Избор песама из књиге Дулчинеји од Винче, Поетикум, Краљево, 2021.
ПЕСМА
Радости радија, радости грамофона,
И моје детињство у Краљеву
Шездесетих година.
Из комшилука допире песма
„Воларе, кантаре”
Доменика Модуња
Осећам како ми расту крила
Али не знам куда бих полетео
Песма ми каже да негде постоји живот
Али не каже где је то
Заправо, то ја сада тумачим
Шта је песма рекла
А песма ко песма
Није рекла ништа
Добар је Модуњо
КУШАЊЕ ПЕСНИКА
У последње време
Посећују ме демони
Један од њих ми чак тврди
Да су ми песме јако добре
А што је најгоре
Ја му верујем
Ето, он је макар приметио
Да се нечим бавим
Било би ми и то довољно
Али он је претерао
Јер претеривање је мајка доброте
БУДИТЕ ПЕСНИЦИ ЉУДИ
(На једну тему Слободана Марковића)
Будите песници људи
Јер то још нисте били
Све друго сте пробали
И ништа нисте открили
Будите песници људи
Усудите се макар једном
Јер бити је страшно и мрачно
Осим ако у том тренутку
Не сија сунце убитачно
(Сунце између ногу
Неких дама на плажи
Где жбунићи су мали
Светионици у ноћи…)
Будите песници у ноћи
Кад нико не види
Будите људи
ДУЛЧИНЕЈИ ОД КОРДОБЕ
Ја Вас волим много више
Него оне аламуње
Из предела Каталуње
Рекох јој у духу шале
(a forma de solatz)
А она ми рече да сам гмаз
Јер стихове кројим штетне
Који само маме жене
Ни у кога заљубљене
Па нареди мужу своме
Отфикарит главу томе
Дрском заводнику
Што у перо узда се
Више но у киту
ДУЛЧИНЕЈИ ОД ВИНЧЕ
Дизвините што ме нешто
Вуче према вама
Мада сам старејши
Извините благо Неши
Где сам био да се родим
Четврт века пре
Сад би били исписници
Били би на „бре”
Овако ми туга оста
И то двострука
Што ме ваша липост
Гледа као госта
Што тумара обалом
Незнаног му места
Па му сваки камен леп
Лепота је бити слеп
Не видети ситне звезде
Него само Ваш корсет
У којем је стара Винча
Коју не зна овај свет
ЈЕЗИК МАТЕРЊИ
На српском можеш бити сељак ил хајдук
А свако друго делање
Само су звуци виолине
За ухо испод маховине
Далеко нећеш стићи
Користећи сербише шпрахе
Испашћеш само луда
Која не зна ни оно што знају снахе
По селима где шљива цвета
(Немцима управо продата
На многаја љета)
Зато лингвистички опусти се
Ако је то могуће
У часу смртном још ником преводилац
Требао није (важно је да прелазак преко Лете
Не ометају Фурије)
ШТО ВОЛЕ ПЕРФЕКЦИЈУ
(За Рашу Попова)
Онима што воле перфекцију
Требало би дати инјекцију
Јер од превеликих стресију
Човек добије епилепсију
Данас се живи убрзано
Као да море није довољно слано
Па се конектовани гајтаном
Мушко и женско текстирају стално
Не немој ми прићи (остани далеко)
Јер женско познајем само са екрана
Тако штедим на вијагри
А у доњем спрату мога мозга
Нема оних рана због којих се цвили
Или пише вечна песма
А то што се ретко јављам
Кривица је Текста
ТАКО ТО ИДЕ
Од песничке коже
Могу се крпити масонске
Ложе, или правити лекови
За не дај Боже
Али песник мора бити мртав
Да га не би болело
Када му скидају кожу
И примају га у ложу
Да у њој носи рогове
А не да сања бродове
И бег из провинције
(Свуда је исто)
Зато дерите га
„Да будемо начисто”
Певаше Мефисто
Јер му се може
ЧИСТИНА
Богови нам одузимају кључеве
Од кућа и од станова
Како бисмо живели у свемиру
Боси – без чарапа
Голи – без кошуља
Голи путници
На чијој кожи светлуцају цветови мака
Читава поља, необрана…
РОЛЕТНЕ
Кроз раскриљене ролетне,
Можеш погледати у сунце.
Ако си био добар
Ђак у школи,
Дозволиће ти то
Твоји професори.
Само, не гледај дуго,
И ако нешто видиш,
О томе боље ћути.
Много је крви проливено
Да сунце буде што мање –
Mеђу-ролетно
AYAHUASCA
Чак ни уз помоћ најбоље гљиве,
Човек не може летети
С места на место у истом телу.
Тако се не може отићи далеко.
Али, кад почне да се преображава
Из једног тела у друго,
Креће се брзином светлости.
Само што онда никада не може
Сазнати куда је стигао,
Ни да ли је он баш тај који је летео.
Небојша Васовић је 1978. дипломирао на Филолошком факултету у Београду на групи Југословенске књижевности са општом. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на Новом калифорнијском колеџу у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. Аутор је следећих књига:
Поезија:
Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.
Со лично, Видици, Београд, 1986.
Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.
Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.
Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.
Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.
Музика роба, Нолит, Београд, 1992.
Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.
Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.
Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.
Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.
Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.
Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2014.
Голицач табана, Пресинг, Младеновац, 2018.
Дулчинеји од Винче, Поетикум, Краљево, 2021.
Есеј, критика, дневници:
Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.
Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.
Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.
Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.
Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.
Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.
Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко”/Алтера, Лесковац/Београд, 2015.
СЛОВОПОЛИС 