Било је то једне зимске вечери.
Била је код куће када ју је Учитељица позвала. Морала је да пожури и дође у школу, ситуација је ванредна. Није било панике у Учитељичином гласу, али јесте, свакако, одлучности.
„У реду”, помисли Девојчица. „Отићи ћу.”
У школи, међутим, није било струје. Пространи хол до кога су од главног улаза водиле беле високе степенице био је у потпуном мраку.
Девојчица је волела школу. У школи никада није било досадно. Предмети, наставници, другарице, све је то било досадно. Рачунао се пут до школе, сцене са великог одмора, посматрање другарица док, свака на свом месту, дланова испод клупе, чекају да Учитељица уђе. Оговарајући једна другу, наравно.
Тога дана, осим што у школи није било струје, па се у учионицу, која се налазила на спрату, споро пела, придржавајући се за зид, опипавајући врхом ципеле почетак сваког степеника, још нешто је било чудно: школа је била веома тиха. Девојчица није имала сат, а како је била склона кашњењу, помислила је да је то зато што касни и зато што су сви већ у учионици.
Најзад је дошла до врха степеништа. Баш је то пењање било непријатно, стално је имала осећај да ће јој неко ставити руку на раме. Када је почела да трчи низ ходник, имала је и даље осећај да ју нека рука задржава. Трчала је, а никако није стизала до учионице. Ходник је са леве стране био осветљен месечином, седефним одразима зимског неба. Са десне стране била су висока двокрилна врата библиотеке, читаонице и зборнице. Попут строгих чувара, гарде у белим униформама, гледала су у њу док је пролазила.
Њена учионица била је у дну ходника. Већ су уста почела да јој се суше када је стала пред врата, покушавајући да удахне и олабави шал. Покуцала је и пре него што је чула одобрење, отворила је врата. Њихова шкрипа била је неподношљива, као да је, попут листа папира, расцепила на два дела свет. Било је то као да је огромна количина стакла разбијена и као да је звук био минутима бржи од гравитације. Комадићи су лебдели док је звук одзвањао. Зујало јој је у ушима.
Сви су само њу чекали.
Учионица је била у потпуном мраку. Све другарице биле су на свом месту. Пратиле су је погледом, не померајући вратове, док је она ишла ка једином преосталом слободном месту, првој клупи до катедре. Нико ништа није рекао, тишина је била апсолутна, чак се ни саобраћај није чуо. Када је села, одмотала шал, ослобађајући свој ужарени врат, свој дах, откопчала капут, спустила торбу, схватила је да Учитељица сваки њен покрет прати погледом, руку склопљених испред себе, усана благо напућених, браде подигнуте. Чекала је, али није деловала нестрпљиво, да она коначно заврши, па да почну.
Иза Учитељичине катедре била су три мушкарца, сва тројица у оделима и са шеширима на глави. Учитељица је стајала пред таблом док се између непознатих мушкараца и Учитељице налазила њена другарица Данијела.
Данијела је била девојчица коју су другарице избегавале јер је била сиромашна, а како то са сиромаштвом бива, оно је чинило да Данијела буде и ружна. Коса јој је била ћебаста, лице масно, пуно митисера. Њене зелене очи и бела пут, прошарана црним тачкама и упадљивим, мада не и густим наусницама, чинили су је одбојном. Била је погрбљена и непропорционално дугих ногу у односу на труп. Стално је облачила исте панталоне и кошуљу, и увек исте, гломазне, лоше, ружне патике. Није напуштала клупу и, још одвратније, стално је, попут неке птице, јела семенке.
Она није разговарала са Данијелом. За четири године познанства, само су два пута, успут, прозбориле коју реч. Наравно, примећивала ју је, али не због физичког изгледа колико због Данијелине одлучности да нема проблем са својим физичким изгледом. Затим, била је одличан ђак. Са лакоћом је решавала задатке и памтила формуле. То ју је сачувало вербалне поруге.
Учитељица је, најзад, проговорила.
„Данас смо се окупили поводом једног догађаја. Његови узроци, његове последице, нису нам познати. Нас то ни не треба да занима јер сада се више ништа не може учинити. Данас је дан када Данијели опшивамо овом иглом”, Учитељица је подигла иглу, али у мраку се није видело ништа осим њеног рђавог врха, „канап око врата. Канап ћемо у таласима провлачити кроз њену кожу. Морамо поступити како је речено. Мислим да се и Данијела слаже. Овде су и три господина која ће нам помоћи да све прође како треба.”
Данијела је била у фармерицама и кошуљи чије је свако дугме било закопчано до грла. Имала је благ осмех и гледала је право. Није трептала. Усне су јој биле поносно склопљене, а руке нису одавале покрете.
Девојчица је благо померила леђа од наслона столице и окренула главу ка остатку учионице. Сви су гледали у Учитељицу. Затим је окренула главу ка Данијели, Учитељици и тројици мушкараца. Један од њих је ставио неку плитку кутију на сто, други му је додао иглу, Учитељица се померила у страну да би трећи пришао Данијели, откопчао јој неколико дугмади и прецизно заврнуо крагну, ослободивши горњи део груди и врат од одеће и косе.
Мушкарац у чијим је рукама била игла, и који је нешто вадио из плитке кутије, Девојчица није видела шта јер је поклопац био подигнут, почео је да заврће рукаве своје беле кошуље, претходно скинувши сако. Црни трегери чинили су га веома високим. Шешир није скидао. Најзад, он крену ка Данијели са иглом у руци. Двојица мушкараца су се померила на леву страну, ка прозору, а Учитељица направи корак десно, померивши се ка вратима.
Девојчица опет, овога пута брже, окрену главу ка остатку учионице. Тридесет ђака седело је у мраку, не трепћући, дланова испод клупа, и посматрало је петоро људи испред табле. Девојчица се још брже окрену ка њима, благо кривећи усне.
„Извините, шта се овде дешава?”, упита она секунд пре него што је мушкарац са шеширом и трегерима убо иглу у Данијелин врат.
Изгледа да ју нико није чуо. Данијела је гледала право док је игла дубоко улазила у њено месо, а потом из њега излазила. Дебљина канапа превазилазила је величину отвора игле па се његово провлачење, спорије од кретања игле кроз месо, чуло. Канап је драо кожу, чинећи обим рупа на телу ширим, али се мушкарац трудио да виртуозне захвате, попут балетана, изведе тако да не делују као да су захтевни. Мушкарац крену да пробија и другу рупу у низу, Данијела стисну дланове, стеже зубе, али правац погледа није променила.
Девојчица је, сада већ окрећући главу у ритму лименог петла на крову, са длановима у ваздуху, очију широм отворених, устала са столице.
„Учитељице, шта ради овај човек?”
Мушкарац са шеширом је већ био код четвртог шава и имао је проблем да провуче канап. Игла је танко пробила месо на том месту. Морао је да се врати.
„Шта ради овај човек? Зашто јој ово радите?”
Мушкарац је настављао свој посао, а Учитељица ју је гледала, очима јој дискретно дајући знак да седне.
Девојчица се окрену ка разреду: „Зашто ћутите?“
Учионица оста тиха. Зачуо се голуб који је слетео на прозор. Његове танке ножице остављале су по старом лиму прозорског оквира ритмичан звук.
„Да ли ви чујете мене? Зашто сви ћутите?”
„Бежи од ње!”, продра се Девојчица, окрећући се ка мушкарцу који је вукао иглу јаче него кад је почео јер се канап зауставио негде у месу.
„Учитељице, молим вас! Зашто је мучите, зашто ово радите?”
Глас је почео да јој подрхтава док је свака душа у овој учионици, па и Данијелина, тако јој се у једном тренутку учинило, била потпуно равнодушна.
„Молим вас! Учитељице, реците им да прекину!”
Сви су радили свој посао. Учитељица је, руку и даље склопљених испред себе, надгледала мушкарца који је био окупиран Данијелиним вратом. Исто што и Учитељица, радила су двојица мушкараца до прозора.
Девојчица, у трансу, примети да је и други голуб слетео на лим. И они су били равнодушни. Нису ни примећивали очај који се овде догађао, заокупљени мразом зимске вечери. И даље је постављала питања:
„Зашто јој ово радите?”
Неко је из последњих клупа, најзад, повикао: „Доста! Ућути више!”
Девојчица се окрену.
„Ко је то рекао? Ко је то добацио?”
Учитељица направи корак, подиже још више главу и приђе Девојчици. Ухвати ју за руку.
„Мораш да станеш.”
„Али, Учитељице, зашто ју мучите?”, јецала је Девојчица, борећи се за дах. Коса јој је била улепљена од суза, бале свуда по лицу. „Учитељице, ја не могу ово да поднесем. Шта је смисао овога?”
„Зашто упорно постављаш питања?”
„Али, Учитељице…”
„Научи да станеш! Немој да…”
„Шта?”, упита Девојчица.
„Да постављаш питања.”
„Али, Учитељице, ово није праведно!”
„Зар ти заиста ништа не схваташ?”, повика Учитељица, ухвативши ју још грубље за мишицу.
Девојчица по први пут скрену поглед са Данијеле на своју Учитељицу. Гледала је у ситно лице младе и ружне жене. Жене са танким уснама никада није волела. Никада није волела своју Учитељицу. Никада! Увек је била хладна, увек је била груба, никада јој није упутила поглед разумевања. Стално ју је кињила тако што би јој одговарала након неколико секунди, и кратко, не гледајући је у очи. Стално је била иронична. Правила се да ју не види у клупи, не препознаје на ходнику. Никад оно што би она урадила, оно што би знала или предложила, није било довољно добро. Била је сушичава и ниска, са грозном пунђом начињеном од ретких и већ проседих длака. Била је зла наказа која је себе спустила на ниво надмудривања са дететом. Девојчица је сматрала да таквој особи треба показати где јој је место.
Истргла је своју руку. Помисли колико је ова жена јака, мишица ју је болела. Усправила се и склонила улепљене длаке са лица.
„Шта треба да разумем?”, унела се Учитељици у лице.
Учитељица ју је гледала не померивши се са места. Ћутала је.
„Шта треба да разумем? У потпуном мраку ви кажњавате нашу другарицу, искључили сте струју да вас нико не би видео. Ви нисте нормални! Психопато!”
Данијелин врат био је ужарен. Канап је већим делом био ушивен, изгледало је као да Данијела има огрлицу од пиринча, али је остала још трећина врата. Девојчица помисли како је најгоре прошло јер преостали део има више сала од средине врата, који мора да је сад много болео Данијелу.
„Мораш да се смириш. Не смеш тако да реагујеш.”
„Како је могуће да је у онако уско уво игле, ушао овако дебео канап од камиље длаке?”, упита Девојчица.
„Како знаш да је од камиље?”, скупи обрве Учитељица.
„Зато што пише на поклопцу кутије која је на вашем столу. Умем да читам слова и кад су наопако”, искези се Девојчица.
„Изузетно си дрска. Хистеришеш, постављаш питања, браниш се…”
„Браним се?! Ја се браним?”
„Ти очито ништа не разумеш. Ти и даље не схваташ зашто смо ми овде!”
„О чему ти причаш, ругобо једна!?”, продра се Девојчица, обема рукама ухвативши Учитељицу за рамена и продрмавши је. „Ругобооо!”
Учитељица се истрже.
„Зар не схваташ да није Данијела та која је кажњена?“, рече јој Учитељица, непромењеним гласом, у потпуности владајући собом. Приђе јој ближе, очима по први пут изражавајући сажаљење.
„Ти си та која је кажњена. Ово је казна за тебе.”
Обе птице су полетеле са прозора, видела их је како се полако губе у тами. Лим се зачуо по њиховом полетању, изгубивши свој звук, попут праха осетљив, у жутој светлости уличне лампе.
Девојчица се полако одмакла и окренула ка одељењу. Сви су гледали у њу. Чак је и Данијела гледала у њу, не губећи свој благи осмех са лица. Мушкарац је обуставио свој посао и окренуо се ка њој. Друга два мушкарца пришла су му и стала до њега. Сви су је посматрали.
Тишина је дуго трајала. Могла је да осети како тишина рђа.
А онда се разлегао смех.
Чула га је, долазио је ван учионице, ван ходника и дворишта, иза школске ограде, иза зграда, иза неба. Смех их је све обухватио, а ипак, тишина је дуго трајала.
Девојчица није скидала очи са Учитељице, са Данијеле, са својих другарица. Није била свесна колико је до сада направила корака уназад, слепо се крећући ка вратима. Они су се окренули и наставили су да раде започето. Нико ју више није примећивао.
Трчала је уз улицу. Трчала је далеко док су јој прљаве капи воде са тротоара завршавале на одећи. Тмаста светлост уличних лампиона бдила је над њом. Трчала је узбрдо, трчала је што је брже могла, губила је дах. Улице су биле пусте. Трчала је, стежући свој шал.
Ана Арп, писац и путник. Рођена 1985. године у Београду. Дипломирала Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Оснивач и уредник интернет магазина посвећеног уметности А . А . А (https://anaarpartblog.wordpress.com/). Аутор је више есеја из области књижевности, сликарства, музике, фотографије и филма.
Маја 2016. године објавила је књигу Три мита о путовању иза Сунца.
Септембра 2019. године објавила је књигу кратких прича Јабуке.
СЛОВОПОЛИС 