Избор текстова песника Ненада Станковића са његове Фејсбук странице „Ђевђир”.
НЕ НУЖНО НА ВРХУ БАНДЕРЕ
Гледам како се на врху бандере
две гугутке кратко, јутарње, паре,
па помислим, зашто то не бисмо били ми,
не нужно кратко
и не нужно на врху бандере.
НИКАД НИСАМ ЈЕО ТУЊЕВИНУ РИО МАРЕ
Никад нисам јео туњевину рио маре вуле ву пате авек муа, рио маре инсалатисимо, луксузни западноевропски рио маре, тај одблесак скупих азурних обала, то француско снобовско грађанско спокојно море жандарма из Сен Тропеа, тај туњевински коко шанел и блештаво бело светло из реклама, тај симбол разлике између нас и њих; и поставља се сад питање, док око рафова обилазим и с једном те истом женом се сударам, да ли човек треба да једе туњевину рио маре и, оно битније, да ли човек уопште треба да жели да једе туњевину рио маре, да ли је то оправдана жеља и како се заслужује једна таква туњевина златна и сва богата – одем у куповину, па гледам, гледам, сардине и туњевине, волим тај одељак конзерви, и лимено упакована мора и сунца, меркам, меркам, па не узмем ону најгору туну, у комадићима, трулу и никакву, испод сто динара, неку шверцовану преко Бургаса и у некој саламури са остацима костију у себи и с већим процентом неких тамнијих несолидних делова, него узмем туњевину голд, подношљиву, ма и сасвим коректну, за мене и сој мој зделану, око 140 динара, док поред стоји тај, сав луксузног дизајна, обао и сјајан рио маре и онако се шепури француски, али не смем руком да пођем ка њој – то мени није допуштено, то ја сам себи не допуштам, то је увек неки недопуштен луксуз као и чипс онај у ваљку оном картонском, но, но, но, ти то не дирај, то и не гледај, сам себи родитељски причам, сам себе за руку тргнем и ударим по шаци једном руком по другој и кажем, иш немамо пара за то, тата треба ујутру да једе саламчетину пред посао а ти да једеш рио маре, па иде ли то; уосталом, можда је тај призвук жеље скроз непотребан и ником на корист, та завист и та жеља, или би рекли сада сви ти либерални протестанти и капиталисти или ко већ: ради боље, труди се, па ћеш јести рио маре и купити нисан кашкаји, само треба довољно да желиш енд со он енд со он, али ја уопште не желим да желим, и зашто уопште играти на ту карту и у то коло се хватати да би за пет година коначно купио рио маре, и то не купио једном, то могу и сад, него купио у смислу: редовно куповао, постао припадник једача рио марета, и тако испунио свој дечачки сан, мада то и није мој дечачки сан, то је само мој сврабеж и питање сад, јер, уосталом, тај шублер нема граница у свом фином подешавању размере доброг укуса: данас рио маре, сутра неки кокаин квалитетан, прекосутра жена са одређеним џорџеџорџевичџорџиновским пропорцијама кукова, задњице и груди, и шта ће остати од мене, ако тако наставим, ништа, где сам ја ту, међу тим набилдованим хибридним жељама које и нису моје и које ме гутају, чему то, та бесконачна јурњава за квалитетом, та превага материје, недостатак духа; о, замисли, човече, ти космичко биће коме је разум дат и очи духовне и созерцања Божија, замисли ти такво једно могуће узвишено биће које овамо жуди за неким као квалитетнијим одресцима јебене туне, и то ти пажњу заокупља, то ли те једи, то те своди на ту рибетину коју једеш, према њој уподобљава, ма доста с тим, но туњевина голд у корпи, сигурица и поклапање укуса, поклапање шерпе и поклопца, трнава квалитет и приградски оброк, али опет се, на каси, ко црв увлачи питање друго: зашто онда не узети најгору и најјефтинију могућу туњевину лаперла, прогутати је ко перлу и пилулу, црвеног сиромаштва, и тако постати отац свој и Отац наш, и с њим се у лик један преко водњикаве саламуре стопити?
И ОВОГ ПРОЛЕЋА СМРЗНУЋЕ КАЈСИЈЕ
И овог пролећа смрзнуће кајсије,
остало ће се воће већ фуњарски провући,
али кајсије не, што прве букну нежне а слабе,
невине и простодушне гојковице,
Ко први кучићи, најслађи, у реку бачене, кајсије,
у град тврди пролећни узидане као жртве,
у првом јуришу попадале, и лако погинуле,
ко пилоти у Априлском рату, и митски деда-стриц нестали у албанским гудурама,
једини нежењен, најлепши и најбољи међу браћом;
Кајсија, заборављени царски син, леп ко девојка и омиљен међу војницима, херувимске душе, и са хибрисом богова;
Никад неће настрадати, рецимо, досадне јабуке, први синови и јаки гени,
који су при деоби добили најбоље парче земље,
ни старе коке крушке које нико неће а које се све држе неким матронама и великим госпођама,
а које, паметно, касно зрију,
и од којих зуби у зиму трну
и које увек по једну ћерку баксузасту и жилаву рађају;
Па чак ће се и трешње ситне и веселе, у хороскопу близанци, хитре и лаконоге, такође провући,
мајом разбрбљане;
Али кајсије, кајсије ће најебати,
плави изданци у тамном македонском накоту,
Бадемлића кћи у Андрићевој причи,
најређа, најтананија,
једина ћерка међу петорицом неосетљивих мушкарчина синова,
тихо саткана и зеленоока, туберкулозна и болешљива,
а слатког белог и жутог меса и најфинијег ткања сунца;
Кајсије ће опет покошене бити ко Иродовом наредбом несрећна деца,
некрштена и неприлагођена варварској клими, брдским непогодама и сечи кнезова;
и што остане биће квргаво, пегаво, ко после тифуса, и ситно, неугледно,
зелено убрано и брзо прошло, неприметно,
тек за неколико скупих тегли џема;
О, то твоје персијско и каспијско, нежно порекло, кајсијско, ти белих руку нестало Аралско језеро;
И кад смо имали једном, у дворишту, младу, букнулу кајсију, цветала је тада, сећам се, ко пред рат, ил пред катастрофу,
и прошла је и мразеве и урокљиве погледе, и завист и враџбине, и судбине,
и родила је ко за инат ко омражена кучка седам белих штенаца, лепих ко милост изненадна,
И онда је у мају дунула олуја
и цело дрво прекинуло на пола,
тешке крошње и младе, ко црвенкаста бујна коса мирисна на набујалу реку, и влажну земљу, на жртву, и на општу кривицу;
Лежала је потом, с несуђеним плодовима, у ведрим вечерима, освеженим њеном смрћу,
ко утопљеница бела и бујна, гола,
чије тело раскривено нико није смео, од стида,
да честито погледа.
ТУЗЛАНСКА СО
Треба бити постојан ко тузланска со,
Пролом вода и мерима сапун,
Брашно, зејтин, шећер и остале потрепштине,
Али ипак, само је со тако неопходна и тако магијски делотворна, споротрошећа, сигурна, и неприкосновена,
Идеална у својој чистоти и другости,
И земаљски узвишена:
Кутија пуна Соли,
Бела кутија са светлоплавим спољним делом, кором, као на некој планети Земљи попречно пресеченој у Атласу,
И у њој омотач језгра, тамноплав, још ближи средишту, тегет индиго пресликавајућ као ноћно небо,
И у самој средини та чудесна реч
S o l
И на другој страни кутије ћирилично
С о,
Ко само језгро Земље та два слова,
И та разлика у Л као између близанаца – нашег доброг и њихивог злог, и обрнуто;
Со наша насушна за све народе и народности ко сунце и жито и сол и сребрна солеа крема, метална кутија у којој су се држале игле, још слатко миришуће, на белу зову и просуто семе;
То кратко, свето скоро, и благословено
С о
Та солидна тежина препуне кутије до врха напуњене која кад се отвори са стране помало истекне и проспе се ко песак из сломљеног пешчаног сата,
Па се ивицом длана покупи са глатког стола и у кутију врати просуто јер не ваља се тек тако со расипати, слути на несрећу и ратове;
И мирис соли чист и резак, лековит, којом се испира грло и чисти тело, пријатан и миран: со која увек смири и зрнца његова сва од светлости покупе сву горчину;
И сећам се сада сланика насред белога стола под јаким кухињским светлом породичног обеда: Со и Кромпир печен, тек извађен из рерне, који пукне у руци и сав брашњав се проспе по плеханом тањиру са сликом шљиве на дну;
И из тог плеханог тањира слађа је со и укуснији тај суви кромпир по чијем светлуцавом жутом и белом телу сјаји се кристал разасут драгоцене соли,
И док се једе тај посољен кромпир, као со земље, чује се само влажни гутљај од прекомерно лучене пљувачке од сласти, и то није обично мљацкање, то је гутање саме суштине, слане и обогаћене благословене вечери, просте и изворне;
И со која на крају остане у тањиру међу скорелим мрвама кромпира и која се прстом покупи и олиже;
Ах, тузланска со, као лепота и основа, из дубина распукле земље донесена, сува и драгоцена као барут:
И када је једно време, из н е к о г разлога, није било, појавиле су се имитације, у кесама од најлона, морска со, крупнија и другачија, влажна некако и нерафинирана, као што су мале складне ева сардине замениле крупне и мање укусне ријека црнојевића,
Али ипак друкчије се међу прстима осећала та прва, родна, ситнија и сувља, тузланска со,
Којом се врца одозго полако и тихо
У прстохвату мере и сунца,
Из сланика који је увек стајао на кухињском столу као сигурност, ручак и домаћинство и као кристализован кућни дух,
И као неки хазарски бог соли,
Коме више нема ко да служи, у старој, напуштеној кући, у креденцу, где је све остало пропало, уцрвљало се, убајатило, убуђало,
Осим те кутије вечне, исте, тузланске соли, ко живе крви расутих светом наследника.
И ЗИМСКА СЕ ПРАШИНА РАЗВЕЈЕ
Такло ли нас, коначно,
пролеће, и кише ли се тешке,
мартовске,
у мајске лаке преобукоше
са бретелама на раменима,
изашлих из зиме девојака
у баште,
кад их, у подне, сунце, још варљиво, огреје,
и кад раме разголите из, зимске, обучене, јутром, јакне,
и зимска се прашина развеје,
кад из широке блузе, при том покрету скидања ненамерно провири и танка бретела;
па стидно поправе нагост клавикуле
и сакрију брзо ту провирелу пругу
са нахваталим громуљцима памука и тела,
и косу извуку из јакне и пребаце преко рамéна
и потом запале цигару и наруче капучино,
дужи, са млеком,
и чашу обичне воде
на чијој површини светлуца труње,
у одсјају, мајском, и меком.
ПИВО ПРВО, ДРУГО, ОСМО…
Прво пиво сипам у себе ко на врели жар воду из пегле пофајтан велики веш чује се како цврчи ватра суботња, прво то пиво сурдукнем ко гурнути с литице топови у Неретву, проспем га ко за врат и ко у нероткињу, ко мокри трагови стопала на бетону на јулском сунцу што нестају, ко планинска брза река Врла шикнула из брда, пролазно време пет минута и седам десетинки, вода пуна сјајних алкохолних пастрмки, стуштим га и ољуштим ко изгорела плећа на плажи, саспем се ко српска коњица у Косовској бици, први ће српски удар бити најтежи, полијем га ко ознојени косач воду за поцрнели врат и на маљаве груди док оштри косу и гледа у даљину у Гледићке планине, попијем га као лепоту и ко букнуле ослобођене сисе, слистрим га у сласт и без задршке попијем у трен сладости и утажења, поправим се, дотерам и сетим се себе, одједном све добије смисао и замајац, пробудим се ко наталијина рамонда после кише и кажем: шта је било, шта је било а, а, а, шмркнем ко Аца Лукас и кажем: идемооо, идемооо, а с места не мрдамо, сад све може, сад је све ок, вече се отвара ко шифуњер са девојачком спремом, белом, мирисном на босиљак и противуставни кестен;
Е, друго пиво је већ излазак на раван, београдски, пут, упловљавање у мирније воде равничарске, широк Дунав и дуван који се полако мота, друго је пиво миран краљ чија владавина траје тридесет година без потреса и проведена у економској стабилизацији, и без потреса обнова после провале Монгола, и тако све редом у благостању и богатству, кеса пуна лименки поред мене зрачи сигурношћу, четврто пиво Цар Душан, да би после петог шестог све отишло у курац, расуло, декаденцију и расап српског царства, инфлација и дезоријентисаност и властела намножена жедна нових поседа и накита за швалерлке и реци ми кад си упознао Аркана и дај још и још, и још, и тамо негде око седмог јави се савест на кратко ко кратка ренесанса Палеолога и Отворена врата, али од осмог већ потпуни пад и хаос и Османлије долазе, и туђа власт, и хашиш, и зло, и мучнина, и жгаравица и негде око три пад рушног Цариграда у сан.
И ЗАШУШТИ ЗЕМЉА МЕЂУ ДЛАНОВИМА И ПЛОД У РУКАМА, НА СЛАСТ, НА РОДИЛОСТ, НА ЗЕМЉУ, НА ЛЕПОТУ, НА ГЛАД НЕКУ КРОМПИРСКО-МЕТАФИЗИЧКУ
Мирис разроване земље после кише увек ме сети првих кромпира, тек извађених, са остацима песковите земље на себи која светлуца под голом сијалицом шупе у летње, јулско, послекишно, вече; па онда из џака пажљиво узмеш један у руку и у шаци га држиш као неко богатство и чудо, осетиш се као Доситеј међу Србима који пажљиво држећи кромпир у рукама поручује ово ће вас браћо спасити од глади, и зашушти земља међу длановима и плод у рукама, на сласт, на родилост, на земљу, на лепоту, на глад неку кромпирско-метафизичку, на мали, али сигуран посед; па ноктом загребеш танку младу љуску, као да провериш квалитет, да се покаже и засија испод слатко бело тело тих подземних сунаца тек извађених, ко зрак, и да помиришеш тај златасти грумен ко враћен Карађорђе у Србију који земљу љуби и мирише тло жудњом изгнаника; и вратиш потом тај кромпир назад у џак док сочно тареш руке од прашњаве благодарне планинске пескуше, и кажеш ух добро је, добро је родило, осећајући земљу, у себи, како кроз крвоток неба мирише на светлост и прах.
ТРЕБА ГРАДИТИ КУЋЕ, ПА И УЗАЛУД
Сунцем обасјана, у старом крају, над предратним, ниским, лепим, кућама, штрчи ко брод, нова кућа, никла, од црвених блокова, на радост, синула, и миришућа, на мирно поподне, после мајстора, отишлих и завршених за данас послова.
А скеле и фосне, свуд около, и опрашена трава, белилом, и грађевински материјал, набацан, богат, који ме увек обрадује ко дете играчка у песку: мирис обрађеног дрвета, греде златне и храпаве и гвожђе арматурно, полегло по трави, утонуло; песак просут пред оградом, са Мораве довучен, жутим, дивним, камионима.
Наслагани поред и џакови цемента, тог најлепшег и најфинијег састојка, од свих материјала најтананијег, та срж и суштина, и прах дарован од неба, и воде, и наслаганих милиона година;
Ах, па кад онда собалиш с рамена један тај џак цемента, па врхом лопате поцепаш картонску му кесу и кад се проспе бело злато, ко полен, па прошириш улазни убод и скроз на пола распориш џак, а он надувен, и дотад тежак, клоне, испуштајући беличасти прах у издисању, у својој плодној смрти;
па затим звук лопате по бетону која гребе песак и враћа га на родну хрпу поред улице, да се не пресипа превише, ван;
Треба градити куће, па и узалуд,
Треба бар озидати шупу с времена на време,
Треба градити помоћна одељења у дну дворишта, па и ником заиста потребна, а да се некад, и ту, ипак, усели нека избегличка породица, да само премости, а да остане заувек;
Треба пред кућом, с времена на време, извести мечку, величанствену мешалицу, сунцокретну, чији тамни отвор зјапи гладно према небу ко првосвештеник подигнуте главе и раширених руку, који од сунца иште плодност, напредак, срећу у градњи, спуштање духа светога градитељства на рамена блага кровова;
Па та њена наранџасторужичаста боја, ко људске коже, која провирује испод стврднутог малтера, од прошлих градњи, који јој се накупио око уста ко пена замрзнута временом и сунцем; и њено весело чангрљање, прво на празно, у круг, и у круг, па се потом тај звук пуни и мења у лепоту рада, употребљености, мешања, сједињавања, чуда, у којој слатко пљуска вода и формирајући малтер у вртлогу њене унутрашњости – увек ми од тога пође нека метафизичко-земљана вода на уста, и будем гладан, радосно ко први градитељ на земљи – ми правимо, ми савладавамо, ми зидамо кулу до неба, астрономи дневног сунца и чудотворци људских насеобина.
И ај додај воду још мало и још једну лопату песка, па да зналац, врховни мајстор, скоро завуче главу у мешалицу оцењујући квалитет малтера, да ли је довољно мрсно, да ли је сувише посно, не ваља, каже, пљуцнувши поред у песак, суво је, дај још цемента на врх лопате и ванглом зидарском суни још пола воде, е такооо, гледај како је сад мазно и како клизи са мистрије, хах, умешасмо зидарски лебац, гледај како је леп малтер, да га кашиком кусаш, гледај, мајку ти јебем, ту лепоту;
И онда најлепши део, када се ручка она на мешалици тешко спусти надоле и кад престаје чангрљање и из црног отвора покуља готов материјал за кућу, савршен малтер, осети ту слатку тежину у колицима у која се сипа из гротла зеленкасто-мрка маса градње, сам лепак постојања, сама храна Божја и мана;
А свуда Сунце, зној, лопата и пиво у хладу, у паузама, висак који се пресијава на сунцу и дрхти као звоно, ободом се наслањајући на тек подигнут зид, и одозго, преко, либела постављена, чији мехур рибљи прелази мало танку границу уцртану ко нека жилица у пилећем белом месу, ко скакач у даљ кад такне линију на увеличаном снимку, лупа либеле и спржени мрав жижом, други цео свет сакривен у том зеленкастоводеном либелном одељку који показује исправност, и даје свој божји суд правилнога градитељства, и допуст за даља зидања;
А, па добро, то се т о л е р и ш е, не мора да буде савршено равно, већ боље кад је скоро па равно, јер прави мајстори знају да не треба правити савршено правилне куће, нека угао буде 89 степени или 91, не мора то изазивајуће 90, свака неравнина се накнадно забашури, боље остави на кући ситну неправилност да може да дише на њу и да не буде грађевина повод за хибрис и освету богова, остави тај један посто, за вилу преко ноћи, да она доврши, да би димњак добро повуко први пут и да буде напослом и дим прав у небо, на лепо време и општи напредак;
И живу кокошку баци у темељ, разбиј флашу о зид, учини жртву, што мању, али неминовну, да се чврсто слегне, да се учврсти, да укрути, да се сједини, и у недељу никад не ради, само обиђи грађевину и пљусни водом плочу да не испуца на сунцу, пребај и очитај молитву зидарску, опери алат на крају и плакни колица и чекај да се све слегне, на крају, јер ипак све на своје дође, шта год то значило, али ради, посао завршава та џивџанскозборна скрушеност пред завршницом, давање воље у божије руке, ми изидасмо што је до нас, сад је воља Божја, и оно пилатовско, шта писах – писах, шта зидах – зидах.
А онда, на дизање рогова однеси погачу у белом платну и испечено пиле и напиј се потом ко стока, од младог вина, или од меке ракије, али до краја, ваља се, обезнани се као водилац радова и главни мајстор да те четири помоћника-шегрта однесу кући, одмори дан један, два, а од сутра, већ, на нову грађевину треба поћи, пут југа, велики смо посо уговорили, хангар, халу, фабрику, силос, дугачку зграду ону за пилиће; на крају крајева, на врх планине храм сунцу подижући, онај никад до краја завршен, са прозором према истоку, сунцу излазећем.
СЛОВОПОЛИС 