I WANT TO BELIEVE
Изгледа тачно како су замишљали – бескрајна пустиња, потпуно прав пут, сунцем спаљени котрљани. Мирис врућег песка. Поред улице пумпа, маторац који, наравно, носи авијаторке, каубојски шешир, карирану кошуљу. Дрвена столица на љуљање.
„Looking for aliens?”
Реално, ко их не тражи?
„Just passing by.”
Гориво, вода, чипс, чоколадице. Последња станица пре одредишта. Овим темпом стижу за четири сата. Милан већ чека. Узбуђење расте. Врућина, додуше, отежава ствари.
„Изгледаш као кретен у тим каубојкама.”
„Теби?”
„Мени. Сто степени напољу, носиш чизме.”
„Кога боли курац шта ти мислиш? Девојке то воле.”
„Трипујеш.”
Камера лежи при руци, бокс цигарета, двоглед, вијетнамке (ноћу нагло захладни), мапе (уцртано место другог пада). Без грешке. Покрет.
Ређају километре истог пејзажа – аутентичне сценографије свих оних филмова о лудим камионџијама реднецима, људима изложеним радијацији, блиским сусретима треће врсте, моторним тестерама. Трула спржена Америка. Језа.
„Дај, пусти музику.”
Почиње Suspicious Minds. Може. The king has left the building. Неким НЛО-ом, можда.
„А да покупимо неке рибе?”
„Где, царе?”
„Откуд знам.”
Казаљке котрљају, пола девет. Таман. Трећи човек ускаче назад.
„Тачан си.”
„Имао сам среће, покупила ме нека цица чим сам кренуо.”
„Ха! Видиш, постоје и овде.”
„Нормално, али битнија је мисија. Bros before hoes.”
„Педеру.”
Већи део вожње ћуте. Има ли свечанијег тренутка? Остварење дечачких снова, после двадесет година. Клинци штребери надомак циља.
Кроз спуштене прозоре вечерња свежина доноси тренутак олакшања. Растерује умор. Дувански дим заварава глад. Нема спавања ноћас, а временска разлика наплаћује цех.
„Хоћу кафу.”
„Ја масажу.”
Ziggy Stardust тресе звучнике. Глас човека-камелеона прија, марсовски пауци миле ушима, сјајан саундтрек.
Једноличност саобраћајне сигнализације прекидају полицијске ротације. Војна или цивилна? Ален невољно зауставља ауто.
„Good evening, boys. Youʼre trespassing. May I have your driverʼs license?”
„Sorry, officer. Weʼre lost.”
„Serbia? Been there once. Kosovo, to be exact.”
Још један ратни ветеран. Сигурно поносан. Мрмљање отпозади.
„Срце Србије, мајмуне.”
„What is he saying?”
„Nothing. Стефане, умукни.”
„Get out of the car. Now.”
Београд – Франкфурт – Сан Франциско – Лас Вегас, па дрндање бусем, рентирање форд мустанга, бензин, осигурање. Преко хиљаду евра, засад недефинисана количина долара. Ово им није требало. Овакав крај.
Наједном нешто мења атмосферу. Време непомично стоји док ваздух пулсира. Бела јарка светлост, заслепљујућа, сви покривају очи. Секунде трају предуго. Електрично зујање, барем тако звучи. Хистерични смех одјекује са задњег седишта.
„Too late, man! Elvis has come for us!”
„Јеботе, успели смо!”
Три диска започињу игру изнад њихових глава, сулудо маневришу, пребрзо, под оштрим угловима. Ипак, изненађујуће лако. Затим долећу четири блек хок хеликоптера, преспоро. Сасвим различита лига, ни принети. Каква журка! Креће навијање.
„Идемо, Итији, јебеш Американце!”
„Тооо, приђи му здесна! Исеци га! Ахаххааха!”
Полицајац намрштено разговара радиом. Летелице нестају из видокруга. Лисице звецкају. Апсолутно вредно батина, депортације, свега.
Најбољи дан, икада. Коме треба снимак! Зар би ико уопште поверовао овој причи?
ДЕЈТ
„Јеси ли некад размишљао шта те заиста привлачи? И зашто? Не мислим на очигледне, телесне атрибуте.”
„Шта знам, смисао за хумор? Да риба није оптерећена шопингом и козметичарима? Е, да, да није једна од оних надрканих квазифеминисткиња. 🙂 ”
„Не, то су све површне ствари. Шта те истински, дубоко привлачи, где немаш гард? Можда ти се и не свиђа што је тако, али тако је, нешто што није општеприхваћено, можда чак проистекло из трауме.”
„Хм… Једном ме је стартовао неки лик, ухватио за дупе. Одвалио сам га од батина. Понекад ми то сад блесне пред очима док одмеравам женска дупета. Је л’ се то рачуна? 🙂 ”
„Не. 🙂 ”
„Јебига, прост сам човек. Шта тебе ложи? Да се спремим за вечерас. 🙂 ”
„Сазнаћеш. Него, шта је то квазифеминисткиња?”
„Јао… Ај немој да ми квариш утисак…”
„ОК. 🙂 ”
* * *
„Зар није тужно колико жене заправо не знају да препознају предаторе?”
„Не бих се сложила. Мислим да знају, него је проблем што су научене да то тако треба. Да су то нормални мушкарци, са мааало већом количином тестостерона.”
„Да, капирам о чему причаш. Али не мислим на то. Мислим на стварно опасне ликове, не на те кромањонце. Манипулаторе, шатро осећајне, који те хватају на патетику и емпатију. Ти треба да им надокнадиш све жене које су их икада повредиле, почевши од кеве. И наплаћују ти све људе којима нису смели да се супротставе. Цеде те док не изгубиш самопоштовање, па те јашу како хоће. Али увек су они закинути, повређени, увређени.”
„И то је научено, да трпиш та срања. Јебига, друштвени стандарди нас убише у појам. Ти си женско, значи пази, мази, брини, ћути, и смешкај се, шта ти тешко. И притом мисли да си ти ту у ствари способнија, а он јадан инфериоран, па му је потребно поштовање, разумевање, да га гајиш, додаш пиво, чешкаш потиљак. Ниси довољно добра жена ако се не жртвујеш, и још ниси срећна због тога… Е, баш нам је треш прича, не могу. Хоћеш да се видимо касније? 🙂 ”
„Боље сутра. Имам дејт. 🙂 ”
„Онај лик са нета?”
„Мхм. 🙂 ”
„Чекај мало, је л’ те он нешто намрачио, због тога ова прича?”
„Ма јок, безвезе ми то пролази кроз главу.”
„ОК, хакерко, причаћеш ми сутра како је било. 🙂 ”
* * *
„Где ћемо?”
„Хоћеш да дођеш код мене?”
„После целе оне приче од јутрос, ај нешто мало другачије. Знаш ону шумицу поред ауто-пута? Иза знака за искључење?”
„Знам. Свиђа ми се ово. 🙂 ”
„У 22. Немој да касниш. 🙂 ”
* * *
Флаша вина. Зонадин, овај пут. Алкохол, папирни убруси. Хлороформ, за сваки случај. Пластичне кесе.
Покрет.
* * *
„Ћао, јави ми се кад устанеш. Како си прошла синоћ? 🙂 ”
* * *
„Нема те. Не бих да звучим као да сам ти кева, али јави се, мало бринем.”
* * *
„И даље се не јављаш. Ниси била онлајн од нашег последњег разговора, сад ме већ хвата параноја, ЈАВИ СЕ!!!”
* * *
„Хееј, ево ме.”
„Јеботе, да ли си ти нормална, замало да зовем пандуре! Што се не јављаш?!?”
„Извини, нисам платила нет, сад су ми тек укључили.”
„Ти ниси платила нет? Највећи гик на свету?”
„Шта ћеш, дешава се. Од неспавања. 🙂 ”
„Па где си два дана? Први дан сам била у фазону, ОК, можда си заглавила с тим ликом, али следећи дан ми је већ била фрка, још кад су објавили да је нађено неко тело поред ауто-пута…”
„Капирам. Извини. Лик ме испалио, није се ни појавио. Али коначно сам се наспавала, овај зонадин добро ради. Хоћемо на пиво вечерас? 🙂 ”
Катарина Фиаменго Алиспахић рођена је 10. 3. 1984. у Кладову. Пише поезију, хаику и кратке приче. Учесница регионалних књижевних фестивала, добитница више регионалних награда за поезију и прозу. Уредница рубрике поезије у електронском часопису „Афирматор”. Живи у Београду.
Књиге: „Рциоадина” (зборник радова са књижевне радионице ЦСМ-а, 6 аутора, радионицу водио Драшко Милетић, Београд, Србија, 2005), „Профили” (збирка поезије, КК „Бранко Миљковић”, Књажевац, Србија, 2007), „Вече пре” (збирка поезије, награда Спасоје Пајо Благојевић, Пивске вечери поезије, Центар за културу Плужине, Црна Гора, 2009), „Симбиози” (збирка поезије у преводу Елене Пренџове на македонски, ,,Современост”, Скопље, Македонија, 2015), „Разгледнице” (збирка хаику поезије, „Богојевићева издања”, „Пресинг”, Младеновац, Србија, 2020). Превела са македонског избор из поезије Елене Пренџове „Политички коректна поезија/Љубољубива” („Современост”, Скопље, Македонија, 2015).
У припреми је њена нова збирка поезије „Путописи”, која је награђена на „Пресинговом” конкурсу за најбољи необјављени рукопис поезије за 2020. годину.
СЛОВОПОЛИС 