МРВИЋИ
Доста стара жена, у старом избледеложутом капуту, наслања се на зид зграде Академије у Јакшићевој улици и виче у мобилни: – Мрвићи су некад живели на Карабурми. Били су ливци. Да, ливци. Лили су и звона. Били су врло богата породица… А сад не знам…
Она је свом снагом ослоњена на зид, сасвим искривљена, тежак цегер је готово вуче према плочнику… Упиње се да остане усправна у својој опасној нагнутости, а притом изгледа као да би да подупре тај високи зид и спасе зграду Академије од рушења.
– Да, да, ливци су били, врло богата породица, а сад не знам! – ори се њен глас Јакшићевом.
КОМУНАЛНА ПОЛИЦИЈА, НАЈЛИЧНИЈЕ
Одједном бол у грудима, док корачам Васином.
Прелазим попречну зебру на зелено и застајем на углу Змај Јовине код такси станице. Тешко дишем.
Станем да се мало одморим…
Гледам низ улицу, нема возила, гледам ка Калемегдану, ни одатле се ниједно не приближава. Па ипак, нешто ме зауставља да не пређем зебру на црвено.
Ваљда је то тај бол.
Полако попушта, док подижем поглед и опажам пар комуналних полицајаца, младу жену и младог мушкарца у плавим униформама, који ме очекују с друге стране улице. Поглед ми се среће с погледом црнокосе полицајке и ја видим да се у њеним очима гаси очекивање. Полуокреће се према свом пратиоцу у плавом и каже му шапатом: – Видео нас је… или: – Угледао нас је… – и слутим разочарање у њеном гласу.
Полицајац, колега, нешто јој одговара, померивши крајичак усана, а онда вероватно предлаже да ме више не чекају. Мала заседа је пропала и они се разочарано упућују низ улицу.
Због бола у грудима сам застао, не приметивши комуналне полицајце, и само ме је он зауставио да не пређем улицу на црвено и нађем се у њиховој клопци.
Док одлазе, полицајац се још једаред окреће и гледа ме презирно, с неком врстом сетне мржње због пропуштене шансе да ме новчано ојаде, у складу са законом.
ПРОДАВАЦ СТАРИХ КЊИГА
Некада је имао сандук са књигама на Калемегдану, при крају главне улазне стазе, у смеру Споменика захвалности Француској.
Већ неколико година, међутим, преселио се код зграде Филолошког факултета.
Релативно је млад, окретан, брз, непрекидно говори сам са собом, али и са пролазницима, који застају и посматрају оно од књига што је извадио из својих дрвених сандука.
Долази око подне и почиње да истоварује енциклопедије и речнике. Све то ради без журбе. Час ставља књиге на плочник прекривен папиром, тик до улаза Филолошког, час се приближава самом ћошку Улице 1300 каплара. Одмара се, разговара, продаје књигу, па онда вади белетристику и стрипове наизменично.
Све то траје и траје и он без журбе истоварује и ређа свој еспап све до пред вече.
А онда, почиње да га враћа назад у сандуке, нешто брже и одлучније.
У ствари по цео дан му пролази у том изношењу и уношењу најразличитијих публикација. Никад целина његове продајне колекције није пред купцима и пролазницима и увек се може открити нешто што је ко зна колико дуго лежало у његовим кутијама, али га ко зна колико дуго није огрејало светло дана, управо због продавчеве филозофије продаје.
И тако то истоварање/утоварање, рекох, траје неколико година, а ко зна колико ће још…
СНЕГ И ЧЕКИЋ
Цео Београд је завејан ових фебруарских дана. И цела земља, и Европа…
Од раног јутра неки момци, као пауци, миле стрмим крововима Завода за уџбенике и лопатама обарају снег – док пахуљице непрекидно веју…
Гомиле снега целог дана падају са четвртог спрата у унутрашње двориште Завода уз туп, неугодан удар.
Туууп! Тууууп!
И удар палих гомила влажног снега призива давни Ракићев стих, само појачан, као симболички снажан натприродни одјек, који се преноси кроз цео један век: То чекић бије о чамову даску.
ДВЕ РИБЕ
Две напирлитане рибе, сличне ара папагајима, веома журно корачају Кнезом, чини се да ће се сваког часа саплести и љоснути са својих високих платформи. Корачају дугим корацима, машу дугим рукама.
Једна понавља: – Ма шта ће нам они, који ће нам они!
Друга не реагује, као да је замишљена, а прва вероватно стога понавља и понавља: – Ма шта ће нам они, размисли! Који ће нам они!
Вероватно је да мисли на целу мушку врсту.
ПАРТЕНОГЕНЕЗА
Пре неки дан кустосица Теслиног музеја рече ми сасвим безразложно и еуфорично, у лифту: – Знате ли да нам ви нисте потребни, можемо комотно да се размножавамо партеногенезом.
– Знам ! – рекох јој.
Прочитао сам то недавно, у неким популарно-научним новинама.
Врло је лепа у горњој половини тела, екстравагантно се облачи, али има сасвим мушки доњи део. Њене ноге као да припадају одбрамбеном фудбалеру Бајерна или Селтика.
Можда је тај мушки део проговорио из ње?
Или се варам?
Можда је баш жена из њене горње половине изрекла еуфоричну реченицу.
РАЗУМЕШ ЛИ?
– Види, сви зову мене, а ја зовем тебе! Капираш ли? – изговара млада ниско ошишана црнка, хватајући младића до себе за подлактицу.
Он је гледа као у некој неважној недоумици. Као да се буди из плитког сна.
Не допада јој се тај поглед.
Вероватно зато црнка понавља: – Капираш? Сви зову мене, а ја зовем само тебе! Разумеш ли?
ЗАЧАРАНЕ, ОПЕТ
Осврћем се по по полупразном аутобусу број 37 у који сам малопре ускочио, ту на Тргу републике, у Београду.
Две тинејџерке гледају у дисплеје својих телефона, стојећи тик једна до друге, али се не гледујући међусобно.
Окренута им леђима млада жена типка поруку.
На седиштима, колико одавде са предње платформе возила могу да избројим, једанаест je женских особа различитих генерација. Скоро свака се занима мобилним телефоном. Неке читају вести с нета, најближа мени игра некакву шарену игрицу, неке једноставно пиље у екранчић можда очекујући поруку, чак три разговарају полугласно, концентрисано пиљећи у једну тачку.
Сасвим доле, на задњој платформи, једна старица с напором вади телефончић из јакне и придружује се осталим женама.
Тик до мене стоји врло лепа, полугола девојчица и ноктићем врти поруке и статусе на Фејсбук профилу.
Још једном пребројавам путнице.
У овом аутобусу само две жене, ваљда залутале из прошлог века у овај век, не користе мобилан телефон, бар не овог часа.
Погледи су им некако малодушни, преживљени.
Шеснаест осталих женских особа су у једном другом, зачараном свету.
ЦРЕВНА ФЛОРА
У рано јутро пролазим крај угла поште у Змај Јовиној. Ту стоји неколико црвених јавних говорница. У једној од њих висок, мршав мушкарац, као да се бори са невидљивим противником – маше рукама, узвикујући: – Тако сте лепо уништили цревну флору! Слушајте ви мене: тако сте лепо сасвим уништили своју цревну флору! Не говорите ништа, ја ћу вама да говорим: тако сте уништили цревну флору. Да ли разумете?!
Одлазим и, после једно петнаестак метара, осврћем се. Још се, машући рукама, бори са својим удаљеним непослушним оспоривачем. Или пацијентом?
САПУТНИЦА
С кокетном нервозом је упалила цигарету, стојећи крај мене, на аутобуском стајалишту код хотела Тамиш. Чекали смо линијски такси за Београд.
Кад је стигао, упитах је да ли ће сести до возача, али је она радије села на задње седиште, са још две девојке.
Док смо се возили преко моста на Тамишу, помислих како је фина коинциденција што је сусрећем – јер сам о једној малој љубавној авантури – са њеном мајком – написао причу пре месец-два дана.
У причи нисам споменуо да је и она била присутна у аутомобилу који је по потопском пљуску возио њу, њену лепу мајку и мене са отварања изложбе у Новој галерији ка предграђу, где су становале.
Довезао сам их до неомалтерисане високе двоспратнице и она је истрачала као бубица из аута бежећи под надстрешницу, а њена мајка је искористила прилику да ме пољуби некако искоса, истовремено у образ и ухо, влажним уснама.
Мислио сам о томе, две деценије касније, док смо се возили ка престоници, преко Панчевачког моста, а она се договарала с линијским таксистом да је пребаци до Француске улице, пo нешто вишој тарифи.
Васа Павковић рођен је у Панчеву 1953. године. Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду, на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Радни век је провео на Институту за српски језик, где је био један од уредника речника САНУ. Био је и уредник у неколико часописа и издавачких кућа. Један је од десет оснивача Српског књижевног друштва.
Објавио је петнаестак песничких књига, десетак књига прича, три романа, неколико књига критика и есеја, две књиге посвећене стрипу. Такође, приредио је низ антологија и панорама савремене српске књижевности, као и издања из њене традиције. Написао је преко хиљаду критика и мноштво прилога у периодици.
Добитник је више награда, између осталих: „Милан Ракић” за књигу Опсесија; Октобарске награде града Панчева; „Милан Богдановић”; награде „Борбе” за књигу године; Бранкове награде; „Карољ Сирмаи” за приповетке; „Ramonda serbica” за целокупно књижевно дело; звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд.
СЛОВОПОЛИС 