Будим се нагло, затим отресам делиће сна са лица. Они се роје око мојих очију најпре оштро попут назубљених иверака, потом лењо попут ситних мушица млечних крила. Покушавам се присетити својих последњих снова. Иду отприлике овако некако:
У среду су ми зуби испадали у прегрштима, попут сивкастих каменчића.
У четвртак вукох зарђали бицикл за собом по шљунковитом морском тлу гледајући изобличеност сопствених стопала. Тада су ми се у сновима први пут јавиле и црвене ципеле. Тога се сетим тек када у аутобусу опазим лаковане ципеле на девојци која носи гитару; исте такве биле су у мом сну.
У петак ме неко тросмислено узима за руку на мрачној станици подземне железнице.
Субота без снова.
У недељу напуклина сапуна која личи на живу рану.
Требало би да сперем лепљиви сан са капака. Пошто сијалица у купатилу и даље није замењена, носим са собом малу лампу коју укључујем у зид изнад водокотлића сваки пут када се туширам. Овај поступак ми је мрзак и замара ме, али у супротном ћу бити у мраку. Мада, можда то напослетку и није тако лоша идеја.
Недуго затим излазим напоље и даље гњечећи остатке снова, ваљајући их у песницама попут грудви старог хлеба, размазујући их по слепоочницама. Ужурбано ходам сивозеленим улицама, претварам се у опругу. Земља упија моје кораке, апсорбује их и већ ми је боље. С олакшањем седам на једну сасвим осамљену клупу, надајући се да ме нико неће узнемиравати. У истом тренутку неко се шкрипаво накашље на клупи поред и потом ми мистериозна микроскопска капљица пада на усну. Замишљам да је ветар до мог лица донео управо делић малочас искашљане пљувачке мог суседа и подиђу ме жмарци. Колико знам, можда и јесте. Река је жућкаста, прљава и устајали ваздух заудара попут мачјег урина. Буљим у новински наслов:
Феномен у Ургентном центру
Окрећем страницу и ишчитавам вест:
Један младић синоћ је завршио на операционом столу Ургентног центра у Београду, јер је прогутао више од десет хемијских оловака и најлон кесу. Лекари су одмах интервенисали, а компликована операција завршена је успешно.
Још пре него што завршим с читањем осећам како неко седа поред мене, сасвим близу. Не знам ко јер се не усуђујем да погледам. Ипак стичем неодређени утисак да је реч о особи женског пола, али ни то није сасвим извесно, тек само осећај који имам. Међутим, огромна и одвратна количина топлоте која је долазила од тог незграпног тела прилично је несумњива и иритантна. Да може, спљескала би ме. Покушавам да се померим у страну с неодређеним изразом на лицу, не желим да чудовишту дам до знања колико ми смета, те се суптилно мешкољим, али тешке наочари ми непрестано клизе с главе, као да се распадају или да ми се обим главе убрзано смањује. Питам се делујем ли чудно, али у том тренутку наказа је чак делимично нагазила својим огромним стопалом моју ногу, те устајем и убрзано одлазим не сагледавши јој лице.
Мрски су ми звуци искашљавања, пљувања, усекњивања, цоктања, гласног гутања. Свуда око себе осећам мирисе
Сока од зове
Киселкастог зноја
Зумбула и јефтине колоњске воде
Масног паприкаша и
Сунца
Устајале воде из бубња
Веш-машине
Жућкасте покошене траве
Свежег хлеба и псећег измета
Прохладног поветарца
Згужване новинске хартије
Багремова и гробљанске земље.
Колаж мириса. Склопим уморне очи и ваљам се у његовом омамљујућем таласању. Оклизнем се на малу и смежурану јабуку и уместо да ме то разбуди, наједном ми се опет спава.
У сну осећам пливање хипокампуса у океану сопственог уха, голицаво испуњење лобање желатинастом и мехурастом течношћу. Будим се дишући тешко, у соби величине уздаха и с танким млазом пљувачке на лицу.
У пола два ујутру у огледалу угледам сопствене очи и оне су чудесно живе. Чују се кораци одозго. У угловима усана скупљам прегршти сомнамбулних размишљања: Шта чинити пред сан. Све радње које изводим из неког разлога личе на самоповређивање: лице окрећем тако да га спљескам, деформишем, тако да се угушим. То се, наравно, никада не деси, али грубост ових поступака ме запрепашћује. Халапљиво пијем млеко. Приносећи шољу уснама таласи топлог испарења преплаве ми обрве и међу њима се стварају ситне капи зноја које ми потом упадају у очи и незнатно ме пецкају. Присећам се бизарних и(ли) забавних ствари које су ми привукле нарочиту пажњу у току дана, ствари попут На које све начине људи једу кувано јаје. На ову тему, на пример, сетим се старца кога тога преподнева видех како у уста ставља цело јаје и за трен остаје тако сасвим испуњене усне дупље, сишући бели омот јајета, очију помало разроких, претећи да га целог прогута. Ова помисао ме из неког разлога умирује те убрзо заспим.
Наредног дана у три часа по подне јак бол у желуцу и таласи сапуњаве врућине коју је маса са собом унела у аутобус. Свима је пут равномерно опаљена сунцем, а врат на месту где почиње коса ознојен. Једна сасвим мала барска мушица дошла је да умре на мојим уснама залепљена за слатки ружичасти сок. Недуго затим на зиду лекарске чекаонице Протеини у крви и урину. Осећам се ослобођено, али питам се није ли то још једна лажна узбуна. Ускоро више нећу моћи да разликујем сан од јаве. Кроз прозор ипак угледам младу жену у мајици FASHION VICTIM како држи дете за руку и нестрпљиво чека да јој старија жена извијена кроз прозор зграде дода новац за цигарете и овај призор ме врати у стварност. На огради поред угледам некакав паразитски жути цвет дуге стабљике, замишљам да мирише на дим и хладноћу новембра иако је јако топло. Младић који стоји на другом крају просторије зури у врата лепим стакластим погледом лутке.
Увече одрежем нокат на ножном палцу и саблазним се његовом тврдоћом. Умивам се врелом водом небројено пута, поливам изнова и изнова, пажљиво опипавајући, тражећи ново лице под млазом стакласте течности.
Оно се ипак не појављује. Бар мислим тако. У замену сишем слане ободе усана.
Хвата ме сан.
Милица Петровић рођена је 1993. у Шапцу. Завршила је основне и мастер студије српске књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Добитник је награде „Миодраг Борисављевић“ за 2018. годину за кратку причу на конкурсу који је у оквиру 3. Фестивала кратке форме „Потпис“ расписао Општински културни центар Апатин; друге награде за кратку причу на XXVII Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке Његош у Књажевцу (2019); треће награде на 9. и 11. књижевном конкурсу „Вукашин Цонић“ (2018, 2020). Тренутно похађа докторске студије Српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
СЛОВОПОЛИС 