У недељу, у дан суботњи (8): ЉУДИ СЕ БАВЕ УМЕТНОШЋУ ЗАТО ШТО НИСУ КРЕАТИВНИ

Пише: Никола Живановић

Савремено доба пружа доста слободног времена. Чак толико слободног времена да после посла људи имају времена за физичку активност и породицу, пријатеље и остане им га још. Таман толико да у тај простор сместе неки хоби. Многи људи бирају уметност као хоби. С једне стране, опасност од викенд уметника је та што обесмишљава посао уметника, па онда онај ко је посвећен само томе улази у бројне неприлике. Рецимо, зашто би неки часопис платио песнику да му објави песму када ће гомила њих то да учини за џабе? Да ли су професионални уметници потребни, то је питање за неки други пут. Овде је битно само да неки од викенд уметника, посебно у уметностима које не захтевају много техничке вежбе, међу које спада и поезија, могу да дођу до највиших резултата. Међутим, ти појединци нису проблем. Проблем је то што се готово свака образована особа у слободно време бави неком уметношћу. Проблем је у томе што се они том уметношћу баве из недостатка креативности, не из дубљег разумевања тога шта је уметност нити зато што им је уметност потребна.

Обична образована особа мисли да је уметност изражавање себе (дакле, има о себи најбоље могуће мишљење јер верује да некога занима да је види преображену кроз уметност), мисли да јој не треба никаква школа (јер тиме би признали да нешто нису знали, а уметност је директно од бога, везана за њихову драгоцену личност), верују да им уметност даје вредност (што није тачно, уметност даје вредност Кафки и Микеланђелу, не даје неком београдском песнику што рецитује по клубовима) итд.

С друге стране, уметници постају уметници тако што се друже с другим уметницима (не тако што уче од њих, али и ови су ваљда толико очајни да им то мало пажње које добију размекша срце, па  искористе своје дискреционо право да таквога наименују за уметника и потом га водају са собом и пуштају га да наступа), тако што се венчају за другог уметника или тако што се роде из брака у коме је барем једна особа уметник. Наравно, постоји и онај последњи начин, да када схвате да се издвајају од других у неким способностима, почну да се образују у тој области, користећи и формално образовање, али много више мукотрпан индивидуални рад у коме савете примају само од писаца које су волели већ годинама, а никако од некога за кога су пре недељу дана чули да је продао неколико хиљада примерака књиге коју ће прочитати уколико осете благонаклоност од стране те особе. Али ко да губи сада време на то кад постоје ови једноставнији начини? Посебно зато што се само овај последњи мора изнова доказивати. „Па боже ти си песник јер си написао добру књигу. Ако напишеш лошу, нећеш то више бити, а ја ћу бити доживотно јер ми је мајка песникиња.”

У такву ситуацију улази човек који своје слободно време после неког досадног бирократског посла жели да оплемени нечим хуманијим. И управо ту људи падају на испиту. Бирајући уметност показују да су некреативни.

Некада давно, било је неко време када су људи, ако их питате шта највише воле у животу, имали најчешће обичај да кажу: „Волим да путујем.” Онда су ти људи у својим безбројним лутањима донели стравичан вирус који је свима покрао неколико година живота, у најмању руку. Али мимо тога, жеља за путовањем тих људи показивала је њихову површност. Читање књиге би показало дубину. Наравно, нико не говори ништа против путовања и упознавања разних култура. Али ти људи, иначе радни јер како би имали новца за толика путовања, своја путовања су правили по рецепту „време је новац”, тако да је путовање вредело утолико више утолико је било боље искоришћено, а то је значило пројурити кроз што више музеја и палата. На другој страни били су и они путници који ништа нису ни хтели путовањем. Заправо лењи за путовања, одлазили би некуда само јер се то иначе радило и досађивали се, или би нашли неког локалног љубавника и провели цео одмор у кревету. Избор путовања као начина за забаву и испуњење, и код људи који су путовали само да би ударили рецку, и код ових што им до путовања није ни било, само показује некреативност људи који су се повели за другима, који су туристички тренд употребили да остваре своје страсти и тачно су знали где зашто путују.

Уметници су исти. Нису се сетили шта желе. Нису били способни да осмисле потпуно другачију страст. Истина, број хобија је ограничен, али хиљадама. Ипак нећу сада улазити у орнитологију, акваристику и сличне ствари. Задржаћу се на пољима која се могу претворити у уметност.

Рецимо, неко открије да воли и може да научи да црта (намерно нисам узео пример поезије). Шта ће он да уради? Разуме се, биће Пикасо. Јер шта би друго неко ко црта могао да буде? То је тај недостатак креативности, која је пресудна када се бира уметност. Неко ко ужива у цртању може да црта стрипове, може да осликава торте, може да ради тетоваже, може да се бави графитима, може да се бави сценографијом, може да се понуди да све кућице из своје улице офарба у специфичним патернама тако да постану атракција, може безброј ствари. Али он је толико некреативан да ће се сетити само да може да буде сликар, или портретиста ако се не бави бојама. Наравно, свака од ових ствари се може дићи на ниво уметности. Али свака од ових ствари не мора да буде уметност. Постоји неуметнички стрип. Постоје неуметничке тетоваже, неуметничка сценографија. Постоји и неуметничка поезија, дабоме. И све те неуметничке ствари пружају простора човеку да постане извесна врста мајстора и да оно што уради буде пропраћено аплаузом и знаком одобравања. Међутим, сви би упорно да буду уметници. Али само да прескоче све међуфазе тешког рада који уметничко сазревање захтева.

У недељу, у дан суботњи (7): ИЗМЕЂУ ПОСЛОВА

Пише: Никола Живановић

Прво што се млади песник може упитати када крене да пише песме јесте да ли те песме сме да покаже својој мајци. И већ са том свешћу да ће песникова мајка читати његове стихове нестаје свака слобода и њено место заузима васпитање.

Моја генерација се суочила с тугаљивим детињством. Мој отац, напола Хрват, говорио је када смо били у Хрватској (што је било барем три месеца годишње): „Види овог усташу.” Или када бисмо ишли кроз јужне крајеве: „Види ове муџосе, види Шиптаре.” Једном се искрено ухватио за главу и само што није почео да виче на један млади пар који је гурао дете у колицима по Ташу зато што је жена била белкиња, а мушкарац баш расан црнац.

Замислите таквог човека коме једини син каже да пише геј поезију. Замислите друштво у коме овог сина његов пријатељ, који га иначе поштује, не позива у кућу јер „жена му је велики верник”. И замислите како син те своје момке облачи у сукње да би их убацио у књиге и да се читаоци не би ухватили за то, јер то је заиста небитно и само скреће пажњу са дубље људске тематике.

А онда људи кажу да је то зло. Да је то против породице, против деце. Људи који уопште немају децу, мада песник игром случаја има. А сем тога, шта ће њима деца оваквог човека? За топовско месо? Поново се спремају у рат и неко не сме да испољава своје љубавне жеље због тога што ови само пребројавају ко ће кога моћи више да побије за време следећег рата.

И песник мора то да зна. И песник онда сазнаје да су исти они људи који су му у култури били очеви истовремено узети за симболе тог зла. Од Светог Саве, преко Његоша, до Црњанског, све је то постало само оруђе политичке манипулације, само позивница за рат. Оружје против његове слободе и живота. И онда песник не жели да га читају. Не жели да и он буде употребљен, ако је подобан. А ако и није подобан, шчепаће га феминисткиње и борци за мањинска права. Да опет праве комедију. Да причају како је на тој страни све у реду, мада ни ту није све у реду. Хомосексуалци паразитирају једни на другима. Пошто их мајке нису училе како да се опходе у таквој врсти односа, понашају се бахато према партнерима или се понашају као да је све дозвољено, пошто нема никакве културе да умери импулсе.

Можда овде причам о једном примеру, али тако је са свим у чему се песник не слаже с већином. Ако не мрзи друге народе, не мора да осећа ни потребу да им се извињава у име свог народа, јер свој народ не осећа као свој, његов народ га је напустио. Песник у стању бекства. Било где ван своје земље. Нема то толико везе са земљом куда песник бежи. Важније је то што ће у другој култури његову индивидуалност третирати као обележје његове расе, а не као његове личне дефекте, тако да ће га посматрати као живописног странца, који не крши никакав њихов културни код јер том коду и не припада.

Сигурност писања које нико неће видети, његова интригантност, срамежљивост, то су квалитети до којих поново дођу само највећи писци. И дан-данас се у књигама најдуже задржавам на местима у којима се говори о нечему о чему не причам у животу, што људи или избегавају или просто нису свесни тога као теме. Још налазим такве ствари о којима се нисам усудио да говорим. Мада се трудим да говорим о свему.

Зато песник, ако ће већ да објављује, мора да буде само песник. Ничији син, ничији отац, ничији пријатељ. Тако се враћа у ону првобитну анонимност и невиност мисли, њихову несрачунатост. Песник мора да има приходе на лепе очи. Не може неко ко живи искључиво као песник да створи каузалитет између рада (писања) и новца који добија. Не може и из тог разлога што ће новац од продавања књига махом добијати шунд песници. Као и у филму, у роману, у музици. Поезија је толико имитирала друге уметности (о чему сам причао у претходном делу) да је заправо створила и шунд да би личила на њих. Наравно, у питању је шунд од стиропора, пошто шунд мора да има тежину и сврху. Ово је само очајнички покушај поезије да себе пласира на други начин. Односно, то је очајнички покушај маторих песника да, када их неко пита шта раде, могу да кажу да су песници, а да не осете стид као да су рекли: не радим ништа.

Кад смо већ код тога: пошто би мене неко питао шта радим, избегавао сам да кажем да сам песник. Изјава да сам књижевник је унакрсним испитивањем водила до песник. Зато сам причао да преводим. А затим да радим у новинама. Док нисам дошао до спасоносног: „Између послова сам.”

У недељу, у дан суботњи (6): ЗАШТО МРЗИМ КЊИЖЕВНОСТ

Пише: Никола Живановић

У својој суштини, поезија је аматерска уметност. Свака уметност почиње као аматеризам, међутим, док глумци, музичари и архитекте могу очекивати неки посао, песник нема шта да очекује. Од самог почетка он је на правом месту. И док се у неким уметностима људи морају борити да заузму позицију на којој ће свој посао обављати за новац, па онда спојити лепо и корисно, песник нема никакву позицију на коју треба да дође. Његова уметност постоји и без позоришта и без камена и руку мајстора. Никога не кошта ништа када неко напише песму. И то је слобода какву ниједан други уметник не може да приушти. Песник има слободу да мисли како жели, да сам склапа реченице онако како жели. Нико га не надгледа, нико му не даје задатке, не поставља захтеве, нема никаквог судије.

И шта су песницу урадили са том слободом? Почели су да имитирају друге уметнике, али тако да буду још ригорознији од њих. Свесни да поезија заправо нема друштвени значај једног здања или симфоније, они су се, због везаности за језик, обратили другим областима које се језиком користе. Наивчине ће мислити да се песници посвећују филозофији и теорији, а заправо они се само баве политиком. Песнички успех постао је само средство да се добије глас у јавности и да се испаљују политичке идеје. Већ после две песничке књиге, млада успешна песникиња постаје активисткиња феминизма, не због феминизма већ због активизма. Песник прижељкује тада да се његов глас чује јаче од симфонијског оркестра, да буде озбиљнији од храма. Песници постају службеници, књижевници.

Једва да могу да се сетим времена када сам песме писао са усхићењем. Свакога дана по неколико. Понекад сам ноћу устајао и палио светло да запишем још једну песму која ми је у глави. Сада ми је мука да се ухватим писања. Одмах замишљам да ће ме неко читати, и то не неко ко ми је драг већ гомила ужасних људи из књижевности чије ми друштво никада није било пријатно.  Запањујуће је то што се писци осећају позваним да се упознају с другим писцима, иако овима није уопште стало до тог познанства.

Када објави једну књигу, од песника се очекује да објави и другу. Као то се не оставља. Зашто? Има још толико тога у животу. Ако је књига добра, зашто би неко писао још једну? Можда за десет, двадесет година. Поезија би била много боља када би људи писали само када заиста имају нешто да кажу. Наравно, седамдесет посто људи и девесесет посто песника немају ништа да кажу.

Затим су ту конкурси, рокови, табеле, задате теме, резимеи онога што ће се писати на резиденцијама, свакојаке измишљотине које служе само да се та пијавица књижевност још више нахрани сплачинама.

Мада у овој причи сви изгледају као жртве, зликовци постоје. То су исти они непромишљени и тупави људи који охрабрују младе људе да се баве књижевношћу, да објављују сасвим незреле песме, од чега се после не могу лако излечити јер у нашој критици још увек важи једнакост између доследног песника и доброг песника. А та доследност заправо значи – пиши како си написао прву књигу. Тиме се спречава сваки напредак или, што да не, нови почетак, који је у случају многих поетика спасоносан. Наравно, историјски се ова потреба за доследношћу појавила деведесетих, када су песници, да би испратили све књижевне правце и моде који су почели рапидно да се смењују, почели да пишу мало овако мало онако, не личећи ни на себе ни на било шта, јер нису имали времена ни да савладају неку нову технику, а већ би објавили књигу сасвим писану у том маниру.

Ипак, зло које се младим људима чини када им се објављују књиге је превелико. Од њих се одмах праве машине које мисле како сви мисле, боре се за идеологију која је на снази. То је губитак сваке креативности, сваке могућности слободног избора у врло раном добу. А то значи да када ти људи сазру, од њих нећемо добити креативне ствараоце и уметнике, већ гомилу друштвених паразита скривених иза неколико активистичких идеолошких фраза.

Насловна илустрација: Симон Вет, Активизам у књижевности, 2019.

У недељу, у дан суботњи (5): СПИСАК НАГРАДА

Пише: Никола Живановић

Осим годишта и превода, награде су трећа ствар коју сваки песник ставља у биографију. Факултативно се у њој налазе и збирке песама које су објављене, док се оне најчешће, пошто пређу одређени број, своде на изразе „више“, „преко десет“, „преко двадесет“ и сл. Као да није важно да се из биографије види која књига следи за којом, које се могу још наћи, прочитати, колики део опуса та књига коју управо читамо сачињава, којој фази припада, који је ритам песниковог стварања. Један наш издавач, који је у почетку објављивао само изабране песме неких песника, није стављао ни садржај, тако да је читалац који је хтео да упореди избор са неком збирком или неким другим избором морао да листа књиге страну по страну. Све то је сасвим дозвољено пошто заправо песме нико и не чита и оне су овде најмање битне. Битно је што је неко толико велики човек, па је објавио „преко двадесет књига“ и добио прву награду за најбољу љубавну песму Поморавског округа и трећу награду за необјављену збирку песама „младог песника, до 35 година“, a акo je којим случајем у питању професор, онда се подразумева да и награда буде професорска, јер би неком наградом могли и некога да увреде ако овај сматра да га награда није достојна. Исто важи и за прозне писце који испред својих очајних књига поезије штампају предговоре који као да су сачињени да се читају по пријему неке велике награде.

Међутим, то што неко истиче награде, а скрива збирке песама нема у основи везе са сујетом. Истина је заправо да се људи стиде тога што су песници. Када ме питају чиме се бавим, обично одбијам да кажем. Кажем да се бавим књигама, па онда морам да кажем „не, не продајем књиге“, па затим „не, не предајем у школи“ итд. док не истерају истину из мене батином. Да не напомињем вечну непријатну ситуацију када саговорник онда каже да и он пише песме, а како је истовремено и приватни предузетник – испаде да ти радиш нешто што је његов хоби, и то, наравно, не нарочито боље од њега, према томе: не радиш ништа.

Верујем да је људима лакше када кажу да имају неке награде, да су добри у томе, понекад и најбољи. Додатни проблем је што је реч о уметности за коју се баш и не види јасно да је нешто посебно постигнуто. Неко стави хрпу речи на папир и сад је то нека уметност. Врло тешко ће неко ко не уме да пева убедити некога да зна, али неко ко не уме да пише поезију лако ће да убеди људе да уме. Људи не знају да процене. Питање је зашто. Да ли зато што не читају или баш зато што читају? Наравно, неко ко не чита не може ни да разуме неке модерне ствари у књижевности. Ту ће исту блокаду имати и у музици или ликовним уметностима. Није више реч о простом певању које је свакоме разумљиво, реч је о неком Шенбергу, Кејџу, Гласу, што људи ипак могу да схвате тек ако имају неко знање о композицији и музици уопште.

Но, читање представља још већи проблем. Намерно не читам савремену домаћу прозу (сем књига неких пријатеља) зато што бих, да је читам, изгубио сваку представу о томе шта ваља (а сем тога бих се и досађивао). После толико прочитаног ђубрета, све што бих на то додао претварало би се у још ђубрета. То, нажалост, не значи да је са поезијом бољи случај. Можда је једина предност што је краћа за читање, па је човек мање изложен и има више времена да ради нешто друго. Међутим, да је много тога што се чита као поезија ђубре, то је чињеница. Да сам прочитао много ђубрета, то је чињеница. Да сам за неке ствари одмах знао да су ђубре, а из елементарне пристојности то прећуткивао, то је чињеница (отуда се може закључити да је свако ко своју поезију нуди на читање непристојан јер читаоца излаже потенцијалном ђубрету). Да за неке ствари нисам одмах знао да су ђубре већ мислио да у томе има нечега, то је чињеница. Не треба да поричем ишта од тога.

На исто такав начин не могу ни да поричем шта награде кажу о песнику. Један жири у једном тренутку међу одређеним рукописима доноси одлуку да неку награду да неком песнику. Измена само једног детаља, рецимо, да ли је април или мај, или да ли је ова или она награда, може да промени исход. Проблем је то што награде често зависе од ствари које немају никакве везе са поезијом. Дешава се да песник објави заредом две књиге потпуно једнаке вредности, да прва прође без награда, а друга да добије две зато што је изашла код јачег издавача. И то не мислим на случајеве када је први издавач био неприметан, већ када је овај други један од оних чија издања по правилу добијају награде. Наравно, бољи издавачи привлаче више аутора, па могу да изаберу боље књиге. Али дешава се и обрнут случај, када песник самим тим што је објавио у пробранијој едицији добије награде. Друго су политичке интриге (које мени иначе уопште нису јасне пошто не улазим у било чије политичке ставове). Укратко, било је случајева да људи приватно објашњавају зашто нису некоме дали неку награду тако што наводе да је тај неки песник, не под утицајем нити у пријатељству, већ поштован од стране неког кога они не воле. Тако да је једна ствар сигурна: треба се трудити да вас што више људи не воли. На мржњу сваког појединца иде љубав десет људи које и не знате али том појединцу желе зло, па ће вам однекуд помоћи кад се помоћи најмање надате. И трећи очигледан проблем са наградама је што се понекад дају очигледно бесмисленим књигама, да ли због тога што је песник неискусан а на другим животним пољима је успешна особа, или зато што се истрошио, или зато што је упоран и ево већ тридесет година покушава да се наметне као песник.

И такви наметљивци су најбесмисленији. Као што сам рекао, реч је о једном неугледном звању кога се пре треба стидети него се њим поносити. Није ми јасно зашто неко ко упорно не добија никакво охрабрење за свој рад наставља да покушава. А можда је у питању само то да сам омрзнуо књижевност, о чему ћу више рећи наредне недеље.

У недељу, у дан суботњи (4): ЧИЈИ СУ ПРЕВОДИ? (ДРУГИ ДЕО)

Пише: Никола Живановић

Како има мало интересовања за објављивање преведене поезије (посебно због ауторских права, па се онда преводе безначајни песници из безначајних књижевности), већину превода сам објавио у часописима. Не кажем да у њима нема грешака. Али то су грешке које сваки неталентовани зналац језика може да уочи. Проблем је када такви неталентовани зналци језика преводе поезију. Пошто је поезија непреводива, оно што ја радим је да је враћам у стање ненаписаности, стање у коме песник медитира о песми и покушава да је разреши на свом језику. Понављам то што је он урадио на свом језику. Нема никакве тачности коју могу да пратим. Морам да пронађем средства да постигнем исти или сличан ефекат. А то значи: да препознајем доминантан стих, да гледам шта је битно у субмисивном, налазим риме и алтернативе, налазим која места изгледају застарело, а која су иначе трапаво написана. Наравно, овде има много субјективног, много критике. Међутим, превођење није праволинијски посао. Рецимо, у једној Џојсовој песми где двоје стоје на гробљу и по њима киша пада, уредник је ово пада, зарад очувања нечег небитног у субмисивном стиху, заменио са ромиња (на страну колико та реч сама по себи нема ефекта). Наравно, није повезао да је та песма написана кад и прича „Мртви” и да та киша пада као што тамо снег пада. Снег не може да ромиња.

Друга ствар су преводиоци који одбијају да римују песме. Захваљујући томе стиче се утисак да је у свету модерно да песници не римују песме. Што није тачно. Британски и немачки песници не маре за то да им песме преводе, па их и не пишу да буду лако преводиве.

Сем тога, понекад песма изгуби смисао ако се изгуби и форма. Рецимо у стиховима Харта Крејна:

Бабу бих провео кад јој руку узмем
Кроз свашта што не би могла да разуме;
И ту се заплићем. И киша се наставља по крову
Са звуком нежног сажаљења и смеха.

Ово да се песник заплиће односи се на то да губи песнички ритам (можда би чак било добро да овај детаљ учиним конкретнијим и напишем „и ту губим ритам”). Питајте некога ко је ово превео у слободном стиху шта му та реч значи.

Преводе који су ми се нагомилали по часописима више не знам како да објавим у форми књиге. Често неку песму преведем јер желим ту песму да преведем, а не целу књигу тог песника. Такође, не желим ни антологију да урадим. Тако сам једног дана дошао уреднику са сјајном идејом: објавићу књигу „Преводи и друге песме”. Тиме ћу преводима дати статус мојих песама, што заправо и јесу. На крају крајева, на сваком од њих сам сигурно дуже радио него песник који их је писао. Требало би своје песме да пишем с таквом посвећеношћу. Овако ћу да добијем комплетну слику свог песничког рада. Ако је Матић могао у Багдали да објави разне врсте текстова, могу и ја. Уредник ми је, наравно, рекао нешто што бих ја препричао овако: друго је било време, људи су веровали у књижевност, сада када кажеш да пишеш књиге, питају те који жанр, све се само трпа у фиоке и не размишља се много, само се набија, гази, песничке књиге и романи иду као на траци, као и песници, просечан савремени читалац би имао кратак спој када би видео Багдалу.

С друге стране, ту и тамо, налетим на понеког преводиоца који би превео моје песме. И наравно, шта ту има да се прича? Немам ја ни срећу ни значај да добијем неког страног Ивана В. Лалића, већ неког надобудног преводиоца који се бави тим јаловим послом. Такође, да не буде да овде потцењујем такве преводиоце, пошто могу и сами бити песници, међутим, превођење и није превођење песника. Никада то није било. Превођење је превођење форми стиха, поступака, менталитета. Преводећи једног песника, открива се начин на који таква поезија најбоље функционише на твом језику. Преведене песме су нуспроизвод. Отуда сам ја највише и имао да научим од Бранимира Живојиновића, који је пронашао како би гласови толиких великих песника звучали на српском. То је могао да буде почетак једне љубави према поезији. Песме нису биле толико важне. У првим годинама писања, песме сам само консултовао да видим нисам ли нешто погрешио у форми својих.

У недељу, у дан суботњи (3): ЧИЈИ СУ ПРЕВОДИ? (ПРВИ ДЕО)

Пише: Никола Живановић

Један од највреднијих делова наше књижевности чине њени преводи. Када ме питају који су песници утицали на мене (а под овим утицали пре свега мислим: због којих сам заволео поезију), никада не наведем неког нашег песника. Рецимо, Дис, Настасијевић, Борислав Радовић и други јесу песници које сам волео, али не бих због њих заволео књижевност. А стране песнике никада не бих ни читао да нисам пре тога заволео поезију. Увек ми је било бесмислено да неко учи страни језик, а не жели да чита поезију на том језику. Да не волим поезију, не бих марио ни за језике. Отуда, кад су ме питали који је песник највише утицао на мене, слободно бих могао да кажем Бранимир Живојиновић. Могао бих да идем дотле да кажем да је он највећи српски песник. Не преводилац, песник.

Антички песници су често само преводили, или чак крали једни друге. Неколико Катулових песама су заправо најочуваније верзије Сапфиних песама које имамо. Да не наводимо да се све до 18. века преводилац потписивао као аутор. Закон о ауторским правима јесте донео пуно тога доброга, али је уништио преводилаштво.

Пре свега треба имати у виду да мале књижевности, попут наше, имају много развијенију школу преводилаштва него велике књижевности. Коља Мићевић је први превео Дантеа у форми на француски, управо зато што припада нашој преводилачкој школи. Французи га нису превели до тада јер је за њих тако нешто сасвим непотребно. Они имају своје богатство стихова, своју дугу књижевност. Код нас се књижевност, како се одвојила од народне, мучила да постигне одређену критичну масу добрих стихова. У Америци свега пет посто објављених књига спадају у преводе.

Има разних схватања како превод треба да изгледа. Набоков је сматрао да се поезија може преводити само у прози уз мноштво коментара. Паунд је сматрао да се неки аспекти песме, као што је фанопеја (слика), могу превести, а неки други као мелопеја (звук) не; има и аспеката (фанопеја – „плес интелекта међу речима”) који се могу превести ако се преводлац довољно уживи у песму, да кажем то укратко. Постоји, затим, ова школа Бранимира Живојиновића и постоји, код нас, још и некаква професорска школа.

Најпре, кренуо бих од једне тврдње – поезија је оно што се не може превести. Готово сигуран тест да ли је нешто поезија је превођење тога на други језик. Ако и даље буде „једнако поезија” као што је била у оригиналу, ни у оригиналу никада није била поезија. Због овога долази до једне жала вредне појаве да се песници хвале тиме што су преведени (пошто успех у овако малој књижевности и није неки успех) и притом личе на шипарице које причају како су живеле у Лондону и Паризу и тамо су се једнако истицале по питању модног укуса, избора хаљине и шешира, а један гроф их је запросио, него нису желеле тамо да остану, далеко од своје отаџбине. И онда песници који слушају то пожеле да и њих преведу, па онда пишу песме које ће се што лакше превести (дакле, уопште не песме него сам ће га бог знати шта). И онда нема поезије ни у преводу, ни у оригиналу.

Ипак, похвално спомињем Живојиновића, сам се бавим превођењем, о чему је овде реч? Пре неких пет година имао сам дугу и јалову сарадњу са једним својим пријатељем. Урадили смо неколико књига превода. Први је био Џејмса Џојса. На прво читање, рекао ми је да су моји преводи бољи од оригинала. Па наравно, Џојс је очајан песник. Онда је почео да кука како моји преводи нису тачни. Ја сам тврдио да су тачни, он није хтео да се сложи, па је онда, тако да ја не знам, исправио преводе и објавио их како је он мислио да треба. Оно што он није схватио је да у римованим песмама постоје доминантан и субмисиван стих. Вештина песника је да субмисиван стих учини што смисленијим, да у оквиру тих неколико слогова исприча неку причу, а не да се стихом служи само као премошћењем. Код Џојса је то, нажалост, премошћење. Када се песма преводи, неопходно је по сваку цену очувати доминантан стих такав какав је, а што се субмисивног тиче, у суштини може да се напише било шта, мања је грешка него да се доминантни измени и најмање. Једна од апсурдних ствари којима сам морао прибећи да бих очувао доминантан стих је завршни стих Одновог „Погребног блуза”, који ми никако није звучао довољно добро док га нисам наримовао с оригиналом. Приликом рада на субмисивном стиху, наравно, треба очувати што више тога је могуће, али понекад чак треба избећи најтачније решење јер је можда рима превише очигледна или је стих и у оригиналу доста блед, па га треба појачати, боље га написати. То су ствари које сам радио код Џојса, а с којима се уредник није сложио.

(Други део чланка следи наредне недеље)

Насловна илустрација: Алберт Анкер, Човек пише за писаћим столом (1905)

У недељу, у дан суботњи (2): МАЈМУН ЗА ЧЕМБАЛОМ

Пише: Никола Живановић

Реч је, наравно, о Моцарту. Стари Леополд је имао довољно њуха и духа, довољно талента и знања о музици да схвати каквог сина има, пословни инстинкт једног циркузанта и породицу коју је требало издржавати. Одлучио је отуда да младог Моцарта води од једног до другог европског двора. И сви су пљескали и сви су били очарани младим Моцартом. Записи Гетеа и романтичара о томе су непоуздан историјски податак. То су жеље неколицине, тај сан о генију, који је пројектован на дете Моцарта. За гледаоце он је био циркуска атракција. Утолико занимљивија уколико је био мањи. Упркос томе што је Моцарт кроз живот континуирано чинио ствари недостижне обичним људима, и што је увек имао публике, током времена настаје промена његовог аудиторијума. Сусрећући се са својим вршњаком, клавиром, у то време још невиним инструментом, Моцарт је добио простор да се изрази битно ослобођен притиска великих претходника, па је закорачивши у прве озбиљне композиције на клавиру лако освојио све музичке жанрове на себи својствен начин.

Међутим, господа која га је некада слушала по дворовима сада није била његова највернија публика. Он је, истина, задржао пажњу племства, али не више оних истих појединаца.

Млади људи добијају похвале зато што личе на старије. То се назива њиховом зрелошћу. А управо та зрелост јесте нешто сасвим другачије од њиховог правог развоја, од њихове индивидуализације. Када је о уметницима реч, људи ће у младости похвалити управо оне који су најмање иновативни, који се најлакше повијају за њиховим укусом. У наше време то не значи да неће бити бунтовни. Напротив, савремена слика песника јесте слика бунтовника. Чак се и тачно зна како један бунтовник изгледа и против чега треба да се буни. Ако се буни на неки други начин, он је вандал и скандалмајстор. Такође, бунтовник мора бити бунтовник само на речима јер постоји одређени декорум који се мора пратити током књижевних вечери. Бунтовник сме да буде безобразан, али само до одређене мере, до мере свога шарма.

Психоаналитичка теорија уметности сматра да је уметник човек неспособан да се снађе у друштву. Из тог разлога, путем стваралаштва, он накнадно бива прихваћен од тог друштва уколико успе да се оствари као уметник. И сада такво једно, асоцијално створење, које се остварило као уметник али никако као друштвено биће, одједном воде на књижевне вечери, честитају му, тапшу га по леђима, сликају. Жирафа обучена у фрак.

Наравно да то није оно што је потребно уметничком свету. Потребни су им полуствараоци. Младићи и девојке који су тек завршили школу, одмах одлазе на фестивале поезије, упознају се са себи сличнима и на крају објављују књиге, добијају прве озбиљније награде попут Бранкове и већ дотле они преживе целу једну дугу песничку каријеру. Потом су већ спремни да иду на резиденције (пошто су до тада школу већ завршили) и да нас, тако социјално припремљени на фестивалима, идеално презентују у иностранству. Карактеристично је и то да резиденције добијају најбезначајнији људи у књижевности (чини ми се да добро и лоше овде не играју улогу), људи који кад оду тамо неће представљати никога и ништа јер тако је свакако боље него да представљају једну од фракција у култури уместо друге или, не дај боже, да сами постану значајни па да угрозе нечију позицију. Такве људе треба одгајати. Безначајне. Чак их треба избацити у први план.

За то су у последње време заслужне и школе писања. Занимљиво је да нико од људи који држе школе писања никада није завршио никакву школу писања, па је чак и одбијао да од било кога ишта учи. Све сами аутодидакти. О књижевности се свакако од некога мора нешто научити. Али ови људи подсећају на видовњаке и надрилекаре. Код њих се уплати новац и они обављају свој посао. А нека деца су ту талентована, нека нису. Зашто пажњу коју може да посвети талентованом да баца на неталентовано? Зато што једнако плаћају!

Наравно, школа писања би могла бити забавна као и школа музике или цртања. Међутим, овде је реч о превари. Превари те деце која би, да је о музици или цртању реч, одмах приметила да их подучава дилетант. Као и превари друштва да се ради неки културно користан посао. Зато је неопходно одржати илузију да је то поезија. И љубитељи мајмуна за чембалом ће одмах да скоче и да аплаудирају. А ако се нешто смислено каже против таквог понашања, добиће се одговор да је то дете „које је као ја, које успева да каже оно што осећам”. Дабоме, ту сви аргументи падају у воду јер је оно што неко осећа сам врхунац уметности и нема потребе убеђивати га да уметност не служи за то да потврди његова окорела мишљења и осећања, већ да их продрма, преиспита, отвори пут ка непознатом. Тако да никоме од силних конзуматора уметности уметност није ни потребна. Потребна им је само илузија да живе у стварном свету, да су њихове бриге стварне, без обзира на то што уметност није ту да им прикаже стварност. Уместо тога, они су задовољни да виде своје осећања, а када виде да их поседује и један мајмун, онда су уверени у њихову универзалност.

У недељу, у дан суботњи (1): А ШТА ЋЕМО СА ЧИТАОЦЕМ?

Пише: Никола Живановић

За време гимназијских дана узео сам из библиотеке Бијесног Роланда Лодовика Ариоста у четири књиге, издање Српске књижевне задруге из 1896. и 1897. Донео сам их кући сав задовољан што ћу моћи да се сладим једним витешким епом, делом које се толико помиње у Дон Кихоту. Међутим, књиге нису биле расечене. То ми је први случај да сам налетео на нерасечене књиге. Зачудо сам негде имао нож за писма и расекао их. Више од сто година књиге су се налазиле на позајмном одељењу библиотеке а да их нико није узео. Пре целога века одштампане, тек су у мени нашле свог читаоца.

И наравно, касније сам био много поноснији на то што сам причитао Бијесног Роланда него што сам прочитао неке далеко захтевније, али и популарније књиге. Сама нечитаност давала је овој књизи вредност. Питагорејци су такође сматрали да знање више вреди ако га мање њих поседује. Фараони су сахрањивани са мноштвом драгоцених уметничких предмета који никада нису били намењени да им се смртне очи диве. Неки од првих пећинских цртежа насликани су на местима у пећини до којих се морало пропузати, па нису ни биле намењене гледању. Чему су биле намњене, оставићу антрополозима да разматрају. Уместо тога, понудићу неке савременије примере. Јонеско је тврдио да би волео позориште без гледалаца. У Доктору Фаустусу Томаса Мана Адријан Леверкин компонује музику коју није ни наменио извођењу, већ се задовољава лепотом партитуре. То не значи да је уметничка функција његових композиција изостала већ да она управо није у томе да неко то слуша. Она се тиче саме музике, дотицања њених рубова у којима најбоље уметнике не може нико пратити. Стари Гете држао је у једном ковчегу рукопис другог дела Фауста без неке жеље да га објави пошто су његови пријатељи, који су разумели пут којим је ишао, тада били мртви. Метафизички песници су своје песме давали један другоме на читање без намере да их понуде широј публици. У то време су се неретко оригинали слали поштом. Тако би Шилер послао Гетеу цео чин своје драме. Овај би то прочитао. Написао у писму нека запажања и заједно с писмом вратио рукопис.

А шта ћемо са читаоцем? Ако писац може без њега, може ли читалац без тога што ће читати? Може ли се онда говорити о књижевности? Сви песници су прво били читаоци. Морало се прво научити да постоји нешто што се зове песма. И већ самим тим улази се у бесконачан круг истраживања. Прво се научи шта једна песма обично садржи. Па се потом научи да она и не мора све то да садржи. А затим се научи да не може да постоји тако без ичега, већ ипак мора на неки начин да оправда своју егзистенцију, па ако неће ниједно од до тада коришћених средстава, мора да измисли своја. Не може бити тек проза изломљена у стихове. И такав пут се код песника наставља. То је његов развојни пут.

Дешава се, међутим, да неко ко се налази на почетку тог пута упозна песника, или се усуди да му пише. И ту долази до невероватне замене улога. Био то млади песник, домаћица или бивши робијаш који је прошао све и свашта, прво што падне на ум некоме ко упозна песника је да му понуди да чита своје песме. Поводом овог неспоразума Борис Пастернак пише једној читатељки: „Одакле вама идеја да ја уопште волим песме?” То што неко пише песме не значи да га занима шта други пишу. Отуда она чувена Валеријева тврдња да у поезији не тражи осећања, осећања има своја, тражи средства. Заправо ни Пастернак ни Валери овде не раде ништа друго сем оно што раде и сами песници дилетанти који им потурају своје песме и питају за мишљење – одбијају да буду читаоци. Али код њих као песника то се узима као мана. Како, забога, један песник, човек који је посветио живот поезији, може да одбије да прочита неколико песама?! Друго је песник дилетант који признаје да не зна много јер није читао, тако да се у зависности од тога ко је колико значајан песник повећава и очекивање да он поезију чита, а у складу са задовољењем тог очекивања се и процењује његов значај.

То ипак није најбесмисленија ствар у овом односу. До тога се долази тек ако се песник упусти у то да дâ неки савет дилетанту. Дилетант од њега није тражио никакав савет, већ само потврду да је то што је написао добро. У случају да се то оспори, дилетант се не упушта у то да види шта није у реду са његовим песмама, већ одлази да нађе друго мишљење.

Ова појава је додатно компликована када су у питању женски дилетанти. Наравно, давно смо престали да сумњамо да су жене једнако способне за уметнички рад као и мушкарци, међутим, друштво се још увек понаша тако да женама повлађује. А женски дилетанти очекују то повлађивање и када је реч о ономе што пишу. Па не само повлађивање, већ дају себи права на дрскост која би се код мушкарца сматрала агресивношћу. Повећање броја жена које пишу се брка са повећањем броја „песникиња”, који је такође у порасту, али далеко мањом стопом него овај први. Односно, постојање више песникиња него песника у једној савременој књижевности готово сигурно значи пораст дилетантизма у том друштву. Напомињем савременом, пошто су савремени дечаци још увек склони да прихвате критику и да раде на себи (мада и они у мањој мери него раније генерације) док је код девојака то ређи случај. Предвиђање како ће се ствари одвијати, да ли ће мушкарци постати већи дилетанти или ће девојке постати озбиљније није захвално давати. И то пре свега због једног специфичног односа према младости који постоји у друштву одвајкада, а који најмање има везе са размаженошћу, о чему ћу писати наредне недеље.

Никола Живановић, 22 (избор из збирке)

Волту Витмену

Био сам у великој заблуди, следећи твог старијег
И уваженијег колегу, Т. С. Елиота.
Мој живот је тражио сировији израз налик твом,
Израз којим бих могао описати августовско сунце
На челу ижеднелог аутостопера,
Сеоске путеве којима наједном више не знам куда да кренем,
Дуга пијанчења у борделима, оргије, туче по јавним парковима.
Хтео сам као Елиот да опишем цивилизацију
А гледао сам како се цивилизација распада у ноћним пијанкама
И питао се како су ови људи уопште ишта постигли,
Макар и за неколико хиљада година.
Као и ти, никада нисам желео да будем геније,
Желео сам да генији знају моје песме напамет.

Стварни живот

Постојање стварног живота приметио сам у јуну 1991.
Стишњен са родитељима и сестром у плавој пеглици,
Превалио сам невероватних 2000 километара
Сам ће га Бог знати куда и зашто.
Онда је нешто зашкрипало, неколико бандера
Пролетело је поред прозора,
Мој отац је говорио о рату у Хрватској,
Мајка тресла цигарету кроз прозор
Пре него што сам поново утонуо у сан.

Двадесет и три године касније
Још увек се сећам мириса ауто-пута,
Додира сунца на кожи, сасушених уста,
Мој отац понекад застаје да заврши започети говор,
А мајка нервозно отреса цигарету
Од које су јој већ пожутели прсти.

И негде у пролазу, лица свих оних
Које сам између тада и сада
Срео, заволео, доживео, преживео
Како ме терају да се пробудим,
Да их бар једном угледам,
Машу ми испред очију,
Машу, као да некуда одлазим.

Свеће

Мој отац и моја мајка су две свеће
Нагнуте једна ка другој
Што се заједно топе.

Понекад пламен гори
Само на очевој страни
Али већ нешто ниже,
За час клонула мајка
Спрема се да га придржи
Па га распали опет.

Кад дуне однекуд ветар
И угаси очев фитиљ,
Мајка се привије уз њега
И нежном ватром га топи
Док не дође до сржи
И запали му пламен.

Истопљен восак на поду
Темељ је наше куће.

Бабина смрт

Три песме је баба знала.
Једну док је прала веш.
Другу док је кувала ручак.
Трећу док је чистила двориште.

Певала их је свакога дана.
Осамдесет година.
И прала веш и кувала ручак
И чистила двориште.

Једнога дана држала је метлу у руци
И скупљала лишће на гомилице
И певала је, и певала
Све док једног стиха није могла да се сети.

Сахранили смо бабу,
Окречили њену собу,
А онда је мајка рекла:
„Хајде да научимо неке нове песме.”

Палилулско гробље у Крагујевцу

Посетилаца нема, сем када седокоси
Човек усправи крстаче, па оде. Овде неће
Мртвима нико дарове за годишњице да носи
Сем кад природа с пролећа остави своје цвеће.

Овде је никла крушка, и јабука се ту нашла
Између споменика, а понека је рака
Потиснута са гробља и неприметно зашла
У двориште суседа, радника или сељака.

Жица за сушење веша опкорачује и друге
Крстове, један се под влажним тепихом криви.
С вечери дечаци ту често играју жмурке
И ћуте иза рака, праве се – нису живи.

Са једног крста заборављена дечија марама маше,
И јато кокошака трчи по гробљу и суди,
А мртвима је ваљда у зимске ноћи лакше
Кад недалеко од њих спавају живи људи.

Налог

Песници дана, хајде, обделавајте башту!
Не дајте да нам речи рђају у тишини,
Гланцајте празне тропе и дотрајалу машту,
Пружите замах дару и песничкој вештини!

Будите славни, песници дана!
Вадите славу из буџака,
Да не скупља прашину крај старог кишобрана
И ципелица ваших бака!

Ко ће, ако нећете ви? Када ће, ако не сада?
Окопавајте башту, орежите пар грана;
Ви, шампиони узгредног, витезови помоћног рада,
Пишите своје песме, песници дана!

Шешир

Када сам ти рекао да напишеш песму
Са насловом Шешир, нисам ти тражио
Да опишеш шешир, нити да то буде
Песма о шеширу, или нешто слично.
У песми не мораш да споменеш шешир,
Наслов треба само да јој добро стоји.

Радници

Шкљоцање, куцање чекићима, брундање мотора,
Довикивање јаких мужевних гласова
Испод прозора са спуштеним жалузинама.

Са друге стране мој нечујни покушај да нешто напишем,
Стидљив, готово уплашен да не направим неки сувишан звук,
Да нешто не пореметим у тананом распореду ствари.

Понекад укључујем и искључујем оловку,
Премештам столицу, палим и гасим светло.
Чисто да бих могао да кажем да уистину нешто радим.

Фантом

Постоји неко фантом-биће,
Сатир, анђео ил’ дријада,
Које се јави када читам
И изгуби се изненада.

Без њега књиге ми дотуже;
Могу да читам и данима
А да не нађем ипак ништа
Ако га књига не занима.

Препознајем га по мимици,
По блеску зуба и фигури;
Најлепше песме тек су хаос
Који остави кад пројури.

У неке књиге се не враћа,
А друге често посећује;
На крају неке лоше приче
Сретнем га где се досађује.

Увек га само за час спазим,
Сјај ока или наруквице;
И узалуд га после тражим
Кроз напуштене реченице.

Заједнички живот

Мучи ме време са тобом. Осећам да ме јетра жига
Када са степеништа препознам твој корак.
Мука ми је од твојих жеља, сићушних брига
И разговора.

Заједно не излазимо. Не волим људе. Ти се стидиш
Када у друштву не будем учтив, или се замерим неком.
Пред познаницом која нас заједно види
Поступаш са мном као са непознатим човеком.

О књигама не говоримо. Ужас ме хвата кад у детаље
Препричаш роман. Твој укус – глупост и срамота.
О, да ми је да с тобом побегнем што даље
Од нашег заједничког живота!

Псећи живот

Пријатељ са којим сам објавио прве стихове
Написао је тада песму о штенету
Које је добио за рођендан.
Пре неколико дана прошетали смо његовом баштом
И он ми је показао место где је тај пас сахрањен.
Питао сам га од чега је угинуо.
Од старости, рекао је.
Шта би критичари који ме називају младим песником
Рекли да знају да сам пишући и објављујући
Провео читав један псећи живот?

Дакле, одлазиш

Дакле, одлазиш,
За пет, десет, петнаест година,
Али свакако одлазиш.
Ствари су ти спаковане:
Плејлиста за твоја омиљена извођења Моцарта и Шуберта на Јутјубу,
Радово издање изабраних песама Новице Тадића
За које сам ти рекао да је дефинитивно.
И то би било то.

Покушавам додуше пре него одеш
Да завршим и ову књигу песама
Па да понесеш и њу.
Али са мојим радним навикама требаће ми
Пет, десет, петнаест година.
Увек сам био спор. Писао килаво и без воље.
Писао само зато што ништа друго нисам знао да радим.
Иначе бих и ја отишао.
Мада нисам могао, због тебе.
Твоја баба је хтела да буде глумица.
После ме је целога живота кривила што сам се родио па је морала да одустане.
Ја тебе треба да кривим зато што нисам одустао да будем песник.

Али ето, сада ти одлазиш,
Не желим да учествујеш у мојој старости,
Желим да будем баш погана дедускера,
Намћорасто џангризало које се мршти на свакога у суседству.
Не треба ми никаква утеха.
Желим да свој сукоб са светом завршим у пуном интензитету.

Остало ми је толико тога да довршим, толико самопрезира да испољим,
Толико стоицизма, наклапања, пораза.
Од првог стиха који сам написао,
Развијао сам и стратегију тога пораза.
Желим да буде прави и потпун,
Онакав какав доживљавају само
Несрећни песници и славни војници.

Никола Живановић рођен је у Крагујевцу. Завршио је општу књижевност са теоријом књижевности. Песничке књиге: Астапово (2009), Carmina Galli (2014), 22 (2019), Песме и поеме: избор (2009–2019) (2019), Ђулићи и увеоци (2020). Осим поезије објавио је и велики број есеја, критичких текстова и превода светских песника. Песме су му заступљене у антологијама и зборницима. Јуна 2011. године у часопису Сент изашао је тематски број у целини посвећен његовој поезији. Добитник је награде Трећег трга за поезију за збирку Астапово, награде Бранко Миљковић за збирку Carmina Galli, те више других награда.