда боју још.
И затвореника којем ране посипљу
да би га више бољеле.
Што има мјесечина? Лутку
да виси о грани и да се њише
а вјетра ниоткуд.
(Из књиге „Боја јода, капи воска”)
МАЕСТРАЛ
Најприје су гусари с крпом на два ока
заробили брод, заробивши силно благо, голем плијен,
бисерје и драгуље,
робиње, шах и сат, бјелкасту слонову кост,
бјелокост.
А затим су се посвађали
приликом подјеле испод црне заставе, јер се
сваком учинило
да је други прошао боље,
и јер су сви гусари исти.
На концу су се потукли
мочугама и ланцима
пред запањеним заробљеницима
и све је отишло на дно, к љубичастом врагу.
Лађа и пирати и робље,
благо и топовска ђулад те сад више ничег нема
на пучини. Сад пуше, низ море, маестрал.
(Из књиге „Тешкоће са зимзеленом и бјелогрлицом”)
Горан Бабић рођен је 1944. године у Вису на Вису, младост проводи у Далмацији и Херцеговини, а зреле године у Загребу и, од 1990, у Београду. Објавио стотинак што белетристичких што публицистичких наслова и снимио десетак документарних филмова. Највредније што ће иза њега остати су три његове кћери и унучад, а себе види као последњег писца велике југословенске књижевности.
СЛОВОПОЛИС 