Ријетки су српски пјесници што су језику приступали раскошно и лепршаво како је то чинио Бранко Радичевић. Слутио је још и владика Његош да Радичевић тежи у језик српски увући и нешто од сопствене нарави, те се у једном писму повјеравао и Вуку Караџићу: „Бранко је приличан прољећњему лептиру који лети са цвијета на цвијет: он исто по запуштеној српској ливади ради.” Ако можемо допустити себи мало комике, па и не баш елегантног цинизма, могли бисмо рећи да је то морао осјетити и сам Вук, али, из добро знаних разлога, који су, наравно, људски разумљиви, није према Бранку могао бити тако благонаклон пријатељ попут Његоша. Међутим, из те људске разумљивости до нас допире једна митска неразумљивост љубави, од које остаје једино што може остати: само звук. „Ње више нема – то је био звукˮ, каже Бранко у поеми Туга и опомена, али смијемо ли се поиграти безазлено, па рећи: можда је то био само (з)Вук. Даље не можемо, јер бисмо као многи досадашњи тумачи претјерали у тривијалним нагађањима и профанисању једне тек наслућене љубави између Радичевића и Мине Караџић.
Мотив звука посебно је важан не само за разумијевање поеме Туга и опомена, већ и за разумијевање Радичевићевог односа према језику уопште. Познато је да је Радичевић један од највише компонованих српских пјесника; да су његови стихови, како запажа Стана Ђурић Клајн, „пуни музике са правилним и тачним ритмом који управо наводе на певање”. Заиста не би било лако побројати све његове пјесме које су компоноване или пјеване за потребе што класичне, што популарне музике. Испитивати мелодију, ритам и музикалност Радичевићеве поезије у таквим смјеровима овдје нас нарочито не занима. Прије настојимо нагласити да пјесниково обликовање поезије, која тежи да пропјева и да попијева, садржи нешто од архајске снаге језика која сву потенцију концентрише у звуку – као бајалица, чије се значење остварује у магијском пулсирању њеног звучања. Овоме је унеколико блиско запажање Миодрага Павловића: „Ко осећа српски језик, зна: Бранко је прапесник”. Заиста, лако нас завара то што Бранкова поезија „звучи блиско и обичноˮ, али она је „настала у некој великој даљиниˮ, те отуда „има сакралност почетка, иако је историјски лако доказати да то није почетак, и да она није чак ни релативно самониклаˮ, али Бранко се „доживљава као први, као први човек коме је пала на ум идеја да речи сложи у стихове, и који је према томе сасвим тачно знао шта је поезија, где су њени извори, где су јој будући правци, границе и страдањаˮ. Отуда можда пјесниково велико повјерење у звуковни потенцијал поезије. Отуда је можда у поеми Туга и опомена варирањем мотива звука пјесник сачинио нешто што нам дјелује, заправо, као објашњење концепције пјесништва којом би хтио да нас врати у прастање језика и звука, еда би нас довео макар на почетак одгонетања магијске тајне језика, али и постојања.
Међутим, сасвим је могуће да би у споменутој поеми мотив звука лако промакао када четрдесет четврта октава не би донијела један крешендо: „Ње више нема – то је био звукˮ. Природно је помислити да је смисао овог стиха (додатно) регулисан остатком строфе: „у њен кад ја унишаô бија дом, / страовито ме дирнуше тад ук / из ведрог неба, као страшни гром, / весела мога уби сав он пук, / из корена се љуљну житка стром; / и да му дебло није било камен, / ти речи би га преломио пламенˮ. Али шта открива ова строфа? Лако је разабрати слику једне катастрофе коју пјесник доживљава, боље рећи проживљава у психоемоционалном распону, јер то више није ни звук, већ (х)ук који пјесника слама као громогласни глас небеског, суровог оца. Слика очито има архетипске конотације. Међутим, у овој строфи, а то важи за поему у цјелости, поетска слика само је параван како би се саопштило неко дубље знање које се, заправо, не дешава у сфери слика, у сфери онога што је оку видљиво, већ у слушној перцепцији, у сфери звуковности пјесме, у језику самом, али и у вибрирању неког исконског, примордијалног гласа: Божјег гласа. Није случајно, због свега реченог, Момчило Настасијевић кренуо Бранковим трагом, али овдје се враћамо цјелини поеме, а овај пјеснички утицај решавамо на другом мјесту.
Сижејну раван поеме није лако испратити, иако дјелује да је испјевана у једноставном маниру. „У основи песме је банална љубавна фабула о двоје драгих који се растају, он одлази у неку другу покрајину, ту заборавља драгу, а кад се врати у завичај, више је не налази међу живимаˮ, објашњава Јован Деретић, али додаје и оно због чега ова поема надраста сваку једноставност: „Све промене у љубавној причи прате адекватна збивања у природи. На крају поеме драга је поистовећена с природом. Она се јунаку јавља у сну у тренутку када се природа буди из зимског мртвила и почиње нов живот, а њену појаву прати музика оживелог предела. Време које обухвата фабула поклапа се с годишњим циклусом природе. Тако се овај спев од сентименталне љубавне приче претворио у митску поему о природи, о њеном умирању и поновном рађањуˮ. У ових неколико реченица тек су наговијештени многи нивои значења који би се морали пратити готово симултано како би се Туга и опомена могла разумјети без опасности да се западне у јерес херменеутичког редукционизма, али то се овдје не може сасвим избјећи, те дајемо још неке закључке у најкраћим потезима.
Митологизована концепција времена и простора, праћена сакрализовањем природе, описима из свакодневног живота итд. допушта да се Туга и опомена посматра као једна космогонија, а да се њена тематска основа о двоје заљубљених посматра не као елементарна, већ као универзална прича о љубави. У тако широкој визији свијета звук има привилеговану улогу у чину спознаје свијета. Тако се у овој поеми наглашава да се природа, као и љубав не спознаје само визуелно и тактилно, већ и акустички: − „малене тице превесели звекˮ; „малене челе зукајући јекˮ; „овако беше њезин молбен звукˮ; „овако бија поток њени речи / још мени звони у уву њезин звук, / славуја гласак преумилно звечиˮ; „умилно врело жуборећи јечи, / зефира јоште лакокрили пукˮ; „пресилни бија тица гласни пук, / и пунели су гаја злачне своде, / ми слушали смо његов њежни звук / и даље наше управљасмо оде / зефира тад смо слушали ми зукˮ; „и кад би год ја врулу донесао, / од Омера и Мере красан пој / увек би глас њен пети подигао, / а њу би пратио врулни звуче мојˮ – наводимо само неке примјере из Радичевићеве поеме, који, чини се, имају некакве везе с древним, источњачким поимањем звука. „Спознаја се не јавља као виђењеˮ, каже се у Речнику симбола (А. Гербран, Ж. Шевалије), „него као слушна перцепција (ушна светлост, каже се у Расправи о златном цвету, у којој је тантристички утицај очигледан).ˮ
Међутим, ако се вратимо четрдесет четвртој октави, њеном уводном стиху: „Ње више нема – то је био звукˮ, запажамо да се пажљивим ослушкивањем спознаје и сама смрт. Катастрофу коју проживљава пјеснички субјект проузрокује вијест (звук) о смрти вољене, што из перспективе онога ко је волио (али се о љубав и огријешио) није само лична психоемоционална катастрофа, већ апокалипса читавог свијета. Отуда не чуди што пјесник након тог сазнања (након те октаве) уистину више не пјева о животу већ о сну, а то није тако јефтино идејно и сижејно решење како се у први мах може учинити.
Вриједи истаћи да се из перспективе савременог читаоца Радичевићева поема Туга и опомена отвара као једна апорија, која првенствено долази стога што је мит о романтичној љубави данас постао веома далек, за данашње стандарде љубави готово непојмљив. Николај Берђајев с правом запажа да је „љубав (…) у човјековом палом животу тако изобличена, профанисана и банализована да је постало готово немогуће изјављивати љубавˮ. Потешкоће у разумијевању поеме долазе и стога што се повјерење у сакралну снагу природе, у божански шум зефира о којем Радичевић пјева сасвим изгубило. Но највећа препрека дешава се у сфери језика, али не у смислу постмодерне сумње у језик (то је нешто сасвим друго), већ у смислу модерне и најмодерније десакрализације језика, којој се опире још једино пјесма, и они који пјесму знају:
Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год оћу;
И што оћу, оно могу:
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ звездице,
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.
Није ова пјесма естрадна колико је постало естрадно њено читање у нашем времену. Када се ослободимо таквог оптерећења, лако уочимо како и она изражава концепт пјесничке и језичке звуковности о каквом је до сада било ријечи. Колико идеализује Мину Караџић, јер њој је посвећена, ова пјесма још више глорификује саму поезију, њену гласовитост и силовитост. Само довољно гласна пјесма може одјекивати до небеса, а егзистенцији звука све је могуће.
Милорад Дурутовић рођен је у Никшићу 10. маја 1984. године. Дипломирао српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшићу, гдје је одбранио и магистарски рад. Сада је докторанд на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Члан је Извршног одбора Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори; члан УКЦГ. У коауторству с Александром Нинковић Ташић објавио је књигу Ја, Никола Тесла (Агапе: Београд, 2019). Уредник је Интердисциплинарне трибине Bios Theoretikos. Добитник је Бранкове награде за дипломски рад „Споредно небо – поетска космогонија Васка Попе”. Живи у Никшићу.
СЛОВОПОЛИС 