ПОГЛАВЉЕ
5 СИНОВА
Црно јаје. Хор гласова.[1]
… данима су планирали, цртали, мерили, обележавали, чистили пушке, набављали мотике и лопате, жицу и конопце. Тај посао, толики посао, подразумевао је припреме и прорачун.
… двадесет седам људи смакоше у селу Перовићи. Пуцаше у њих. Жртве падоше у поток. Мртваци воду зауставише, као брана.
… група је стрељана са одстојања од четири метра, али Рака Вуковић остаде жив (стрелац, задужен за њега, гађао му је поред главе и намигнуо, да не примете остали џелати). Рака је одглумио смрт. Касније, у миру, запослио се као глумац у позоришту.
… Милан Милојевић. Жена му пружи комад хлеба док су га одводили из куће. Успут је доручковао. Када је група заустављена код чесме, он је пришао да пије воду. Убише га на први гутљај.
… из гомиле лешева устаје Милан Љубисављевић. Липће крв из њега, али он одлази према кући. Легне у кревет и умре.
… у гомили мртвих, на ледини, лежао рањеник. Дошао свести, дозивао мајку па дозвао још један метак.
… муж мој, Радомир, превезен кући. Тешко рањен. Али долази свести. Пита за сина који већ лежи мртав у суседној соби, а ја слагах да је син побегао, рекох – жив је, сакривен. Тада се Радомир осмехну, издахну.
… жене. И сестре. И деца. Преврћу мртве на гомили. Кад нађу свога, дозивају га. Жена пита мужа: Кад пође, што и мене не поведе? Стижу волујска кола: жене и деца утоварају мртве. Волови бучу. Волови бучу као да би из јарма бежали. Жене иду за волујским колима, свака из свога јада вришти. Једна мајка жели да натовари сина. Али точкови потањају. Једва волови вуку.
… Ердеч, питомо село. У освит, дим из тек наложених огњишта. У двориште упадоше војници. Мој отац, подигао руке увис. Претресају га. Мајка кука. Мене изведоше из куће у двориште. Воде ме. Уђох у гомилу мушкараца. Постројише нас. Дотрчаше жене. И моја мајка с њима. Вукла ме. Сине, где ћеш без ципела? – рекла ми. Војник је удари кундаком у груди. Поведоше нас. Зашто си у чарапама, сине? – питао ме отац. Нисам имао времена да се обујем. Док смо ишли, грлио ме отац. Миловао ме по глави. Зачух команду: Feuer! Заштекташе митраљези. Падоше људи. Падосмо отац и ја. Као да сам заспао. Ништа нисам ни чуо ни видео. Не знам колико је то трајало. Долазио сам к свести. Био сам затрпан лешевима. У топлој крви, ослушкивао сам тишину. Извукао се испод лешева. Устао. Побегао са тог страшног места. Трчао сам. Дошао кући. Кућа је већ била топли пепео. За то време, мајка је, са осталим женама, претраживала гомиле. Нашла мог оца. Тражила мене, али нека жена јој рекла како је видела мој леш на некој њиви и да сам без обуће страдао. Мајка је отишла до оближње пруге. И сачекала први воз.
… жене преврћу мртве – траже синове, браћу и мужеве. Бога моле да их не нађу. Нађосмо, тек сутрадан, нашег оца. Хладан и дрвен, лежао је у врежама тикве. А шаке му пуне земље. Допузао. Сакрио се. Земљом је покушавао да заустави крв.
… осетих страшан удар у обе ноге. И падох ничице. А била је та пуцњава као грмљавина. Неко цвили. Неко уздише. Затим, тишина. Чујем кораке. И усамљене пуцње. Помислих, и мене ће докрајчити. Прескочи ме војник. Оде и не врати се. Чујем разговор. Немац са јаким акцентом разговара с неким нашим… Предлажу да свака породица сахрани свога. Касније, разазнајем гласове жена. Чујем мајку. Неки сељак јој помаже. Подижу ме. Носе ме у село. Сине, само да си ми жив, а за ноге не брини. Купиће теби мајка нове ноге, дрвене, па ће те ставити поред капије, свет да гледаш, и свет тебе да гледа.
… а 21. октобар беше сунчан дан. Благ ветар њихао је крушке на гранама.
… први војник који је ушао у школу рече: Das ist nur eine Kontrole, den Jungen geschiet nichts.[2]
… у учионици, тишина. Прелиставали смо свеске. Очекивали професорку. Приметих, нема неких ђака. Помислих, можда су изостали због математике. Упаде неколико другова. Задихани. Рекоше: Хватају људе по граду. Погледасмо кроз прозоре. Заиста. Нема математике! – повикали смо углас. Појави се и професорка, чудна и мирна. Чудно мирна. Рече: Немојте покушавати да бежите, ви сте ђаци, не бојте се. Док су нас водили улицама, ми ђаци били смо упадљиви, ваљда због униформи, плавих ђачких капа и због књига под мишкама. А на улици, жене су кукале и проклињале. Затворише нас у бараке. Гужва. Мрачно. Изводе напоље и стрељају оне који су тражили воде. Онда се враћају и питају: Ко је још жедан? Изводе групу по групу. После сваког стрељања, мања ја гужва. Тада смо осетили како се шири простор и скраћује време. Изведоше и мене. Ноге ми клецају. Запуцаше. Мртви су падали око мене. Пао сам лицем на земљу. Ћутао сам. Чекао да ме дотуку. Ћутао и чекао сатима. Мајка је превртала моје мртве другове, познала ме по зеленим панталонама. Код куће, очеве сузе су ми опрале крв са лица. Никад такво умивање.
… после пребројавања, нашао се у првој групи и мој друг Ацо. Одводе их. Одједном, истрча човек: Ацо, Ацика, иде тата с тобом. И загрљени одоше.
… један човек је пришао војнику. Рече: Довукли смо пет Цигана да их заменимо за ова два ђака. Војник је прихватио понуду и записао замену у нотес.
… директору школе петоро деце је остало у кући, али он неће да изађе из строја. Нуде му. Али неће. Рече: И ово су моја деца.
… покушали су бекство. Ухватише их недалеко од бараке. Утихнуше три виолине и труба. Цео цигански оркестар.
… рече: Видиш да ти живот зависи од мене. Рече: Марисаве[3], ако мој живот зависи од тебе – не треба ми.
… сањала сам како снесох црно јаје. Пробудих се. Кад сам чула пуцњаву и крике, скакала сам, вриштала у дворишту. Земљу сам гризла. Предвече, нас неколико мајки, одосмо да тражимо по гомилама. Нашла сам мужа. Унакажен. Нисам даље тражила. Нисам хтела синове да видим. Нека остану лепе слике у мени. Наш комшија, што их је сахрањивао, рекао ми после: Навукли су капе на очи, да не гледају.
… отац ме саветовао да не идем тог дана у школу. Нисам га послушао. Извели су нас и водили. Наша колона ишла је према главној улици. Из сваке улице долазиле су нове колоне. Уведоше нас у бараку. Дан кратак. Дође дуга ноћ. У тами, Цигани причају вицеве. Јутро. Изводе људе из бараке. Чујемо рафале. Старац чупа косу. Руке му пуне косе. Јежим се. Трбух ми се у грло попео. Одједном, војник рече: Стрељање је завршено. И рече: И даље ће се стрељати сто за једнога. И пустише нас. Трчим. Улазим у наше двориште. Отац се беше спремио да запали кућу, пекару и себе. Беше одустао од свега.
… нама, деци млађој од шеснаест година, рекоше да изађемо. Изашло је нас стотинак. Проверили су податке из ђачких књижица. Ко је навршио шеснаест, враћен је натраг. Водили су нас до капије. И пустили нас. Трчали смо према граду. Кад стигох кући, окупиле се жене, плачу. Питају ме: Виде ли овога? Виде ли онога? Долази бака Ленка. Пита: Знаш ли ти мог унука? Виде ли га негде? То је онај што свира усну хармонику? Јесте. Нисам га видео, али знам да је био са мном у бараци. Сву ноћ сам га слушао. У мраку је тихо свирао.
… мрак у баракама. Целу ноћ смо се трудили да седнемо. Узалуд. Била је велика гужва. А било је разних гласова: Шта ће бити са нама? Послаће нас на рад. Лакши је метак него омча. Људи, не дозволимо да нас побију као зечеве! Колико нас има! Покушајмо нешто, неки пробој! Ћути! Немој да те чују. Све ће нас побити због тебе. Неко цвили. Неко рида. Неко преклиње за цигарету. У освит, отворише врата. Извођени смо по групама. Сви су се тискали да буду у средишту групе како би избегли ударце. Јака јутарња светлост. Војници ударају кундацима и вичу. Пожурују нас. Ми идемо. И мене неки кундак погоди. Падох. Прегазише ме другови. Када сам устао, моја група већ је одмакла. Трчали су према благој низбрдици. Храмао сам, трчао да им се приближим. Преда мном се обрете војник. Он ме гурну, убаци ме у другу групу. Покушавао сам да му објасним којој групи припадам. Тад зачух рафале. Покошени су они са којима сам изведен. Тако су попунили бројку. А ја сам пуштен. Ето, смрт сам јурио, нисам је стигао.
… осим гавранова, на гомиле долетели и лопови. И завукли прсте у џепове мртвих. Увече, у Крагујевцу, у кафани, неко је платио ракију пробушеном новчаницом.
… старица, чупа косе за петорицом синова: Моји синови, моји гроздови!
… а жене су тражиле и тражиле, разгртале. У гробници је било и хлеба. Нашла се и једна штака. Нека жена је пронашла синове близанце. Једног је познала по лицу, другог по ципелама.
… једна мајка, није сина пронашла. Тражила, али узалуд. Онда је ископала рупу, сахранила његове чарапе што је својим рукама плела. Док је ридала, док је копала, попадаше јој зуби. Она сахрани и своје зубе. И набаца земљу.
… неком ђаку испала цедуљица. Ко? Шта? Од кога? Од чега? Коме? Чему? Кога? Хеј! С киме? Чиме? О коме? О чему?
[1] Appendix II.
[2] То је само контрола, ђацима неће бити ништа.
[3] Марисав Петровић (1896–1974)
Енес Халиловић рођен је 5. марта 1977. у Новом Пазару.
Поезија: Средње слово (1995, 2016), Блудни парип (2000, 2017), Листови на води (2007, 2008, 2008), Песме из болести и здравља (2011), Зидови (2014, 2015) и Бангладеш (2019).
Збирке прича: Потомци одбијених просаца (2004), Капиларне појаве (2006) и Чудна књига (2017, 2018).
Драме: In vivo (2004) и Кемет (2009, 2010).
Романи: Еп о води (2012) и Ако дуго гледаш у понор (2016, 2017).
Забележио је 172 народне загонетке које је објавио са Елмом Халиловић у коауторској књизи Загонетке (2015).
Дела су му преведена на преко двадесет језика.
Награде: Златна значка за допринос култури КПЗ Србије, „Меша Селимовић”, „Бранко Миљковић”, „Ђура Јакшић”, „Ахмед Вали”, „Стеван Сремац”, „Златно слово”, а за уреднички рад у Сенту добио је награду „Сергије Лајковић”.
СЛОВОПОЛИС 