Тумач смрти
Ближњег ожали тако да свемир замирише
на његово одсуство чији си први сведок
и претпоследњи тумач намеран да запише
у књигу без корица која се не печати:
Што прећутах порекох, а што не могох – хтедох,
све док одјека одјек Тишина не прекрати.
Ближњег ожали тако да му се смрт омили;
ти буди слеп соколар што с видиковца баца
свог оштрооког ловца да зграби плен заумни,
да се озари душа коју су преломили
тоцилом сунца из ког рој црних пољубаца
за звоно усхићено ледне прапорце круни.
Ближњег ожали срцем и умом подједнако,
нек ти откуцај сваки одјекне тако мукло
да што пре смири реско дамарје можданице;
твоје се нестрпљење у мудрост преобукло,
па звецкаш кључевима од светлосне тамнице,
и тело-туч ти бива тек перце под облаком.
Ближњег ожали као полулук палог моста,
јер не разумеш да је сваком довољно дато,
и не знаш да је један удах радости доста,
тек рођеног умрлка да заспе обилато
бисерје сунчанице којим испраћа ласта
дуговечног мудраца, свелог у сенци храста.
Ближњег ожали присно, као самога себе,
и ти ћеш истим путем трагова ископнелих;
не бој се, није Црта оштрица која резне
обалу коју крпи мелемно крило зебе,
и није реч достојна свих нас на часак срелих,
па раздвојених водом која за сводом чезне.
Барабар
мигрант милује малог бијелог пса боје мједа
и смије се га љуби
брка вози бициклу и води другу бициклу возећи
прву циклуби
аутобус креће и миг трчи да уђе се љуте сви
тужан псић ксссст
прелазе пругу барабар четир точка дебела
а ваздух чвст
и ко да помилује малог пса који остаје и ко да
повезе вођену биц
и ко да уступи место уљезу торбе су кесе су
бус нема сиц
Руска зима
Пролећушка удара рудара,
рудара удара ћушкапроле,
па ме таме боле, па ме ребра, тебра,
па ме, леле селе, са сунцем сучеле!
Ми мрестимо земљи ране, мој драгане,
бијел снеже и катране, месечином, медовином,
слазимо у ждрело ноћи, разбојнички, мердевине
мудрих људи-пијавица једу човеци-кртице.
Нема нама ни повратка из зломрака,
ни боравка у светлости, пут се у се,
има зима, зима има именце од сто корака,
крену гроши и раскоши, до пролећа – белокости.
Кожа
Би л’ ми дао сто ножова
Да покољем сто моржова,
Од њине се коже може
Све луднице да обложе,
О, мој боже!
Моржови су лепе тице,
И кожа им тврда врло,
А ја имам слабе живце,
И у прсима ми сврдло
Шиљи шиљце!
А што би их облагао,
Дебеле су то зидине,
Јауци су од жидине
А тврд-грд-врд је пакао,
У њ сам пао!
1/12
Пчела у току целог свог живота
створи тек 1/12 кашичице меда.
Бабица и џелат за време својих службовања
дочекају и испрате читаву варош
паперјастих главица и чворноватих главурди.
Смртоносна шкорпија у свом веку има
шансе да у месо напасника убризга
благотворни отров исто онолико колико
и играч лотоа да добије главну премију.
Риба муњевито бачена из воде у ватру
наставља да плива као да се ништа није десило
све док не пређе линију хоризонта.
Песник искива хиљаде и хиљаде стихова
и не успева да блесне епитаф ни пчели, ни бабици,
ни тек рођеном, ни умирућем, ни џелату,
ни шкорпији, ни риби, ни самом себи.
Пчела у току целог свог живота
створи чак 1/12 кашичице меда.
ОГЛАС
На табли закуцаној у дебло старог дрвета
испред кафеа Ш натпис:
Повољно продајем младе овогодишње јагањце!
Не гунђај, каже ми дрво,
неће ми наудити зарђали ексери
који држе оглас у ком се нуде
јагањци предвиђени за клање,
нити ћу упамтити бол
којим ме частио продавац јагањаца,
одлубиће се овај оглас већ догодине;
једино ћу се ужаснути што нико,
па ни ти, неће разазнати
у светлом квадрату
контуре ножа на ком пише:
Срце сваке пахуље је трун прашине,
и секире на којој је изостављено:
Нема мане!
ЋИЛИМ ЗА КОЛЕВКУ
(ткати, клати, не заспати)
Јагње чупка вуну
с преслице моје мајке
и грицка ивер
са секире очеве.
ДЕШАВА СЕ БЛАГО ВОДИ
Имало те – немало те,
мрав свој товар не оставља,
Исус гре ка вр’у Голготе;
пчела полен не испушта,
кроз пљускове и громове,
а бомбардер пред слетање
у океан бомбе баци;
дешава се, благо води.
Гре се, мре се, свет не стаје.
ЉУБИ БРАТ
Људи кољу свиње,
у кољузи расле,
ради коске, масле,
и присно и ниње…
Људи људе кољу,
људи штеде метке,
и међу роговљу,
и без изузетке.
Туп нож па на суво
гуслају гроца,
зец закоље ловца
наоштреним увом.
Кад се кољу свиње
тајко под јауком,
пуши и огиње –
‘раниш својом руком.
Други свињ причека
док првог черече,
дахће… хрбат четка…
дршће… зину, клече…
Ножови се оштре,
брус топал – чељусти,
колко има јоште
крви да се пусти?
Не бој се, неће ти
ни длака с главуџе,
ушушкај, среће ти
у перје лабуџе
Ножеве и ране,
хропце и рвњаве,
курјаке, пиране
и песме крваве.
ЈУТРО У ТАИЂИЈУ
Рибари града Таиђи у Јапану
лове делфине суровим методама,
сатерају их у плитке заливе и ту их мрцваре,
рањавају их док сасвим не искрваре;
у својим бљутавим, плитким водама
делфини плачу жалопојку танану.
Целе се ноћи мрежама заробљени
копрцају, и једни друге тешећи
у сну предсмртном, у злокобној несрећи
у муљ и беду људску зароњени,
не губе наду да ће последњи пут
видети на пучини – замајац огњени.
ПЕВА ПУЖ
Шаке су кашике,
а шакетање – гозба,
мина је потезна,
а кад ће – Бог зна.
Руке, рукола, руковалац,
рударско окно,
каки сам громаш био
док нисам скљокно.
Штаке су кад имаш шаке,
а кад немаш, пуштај пипке,
јебеш поштапалице и све,
празни рукави – не важи пуј-пике!
Драган Марковић рођен је у Лозници 8. 8. 1978. године. Живи у Костајнику (општина Крупањ).
Петнаест књига песама. Објављиван у многим часописима. Двадесет кратких прича за децу драматизовано и емитовано на Радио Београду.
СЛОВОПОЛИС 