Левитација у Зрењанину
Кад завршимо с рибањем чаша у кладионици,
напунимо кесе лименкама пива,
па обилазимо празне швапске куће
Кружење тела у ноћи јаче је од сваке литературе
Све ређе употребљавамо глагол „обожаватиˮ
Идемо до пумпе по цигарете и упаљач
Клизимо, као на шинама
Пенушава лица возача сијају у мраку
Нико не може да прегази наше стидљиве туге
На имагинарном Балкану
На имагинарном Балкану људи имају зубе
Лече се од карцинома дојке и дебелог црева на време
Бркове не пуштају мушкарци којима не стоје
Сви се поздрављају
Нема керећих гована по авлијама
Комшије гледају своја посла
Родбина се међусобно помаже
С времена на време неко ти крне жваку,
а да ти не пренесе неку полну болест
Екологија
Вучем џак пун старе неопране одеће до контејнера
Нема ту шта да тражи екологија
Река еколошкиња врлудава река лаже
Ништа је више не може загадити
Јер је стерилна, тече кроз цев
Не може да рађа тече плаче исушена јалова
Научне доктрине и људска права не дотичу је
Савремена култура и уметност преобразили су је у споменик
Не зна да чита
Ова информација на све делује као културолошки шок
Сви покушавају да је описмене
Буквар читанка слова ред по ред
Велико мало штампано писано
Бадава
На површини њеног негдашњег тела:
подметач реп слепо маче цркнуто
На дну некада плодног корита,
гле, запалио се телевизор
Игла
На дасци клозетске шоље твој окрвављени лик
Дете моје
Свог четворогодишњака третираш као бебу
Клинац је
у корпици у корпици у корпици
Плови непризнатим рекама
Не знаш више ништа о узрастима и именима
Е, моја грано, повијаш се, тешка као
искоришћена пелена за одрасле
Глођеш нашу рањивост до страха
Погледај се, то изборано чело
Претвараш се у дрво
Сви ти силни подвијени рукави и хладна купатила
Хтела си побећи, али нема се где
Можеш само већ једанпут потрчати ка гробу
Вечито сувих усана, сањаш горке лимунаде
у високим стакленим посластичарским чашама
У желуцу ти нирвана, прогутана али несажвакана
Смрдиш на прокисло млеко
Осипа се брашно испод твоје косе
Неће од тебе никад бити добар сандук
Можда тек прах у финој керамичкој посуди
Плашим се да нико од нас неће имати довољно руку
да те проспе у реку
Као таоце сопствене журбе сатерујеш нас у тоалет
У леђа нам уместо пиштоља уперен твој шприц
Бициклиста
Нико га није спремио за налет паучине у кући
Жена је спаковала кофер, упртила децу на пак-трегер и отишла код мајке
О томе су га комшије обавестиле
Тражи је по кући, још није сигуран постоји ли она уопште
Пита се: да ли сва места на којима смо стајали
буду окрњена заборавом кад седнемо,
а физички разорена кад легнемо
Одеремо гузу, одеремо памет
Простори некадашње среће надживе сваку нашу несрећну мисао о њима
Заробљен с бициклом више главе у катакомбама подрумског ходника,
никад ни педалу није окренуо како би је вратио назад
На испуцалом зиду висе
чудно обасјана хладна стопала,
јединствени мирис и тишина која ужасава
као резултат монструозног преплитања,
и једна бора израсла у сенку
Нога на педали плута у забораву
заувек мерећи раздаљину беспотребног чекања
Хлеб пада на страну
Ту си га негде већ изгубила:
у Умагу, прошле године, кад ти је истргнуо телефон из руку
и по први пут одбио да посиса млеко твојих суза
Престала си да се надаш и сексу помирења
Док си ослушкивала бубице како слећу на различите врсте воћа,
осећај да је свакодневни живот досадан
Чују се и залутали зрикавци доле у трави
Изашао је напоље и рекао нешто о томе како може да утврди
на коју страну ће пасти хлеб
Изненадиш се кад га видиш, готово пренеш,
као да ти се голуб посрао на главу
Питаш се још само кад треба да идеш на пијацу
Пре два месеца, кад си се нагнула гасећи свећице на торти,
уочила си како је његов поглед ка твом деколтеу
био пропраћен неугодним трзајем на лицу
Били сте на језеру прошле недеље
Твоје три банке бупнуле су у воду
Направиле су звук као кад вам се чамац преврнуо у ували
Ујутру не желиш да устанеш из кревета
Сачекаш да он први оде у купатило
Тад можеш наглас да га отераш у мајчину
Осећаш да ту негде у вашем мраку и треће лице сија и трепће
Седиш у башти и слушаш мушице како слећу на различите врсте воћа
Из неког уређаја у кући нагло се зачује гласно стењање,
али онда неко брзо утиша тон и поново се чује само зрика
Предвечерје и симболика сунца у туђем међуножју
Гледајући кроз прозор, гасим цигарету, последњи дани маја
Старац стоји насред пешачког прелаза
држећи крваву руку у марамици
Набори завесе подсете ме на осипање пепела под прстима
Чујем твоје чантрање километрима одавде
Можеш да уђеш сада
Можемо да причамо
Не морамо
Нос ти расте, али не више у мом међуножју
Сањам како ти пружам руке преко стола
и случајно разбијем пикслу
Усне су ти закореле од преживања
емисије радиоактивних зрнаца соли
у пешчаном спруду нечије крви
Сунце, већ прешло у моје уши,
најуспелији је процес симболизације
Ајде марш напоље, хоћу да гледам у сумрак
Ариони
Не могу те отерати, увек се враћаш,
рањива, обавијена тек слузавим плаштом
По светлом трагу препознам да си била у башти,
одуставши од отмице и везивања за стабло бора
Болећивост је неразмрсиво својство,
попут раздвајања пужева голаћа
Не исплати се посегнути за осећањима,
пити из исте чаше, неговати узајамност
Гледај у кожу испред себе
Сањам стадо крава, грла уплашено прелазе пут
док путници нестрпљиво чекају у аутомобилима
да прође та гомила која некритички следи, по навици
Прегласно мукање које траје заувек –
тако замишљам пакао
Свежањ рачуна за кабловску, то су месеци, године,
инертна свакодневица, чорбе из кесице,
то су столови за којима сам те убеђивао и разуверавао
Још само један дан, молиш ме сада
Док зарањамо у непослушни растанак,
откривамо да дубине имају слојеве
Помисао на срећу с другим изазива вртоглавицу,
слабост у ногама и нагон за повраћањем
Парализована машина за фантазирање се покварила
Али тај неко ће разумети ствари којима се бавиш
Биће високообразован, мирисаће на наш неуспех
Због моје породице пијеш лекове за смирење
Мојој мајци не носиш цвеће
Раздвајају нас ограде од кактуса
с пустињских планина Јужне Америке
Уплашене алпаке шетају нам кроз снове
Још само један дан,
пре но што проходамо по тим слојевитим дубинама
Снег затрпава полигоне плодности, видиш ли обележен циљ?
Контрацептивне пилуле од твојих су јајника начиниле лењивце
који се за тропске гране једва држе својим тропрстим канџама
Посматрам како наизменично плачеш и молиш,
а онда се данима понашаш као да сам
декоративна пепељара из Макарске
која већ четири године виси на зиду
Осећам: не морам да ти добацујем спасоносни канап –
употребила би уже да ме оседлаш
Због свих оних љубичастих сутона
који су се провукли непосматрани
јер смо жицама били везани за кауч и досадне филмове,
због пресечених електричних каблова и
несрећно разбијених чаша за дезертна вина,
због собних биљки које су умрле клањајући нам се
Не исплати се не исплати се не исплати се
Имати још један дан
Жаока
Ја сам психо
Скачем до плафона, пењем се на завесе
Осећам се веома угроженом
Вребам те из кухиње из купатила
Да виљушком вадим очи да тигањом разбијам главе
Да цревом од туша заврћем шије птицама закржљалих крила
Толико о потиснутој сексуалности
Пре подне мрзим себе, по подне цео свет, увече те волим
До вечери ми се не приближавај
А увече може шта хоћеш
Нећу све да подредим нама двома али
хоћу да одемо у долину
и будемо запаљене пчеле предатори
У лету са сунцима се надмећемо
Док у жаокама осећамо
топли одјек планина
о којима већ сањамо
Јелена Маринков (1993, Кикинда), дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на студијском програму Српска књижевност и језик са компаратистиком. Мастер студије завршила је на истом факултету. Тренутно је докторанд на модулу Српска књижевност. Као стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја ангажована је у научноистраживачком раду Филозофског факултета у Новом Саду. Добитница награде „Ђура Ђукановˮ 2015. године за збирку прича Испуштене приче, награде „Бал у Елемируˮ за хумористичко-сатиричну причу 2017. године и прве награде на конкурсу за најбољи есеј о Дису 2020. Њен рукопис поезије био је у ужем избору за награде младим песницима „Млади Дисˮ и „Мак Диздарˮ 2020. године и ускоро ће бити објављен у издању Књижевне радионице Рашић.
СЛОВОПОЛИС 