ДЕСЕТ ТВОЈИХ ПРСТИЈУ КАО ДЕСЕТ БРОДОВА
Нисам се могла сјетити
Гдје би друго жељела
Бити заточена
Јасна мјесечина
Него у твојим
Тамним очима.
Ту и припада.
Док пловиш пустим земљама
Мога погледа
Свијет наједном објављује:
Боље је мјесто.
И морала сам тада бити захвална мору
Јер од немања
Имах само своје тијело
А сада имам тебе.
Донеси нам вина доброг
И нека десет прстију твојих
Као десет бродова
Однесу далеко, далеко
Сву памет моју.
Јер од свог немања на свијету
Овоме сада имам
Љубав твоју.
ЗАЖМУРИ И ПОСТАНИ ДРВО
Устани по мојој кожи
Ти ходаш по крошњама
Млијечан у измаглици
Устани према кожи мојој
И окоштај у дрво
Са широком, широком крошњом
И небом – кровом нашим
И земљом – кућама нашим
Са свим тим градовима
И посвуда људима.
Устани по мојој кожи
И тренутку овоме
Повјеруј чаролији,
Нашој тишини па
Буди мој одмор и хлад
Да бих те његовала.
ПОГЛЕДОМ ТВОЈИМ, РИЈЕКА
Да ли је у твоме граду
Била ријека
Да ли је изнад ње
Небо питко када га
Јутром заграбиш
Онако пјенушаво, исхитрено?
Да ли је у твоме граду
Била ријека
Да ми покаже тог човјека
Пред којим удахнеш
Па станеш?
Да ли у твоме граду
Постоји ријека
Да ти изнесе на обалу
Флашу у којој нема писма
Јер ја немам храбрости
Да ти било шта кажем.
ТВОЈ МАЛИ СТАН
Ти станујеш под мојом
Бригом
Ти ходаш
Мојим погледом
И остављаш отворене
Прозоре посвуд
Да ми се душа смрзне од
Твога недодира.
Твој мали стан
Моја је душа
Цијела.
О ЧЕМУ СУ ФРАНЦУСКИ ПЈЕСНИЦИ МИСЛИЛИ
Данас сам срела сестру
На улици.
Спустила је корпу са поврћем
Љупко слегнула раменима:
Праведно да ти кажем
Ништа не знам о смислу
О коме говориш.
А ово што чујеш само су ријечи,
Можеш ли купити
Нешто за њих?
Ипак, обећај ми нешто:
Учини све што можеш
Да испуниш свој свемир
Овим поврћем са пијаце.
Свијет је одувијек
Оно што јесте.
Ако ти се не допада, госпођице,
Смисли другачије мјесто
Или бољи изговор
На концу,
О свему томе мало су
Ти твоји француски пјесници
Мислили.
Александра Мариловић (Дервента, 14. 6. 1986).
Када не може да путује – чита. Када покушава нешто да схвати – пише. А када јој неко недостаје – јури напоље!
Посједује: ријетке градове и дубока пријатељства. Не воли да говори о општим мјестима.
Пише јер сматра да је некоме потребна. Чита јер су и други потребни њој.
Цијели живот је учила како живјети, па ту негдје неочекивао почела да пише.
Прву књигу објавила је са најбољом пријатељицом а потоњом кумом – Иреном Станковић.
Нема порока, сем оних које крије.
СЛОВОПОЛИС 