Legion
И питао ме је човек
баш јуче испред факултета
како се зовем
шта да му кажем
које име је моје
име које су ми дали родитељи
осећајући нешто што
не разумеју до краја
имена свакодневна и
брзо заборављена
име по којем ме је
препознала жена
или име које сам сâм себи дао
или име које сам узимао када бих
кренуо у зору
или име стегнуто
у шаци
или било које име рецимо име једног лопова
па да са ỳнуком поредим ожиљке
или име пса заувек заспалог
након што је видео господара
када је скочио са прамца
или име пса згаженог
испред продавнице прекјуче
или име човека што га је згазио
а журио је да стигне
и није стигао
небо и бодље
неко ме зове
а има и других имена
име мога оца име моје мајке
имена богова или име ветра и
других ствари које
присвајам ходајући
небо и бодље
и неко ме зове
име мога сина име моје ћерке
имена местā где ћу их створити
име жене без које их нема
име свода под којим ћемо певати
где год је небо ниско
и трава оштра и бодље
ја имам име
неко ме зове
много је то имена
а питао ме је човек
баш јуче испред факултета
како се зовем
– моје име није битно
ми смо многи
Увод у рутину
Немањи Каровићу
Када скинеш кожу и оголиш месо
мало тога остаје
уђеш у стан
скинеш капут и шал
изујеш се
бациш одећу на столицу
искључиш тон
наслажеш свакодневицу
то што си рекао жени у аутобусу
не силазим али ћу сићи
то што си оставио кусур
то што си се насмејао
а није било смешно
скинеш са себе свет
боју пол политику
опијања једном у две недеље
пециво на акцији
видимо се у суботу
пола пакле дневно
план и програм наставе
мејловe на које треба одговорити
укључиш компјутер
искључиш компјутер
останеш да седиш за
дугачким столом
и ништа ти друго не преостаје
зачепљени синуси
тремори несигурност
тачке на телу умор
и поезија
У длановима вода
Плаћаш успомене на сваком весељу
папир памти врло добро
појачане привиде среће
ипак измакне се фокусу
понеки тренутак
као што је дете које посматра
кишу са терасе ресторана
и прстом тражи капи на окну
хиљаду капи хиљаду малих река
слива се у дечије дланове
у том збуњеном осмеху расте дрво
под тим стаблом двоје ће се загрлити
не знајући ништа о језику
благих људи који су чували суво семење
за добре летње кише
за доба када ће злато точити са неба
и плодови неће носити болести
него зрела сећања браће што се мирно играју у пољу
и не сањају грȁд који ће побити ластаре
Плесати
Ако умрем сутра тихо у сну
изнад тога стајаће јутро
када смо ана марија и ја
плесали пред децом оболелом од рака
требало је да читамо поезију али нисмо могли
ни своју ни туђу јер
лажна је
пред децом коју глође болест
и све што кажеш је само ехо
а ми нисмо знали шта да радимо
плесали смо а потом су и деца пришла
играла са нама
смејала се
и то једно јутро је све
што бих пред неког са рачуном положио
ако бих могао да бирам
не желим да ме поставе на неки мост или пут
па да ту стојим заувек сам и заувек чувар
да пазим да се деца не ударе док се играју
ако буде ичега након овог доброг живота
пустите ме да играм пред децом
која су болесна или ретардирана
или слепа или са ума сишла
пред децом која неће сачекати наше благе дане
пустите ме да играм
и да им после причам како ће јесен бити топла и дуга
Зверињак
Једноличне животиње трче около
нешто између лисице и пса а питомо
и опет нисам сигуран да је то зверињак
као и сваки други
кроз жичану ограду провирују жуте очи
људи нас гледају и не говоре ништа
јасно је да нисам залутао
и да до сада ниједан овакав
зверињак није засађен и већ се ругам
вртовима у којима су се двоје држали за руке
и мазим ово нешто између лисице и пса
што је питомо
и тупо се врзма око ногу
иако су тамо птице које треба ловити
лење су и не верујем
да тако троме могу полетети
није ово први врт па да се пробудим
да узмем струну а не стрелу
па да потражим жену
овде нас гледају и не говоре ништа
кроз жичану плетену ограду провирују жуте очи
милујем ово питомо и тупо
што не лови лење птице
и та бебина кожа није ни невина
ни мека ни чиста није ни та трава
росна и полегла после кише
стотину је пањева на брдима око зверињака
стотину је дрвета спаљено да загреје ложнице
а ја не могу да спустим главу на годове
да сањам године и животиње што су трчале
и зубима мрвиле меке вратове
спуштам руке надам се
гране би гребале по лицу да нису посечене
до пањева се не може
зверињак као и сваки други
осим што не могу да поведем и лисице
што личе на псе и троме птице нелетачице
да спустимо главу на годове
можда бисмо се сетили какво је ово место
и ко су ови људи
можда бисмо потрчали можда полетели
можда и плакали када бисмо се сетили
али до пањева се не може
1999.
Звала се есмералда иако су је старе жене звале касандра
када се окупе после дневника да гледају серију
свака је касандра истоветна у својој појави
те ни ову нову сем другог имена и црта лица ништа није издвајало
а старе жене су знале да су касандре кукале
над вековима и над пепелиштима
и да о томе редовно извештавају рапсоди и торбари
па да другачије није могло бити ни те мартовске вечери
када је удар зрака први пут тог пролећа претио да изломи прозоре
старе жене су се погледале без изненађења
нова касандра није ни проговорила са екрана
јер нема више ни дрвених коња ни смелих планова
ни трка око града већ се напољу круне неба
и тек покоји јецај првотне касандре једино деца могу чути
док се у бетонском склоништу играју безбрижно као на пољу
Песма о чају
Треба по ноћи кренути
и садити кесице чаја у башти
под ведрим небом
меким сводом
међутим не треба садити кесице
које још нису пронашле
своју прокувану судбину
само оне које су
исцеђене од свих
ароматичних сокова што се крију
у нежном папирном стану
треба садити зелене чајеве
црне чајеве беле чајеве хибискусе
нане камилице и друге
треба садити све врсте
и оне које се сећају
пута свиле
и оне које је неко прошле године
поставио на полице
треба садити
и поцепане кесице
и згужване
и пресоване
и бачене
и нађене
и оне измазане медом
и оне упрљане пепелом
и оне које се још цеде
и оне које су одавно суве
треба по ноћи кренути
и садити кесице чаја у башти
стрпљиво чекати да израсте дрво
У зоо-врту
Неки крици другачије звуче
и звоне радошћу малих меких срца
вриска деце када
безвољни крокодил разјапи чељусти
радосни осмеси на трамбулини
уздах када жирафа испружи
врат да дохвати сено у сепету
треба чути млечни страх када се лав
огласи и на трен је дете у сахари
мрак се спушта
али одмах се пронађе
сигурност у шаци родитеља
ура ура ура ено лава ено лава
хајде купи ми кокице
хоћу сад да јашем понија
тата а шта једе слон
мама види како мајмун држи
флашу у руци као да је човек
све је дивно у зоо-врту
и звук фоке која очекује храну
скачући механички из воде
додирујући прстенове
девет прстенова
девет кругова
чути тај звук није исто као када
до доконог човека допре
смех деце што обилазе кругове и кавезе
чути тај звук је довољно
да ивице кавеза зашкрипе
да се напну до границе
да се зачује далека песма
да се плућа рашире од уздаха
који не уме да се елегантно
одбије од ивице кавеза
до ивице досаде
И упорно траје
Пуна уста афти
око усана зри
док палим цигарету
смрди дрво лошег пуњења
земљу пуну рана
већ дуго испирам хидрогеном
без значајних резултата
када би афте процветале
у скривене дупље по којима се
речи беру као туђе успомене
у котарицу пажљиво сложене
лековите биљке
када би попуцале
плима крви нека прекине
понтонске мостове
не може се прећи река
свако на свом острву
хиљаде острва
и људи без гласа
свако град за себе и свако пуст
када би се отвориле
у мирна јутра на грчким обалама
јутарња кафа пре подневне жеге
твоје тело
које није безгранично
због чега сам одувек био захвалан
продисало би попут неоткривене земље
када бих те пољубио устима пуним острва
када бих те препознао уснама
што памте дечји порив за бегом од куће
за далеким плантажама кафе и памука
за траперском опремом и кожама мењаним
за боце лошег вискија
и конзерве резаног лимуна што лече скорбут
ти би постала нова блага болест мога тела
свануло обећање промењеног света
у твојим катраном неупрљаним
устима сазрела би крила
при мојим обалама цветају лађе
на тој снасти излећи ће се
цела генерација нових птица
у теби полетелих
а мени непознатих
ти и не знаш да је свуд око нас острво
ни шта то значи
изузев нестабилних телефонских мрежа
и седмичног свежег поврћа
када спустим своје усне
ту негде испод
у дубини ситних рана
у којима се скупља отров
негде скроз дубоко
сачувана је нада
за чистим данима
и острвима
Babel
У мени расте кула
стаклена слоновача
пробија грудни кош
извија се вреба иза језика
у мени су кости и ткива
осликане пећине
и песме певане
крај ватре у повечерја
молитве прошаптане
пред прелазак реке
у мени расте кула
и гласови су се пробудили
успаванка испевана
док се сумрак спуштао
псовка када будак удари
о камен
поклич ловца што
подиже харпун
престаје да дише
шапат жене што пребира биље
баштини богове
сања кости дубоко у земљи
призори којих се не сећам
гране док се тару о образе
шаке на зидовима и животиње
у ловиштима ритови
где још није крочила нога
бедра покривена
штављеном кожом крваве десни
безуби осмеси
буде се
са тмином оцртаном
на слоновој кости
године су моје
и хиљаду очију
и сви повези
у језеру пливају гола деца
зидови пропуштају воду
са планина се спуштају
топли јесењи ветрови
у мени расте кула
одувек
Миломир Гавриловић рођен је 1988. године у Београду. Дипломирао је на Катедри за Српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду, где је завршио мастер и уписао докторске студије. Аутор је више књижевноисторијских и теоријских радова, најчешће посвећених односу мита и књижевности, као и генези и поетици српске поезије двадесетог века. Објавио је књигу поезије „Песме страха и патетике” (2018). Живи у Београду, ради у Београду и Крагујевцу.
СЛОВОПОЛИС 