Недавно сам се сусрела с трећом збирком поезије Николе Живановића, која носи назив 22 и долази након збирки Астапово (2009) и Carmina Galli (2014). Прво што ми је привукло пажњу јесте разноликост тема којима се Живановић бави у својим песмама, а које, преламајући се кроз поетичку призму, наглашавају аутопоетичко промишљање. Као и у претходним двема збиркама, Никола Живановић и овог пута показује своје умеће у овладавању мелодијом, коју некад усаглашава, а неретко и контрастира с идејном атмосфером у песмама.
Користећи се како римованим, тако и неримованим стихом, Живановић читаоцу представља разна обличја која поезија може узети, те се стиче утисак да је песнику један од циљева био и раскринкавање предрасуда о поезији као о ретко коришћеној форми у данашње време – уверава нас у сасвим супротно. Изразитим талентом за наративност, песник је успео да се на врло непосредан начин дотакне увек провокативних тема попут питања уметности у савременом добу, питања живота и питања смрти, теме проналаска сопства у непрегледним временским и просторним ширинама.
Тема поезије и уметности у најширем смислу највише је заступљена и огледа се на неколико нивоа – у осећању наслеђа које се препознаје у песмама Николе Живановића, у Живановићевом аутопоетичком промишљању и у проблематизацији идеје самог дела као таквог. Наиме, песма која нас уводи у збирку посвећена је песнику Волту Витмену, на основу чега и добија назив. Упоредивши поетику Волта Витмена с поетиком Т. С. Елиота, испрва се чини да се песник неопозиво одлучује за витменовско и да ће тај узор следити током читаве збирке. Међутим, у Живановићевим стиховима ћемо се у више наврата сусрести са својеврсним спојем витменовског израза и испуњења елиотовске теоријске мисли. Већ у другој песми по реду – Енциклопедији, отварају се врата елиотовској идеји о традицији, чему посебно сведоче завршни стихови: А ове песме не треба да буду/ ни моја исповест,/ ни сведочанство моје посебности,/ већ само енциклопедија/ мог присуства у свету. Сагледавајући теме и мотиве који се јављају у Живановићевим песмама, може се рећи да постоји сложена песничка мрежа која кроз разне књижевне контакте и асоцијације даје једну оригиналну песничку творевину.
Поред имена која песник сам уплиће у стихове, увиђајући да је стабло поезије хомогено биће чији корени морају бити у чврстом тлу и кроз чије стабло се животворност удахњује и најмлађем пупољку, постоје и имена наших и светских књижевника која посредно, кроз идеју или слику, подсете на своју немалу заоставштину. Тако у зачудним сценама које се казују мирним тоном у песми Шарени дани, те тиме изазивају још већи шок код реципијента, као и у, у одређеној мери, пародирању религијских мотива или изрека у песми У твоју славу, Господе, можемо осетити потомка духа Мајаковског. Међутим, Живановић пред крај збирке, у песми Неверници, осветљује на чему се темељи потреба да се религијско иронизује или чак пародира. У овој песми је Живановић ничеански усмртио Апсолута рекавши још једном јасно: Бог је мртав, али одмах затим посежући за реторским питањем: И зар то није страшније од сваког неверовања. Сахранивши Идола у кога смо могли да не верујемо без последица, човек је почео да губи веру и у све што има, све што га окружује. Живановић, у оваквом губитку осећаја за свет у човеку, проналази опасност и страховање од ње протеже се кроз читаву збирку. Било да користи гласнији или тиши тон, било да је љут или се мири са суморном стварношћу, лирски субјекат Николе Живановића није сигуран где се обрео. У песми Стварни живот наративност извире управо из делимично несвесног, што се примећује у несигурности о временској хоризонтали прошлост : садашњост, као и у релативизацији субјектовог односа према лицима и стварима које га у исто време сачињавају и деконструишу. У троделној песми Дани учмалост свакодневице доводи до радикалних мисли које се не препознају у свету окупираном тривијама, а које се преливају из дана у дан, баш као што се стихови ове песме изливају из једне строфе и уливају у другу.
Занимљива је и извесна нијансираност када је реч о поимању смрти у збирци 22. Могло би се рећи да је Живановић разделио смрт на ,,предсмрт”, односно старост или неки други стадијум егзистенције који наговештава смрт, затим на саму смрт бића и, на крају, на смрт смрти. Овај последњи ниво градирања смрти се огледа у опису смрти гробља у песми Палилулско гробље у Крагујевцу, где је приказана атмосфера надахнута смрћу до те мере да се не назире постојање вечног чак ни у смрти, освешћује се идеја краја након краја, као што је то покушао и Андрић да представи у својој приповеци На јеврејском гробљу у Сарајеву.
Бавећи се темом настанка уметничког дела, Живановић посредно указује на неопходност усклађивања садржине и форме, па тако у песми Роштиљ кроз наративне слике објашњава неопходност верне мимезе која омогућава реципијенту да уплови у свет чула, удаљавајући га од идеје о формалним устројствима. Имагинарно мора бити оригинално, мора садржати сва својства неопходна за креирање света, односно мора поседовати све елементе који чине свет ониме што се њиме сматра у човековој идеји о свету. Из оваквих претпоставки проистиче и поистовећеност са Иваном В. Лалићем по питању погледа на преводилачку делатност. Превођење је стварање. Преносећи речи из једног језика у други, свет дела се изнова ствара удахњујући сензибилитет тих речи какав оне имају само у оквиру свог домаћег окружења и на тај начин урањају у колективно несвесно читавог народа.
Опипавајући најинтимније мисли, доводећи читаоца до граничних ситуација, преиспитујући уметника у његовој сржи и уметност у својој постојаности, Никола Живановић је своју збирку 22 довео до космичких размера и кроз вешто одабране речи и слике обрадио теме које су суштинске за човечју егзистенцију.
Марина Радан је рођена 1997. године, долази из Смедерева и апсолвент је на смеру Српска књижевност и језик са компаратистиком на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Своје радове до сада је објављивала у студентском факултетском часопису Весна.
СЛОВОПОЛИС 