Избор из књиге кратке прозе
ПОЧЕТАК И КРВ КОЈА ПЕВА
Мени су се увек сви смејали.
И најслабији дечаци из суседства.
Бежећи од њих сакрио сам се у најмрачнији угао моје собе.
Ту сам међу гомилама новина пронашао стару писаћу машину.
Ставио сам тек окоћеног пацова, голуждравог и слепог, на хартију и ударио оловним словом.
Из његовог окрвављеног тела оте се крик.
И никад више не престадох да ударам.
Сада, док свирам, гомила дечака из улице мота се по дворишту.
Видим их кроз прозор моје собе како се дошаптавају.
ПРИЈАТЕЉИ
Ја свој стан делим са једним хромим белорепим пацовом.
Увек се у свему слажемо осим у једном. У ствари, ја много волим ујутру, иза сна, да читам новине. Нарочито ону страну са посмртним огласима.
Мој пријатељ, белорепи пацов, поједе ми, пре него што се пробудим, баш ту страну.
Највероватније зато што се боји да на њој једног дана не прочитам и своје име. Јуче сам успео да, закључан у нужнику, прочитам и ту страну.
Јутрос сам се пробудио са својим мртвим белорепим пријатељем у устима.
ШЕТЊА
Шетајући једне вечери са Тањушом пустим булеваром пожелео сам да јој поклоним песму. Пришао сам канти за отпатке и извадио комад хартије. Онда сам, седећи на ивици тротоара, писао дуго.
Папир на којем сам писао, кад сам погледао у њега, био је сабласно бео, без и једног јединог слова.
Тањуша се насмејала и рекла: „И то је песма!”
После ми је отела папир из руку и отрачала пустим булеваром.
Тек следеће вечери у мојој малој соби, у Загребачкој улици број три, она је открила да сам писао на полеђини посмртанога плаката Милутину Симићу, словослагачу из Малог Мокрог Луга.
Од тада Тањуша и ја шетамо само по Новом гробљу.
Прескачемо преко свежих хумки, ломимо венце који су почели да труле, тражећи гроб драгог нам покојника иако знамо да га никада нећемо наћи.
ФОТОГРАФ
Однедавно на свим фотографијама мог пријатеља фотографа почела се појављивати црна мрља.
Први пут се појавила на фотографији неке плавокосе девојке и од тада се из фотографије у фотографију јавља.
Не помаже убијање лептира, не помаже призивање паукова и сова, црна мрља полако, неумољиво расте.
Сви су га напустили, а он и даље фотографише гуштере, децу, птице иако зна да на својим фотографијама ништа сем црне мрље неће наћи.
ПРОБА
Ушао сам у аутобус и сео. Покрај мене је стајала жена без косе на глави.
(То се не виђа сваког дана. То треба искористити.)
Путник са суседног седишта пружи ми револвер и љубазно се осмехну.
И ја се осмехнух њему.
Кад се ћелава путница спремала да изађе, прислоних јој цев на потиљак и повукох обарач.
Ништа! Повукох поново. Опет ништа.
Ћелава путница ме је заводљиво гледала. Путник са суседног седишта се и даље осмехивао.
Окренух цев према себи.
Овога пута пуцањ се чуо.
Возач аутобуса врисну.
Неко се продера: „Контрола!”
***
Лежећи на поду аутобуса, гледао сам у белу површину плафона.
ВИЧНИМ ПОКРЕТОМ
„Не смем дозволити да балон пукне”, размишљао сам гледајући девојчицу која се игра са великим црвеним балоном. „Морам га украсти!”
Прилазио сам јој полако, с леђа, пазећи да ме не примети.
Кад сам се већ спремао да шчепам балон и побегнем, она се нагло окренула и забила ми прстић у очну дупљу.
Затим ми је вичним покретом, као да то већ годинама чини, извадила око.
Пренеражен стадох. Из другог ока почеше ми тећи сузе.
„Чико,чико!”, рече тада девојчица, „немој да плачеш, ево, поклонићу ти балон!”
Небојша Јеврић, књижевник и публициста, рођен је 17. маја 1959. у Бијелом Пољу.
Аутор је књига: Адамова глава, Црни кофер, Тихи тат, Српски рулет, Херој на магарцу путује у Хаг, Кокошињи рат, Фајронт, Бајке, Луда кућа, Авељов ожиљак (у коауторству с Милошем Јанковићем), Ђавоље јаје. Живи и ради у Београду.
СЛОВОПОЛИС 