*
Не брини
Кратко ћу бити луд
Док ћутање не прође
Слутња спава
У врелом нереду
Шкарпине без костију
Био сам јелка над тобом
Превише светла у позадини
А ти у сузама у снегу
Сетио сам се
Зашто сам те питао
Када мислиш да ме оставиш
Било је можда дивно
Знала си да се нећу опирати
Да ћу остати укопана јелка
Тресла си моје зимзелене жилете
тражила да се смањим
Сећа ме овал пун магле и икре
Преширока пиџама за двоје
Белину испод јутра
Копам на дебелој усни
Што мирише на рибу
*
Кажеш да су ствари апсурдне
Само кад осећамо да је тако
И зато морамо бити сами
Неко од нас плаче
Буни те шта значи бити
Градивна тишина штуца да сме
Позиваш на борбу за чистије зубе
Тек гнев проспеш у сливник
ако не зевам
Не разумеш цвркут птица
док излази Сунце
Запиткујеш зашто казаљке имају сат
Како смо уопште стигли довде
Зујиш као мува увек пре будилника
Надимаш утробу и зафале речи
Тако обзнаниш да видиш зачетак
треће биће које подсећа на нас
Нешто ми каже да ће тако бити
Кад пукне ти пиџама па се разлетиш
*
Руке су нам заробиле егзил
Прогнани у месечни циклус
Остаћу као последњи ратник
Заточен на испаљеном метку
Прашина чиста титрањем екрана
Крвариш залог за тишину
Мир ти је привремена чежња
Загрљај што одсеца зглобове
Тај сићушни застој у јецању
Режи на поспану мрену
Узаврели обзири на јастуку
Полажу ти грубо главу
Одбегло дете на прстима
Ослобађа вишак доброте
Светачки уклизава у шанк
*
Стојимо на троседу спутани и смели
Водостај расте у девојчици из дупље
Истресла си колону неплаћених бројева
Радијатор мирише на прокуване крпе
Отима ме празнина почетног стиха
Положио сам незграпну главу
Где пупак крије да дрхти
Бранићемо наше гриње обећавам
Насмејала си свет у ком се играмо рата
Лажем и даље све упорније трчим
Не могу да сустигнем покошени смех
*
Данас сам остао без посла
Вратих се на време
Пресвучен у кућне хаљине
Говориш да је снег непријатељ
скромном човеку
Радујеш се магији пахуља
Нечије дете ће трепнути
тренутну смрт телевизора
Говориш да мужјак који скија
под сунцем
Сигурно вара своју женку
Плаши те отапање снега у продавници
Касирка је понизила нечију мајку
Млаз из чесме леди лењост
Раскрављује детињство
Отежали облак кријеш у судопери
Пахуље ће се зауставити
Престаћеш да ломиш ногу под сунцем
Приметићеш да више не долазим на време
*
Ћутимо о киши
Ћебету на трави
Потопљена острва
из даха
Цеде пупчану врпцу
Нерођене смрти
Руке као да знају
Да ће постојати и сутра
Мирују на бубњевима
раних људи
Дух ноћи
Открио се на усни
Безмало белој
Заплашен починком
Ослушкујемо гране
Из трупа зимских птица
Опирем се задаху сусретања
Новог и поновљивог
У старењу паузе
*
Лишајеви узлећу
У малом броју
Побили су скакавце
Сисају руменило
Месинганим рилицама
Фантазам чизме
Оживеће
Ако се не сетиш стида
Поклич шкргуће мир
Оживеће
Забоден у коленима
На тврдом блату
Јер си мислио
Да си једном бољи
Једном ћеш прогледати
Истргнутим дојкама
Што моле за уста
Нечијег детета насађеног
На очишћеној груди
Да се вијори као победа
Оживеће
Док метак
Облизује ти слепоочницу
Чујеш ли
Близу је даљина
И звецкање кашика
Постројавањем смакнућа
Оживеће
У ордењу гробова
Без могућег имена
*
Ветар сам пребацио
На земљу
Уситнио је
У громаде праха
Ветар је изнутра жедан
Лиже опну
Оштри крак
Створена је коцка
у кожи
На ивицама
Бежим од одговора
Коначно надиманог
Док спроводи наду
Играмо се истинама
Освешћеног мрака
Имам те
Када мислим
Да те најмање имам
Највише измичеш
Аорти вирова
Закрчених вером
Кроз време дато додиру
Отићи ћеш
И ја ћу за тобом
На маргинама
Које чинили смо заједно
*
Време на кружници
Гвоздена врата
Номади су се уморили
Од сунца и леда
Растегла си груди
Дала им грумен
Мек као камен
Простор се скупља
Стаклена врата
Видовњаци у полисима
Славе тугу питомих животиња
Затегла си уже неснађеним
Да ходочасте
Рашила мрежу
Отпечатила подземље
Мапе плутајућих острва
Дрвена врата
Јешан је ловац умрлих душа
Шаљеш му коње
Мермерна врата
Звона у пламену
Гониш луду тровану тремом
По сметлиштима краљева
Врата су одшкринута
Племена плаћају границама
Игре на срећу
*
Усправио си чело
Изгулио капке
Доњи ракурс
Из кажипрста неба
Зашио си усне
Шав на обрвама
Рашио Меку блицевима
Балски призор
На брисаном тепиху
Сфинга је гост
Успутном перу
Пузао си подножјем
Клечао на препони
Уздижући Олимп
На раскопчане маље
Као водич до статуа
Преобучен у крзно
Потпаљивао снег
Прошао си пут
Затекао пехар
Препун одговора
На постољу
Веш умало чист
Набрао си чело
У машини нема никог
Виктор Радоњић је рођен 1973. године у Београду.
Објавио је збирке песама: Надир (2002), Тмина и сребро (2004), Екологија фразе (2005), Жвакање амалгама (2011); двојезично српско-енглеско издање изабраних песама Јунак без портфеља / A Hero Without a Portfolio (превео Новица Петровић; 2018); драме – Шав, Чопор, Ретерирање круга, Амбис 01 (2014); роман Дете истог беса (2016).
Живи у Београду.
СЛОВОПОЛИС 