Л И Ц А :
ГРИГОРИЈ, студент
МАША, његова сестра
ИВАН, књижевник, њихов пријатељ
МАША: Како је живот тесан, ни руке не можеш довољно раширити… (Уздахне.) Да бар живимо у Москви… Већ пада ноћ, дан је тако кратак…
ГРИГОРИЈ: Да, живот је кратак, баш сам синоћ читао, кажу, пена од сапунице, за живот тако кажу, и не греше, у суштини… А ноћ је дуга, понекад мислим да је само дан тесан, да ноћ то није, ето, на пример, ти се сећаш, ја сам једне вечери, а не јутра, смогао храбрости да Лизавети Макаровној кажем да је волим, пре три године, дакле био сам слободан, слободнији ноћу, био сам слободнији у осам него у пет… Или убиства, уопште злочини, чешће се догађају под окриљем ноћи…
МАША: То је лепо… Под окриљем ноћи…
ИВАН (улази, чуо је претходне речи): А како онда објашњавате да је та иста, несрећна Лизавета дигла руку на свој живот у јутарњим часовима? Највећи чин слободе извршен је, дакле, под окриљем дана… Била је слободнија у седам него у једанаест.
МАША: Зашто сте тако заједљиви? Као да не знате колико је ваш несрећни пријатељ, а мој несрећни брат волео несрећну Лизавету Макаровну, која је тако несрећно завршила, удавши се без своје воље за оног несрећног спахију…
ИВАН: Опростите, драга, не могу да га гледам како се с уживањем ваља у егзистенцијалном блату, опростите, у блату сопствене егзистенције… Мало сам уморан, не баратам речима на мој особени начин… И, уопште, тај песимизам! Када сте последњи пут изашли из ове собе?
ГРИГОРИЈ: Пустите ви мене… Мени је добро, синоћ сам баш читао нешто што ме потакло на размишљање и закључио сам да песимиста не би био срећан у кожи оптимисте… Ја не верујем у ваше carpe diem будалаштине, када бих веровао, онда не бих више био ја, него бих био ви, ја сам рођен као човек који не верује у carpe diem будалаштине, а ви као човек који верује у carpe diem будалаштине и мислим да је то добро, да постоје и једни и други, и они који као ја не верују у carpe diem будалаштине и они као ви, који у те, carpe diem, будалаштине, верују…
ИВАН: Ви сте се разочарали, драги пријтељу… То је чињеница par excellence… Уосталом, у некакве будалаштине сте морали веровати, пре три године, у осам, кад сте јој рекли: Ја вас волим, и кад сте затражили њену руку. Ову чињеницу не можете обарати.
ГРИГОРИЈ: Била је то, драги Иване, криза оптимизма, да тако кажем…
МАША: То је лепо, криза оптимизма…
ИВАН: Дакле, признајете, тад, под окриљем ноћи, веровали сте у некакве будалаштине?
ГРИГОРИЈ: Да, јесам…
ИВАН: Машењка, драга, сипај нам мало вотке, ово се мора прославити, ваш брат оздравља!
ГРИГОРИЈ: Признајем, тада у осам, веровао сам у некакве будалаштине, али пре ни после тога нисам, то је важније, Иване…
ИВАН: Добро, нећемо танчинати, враћа ми се мој осећај за језик… Сипај, Маша!
ГРИГОРИЈ: Али, нисам никад веровао у carpe diem будалаштине, чисто да се зна…
МАША: Сад је ноћ… Живели!
ИВАН: Живели, пријатељи!
ГРИГОРИЈ: Живели… Мада је добро што постоје и људи који верују…
Завеса.
Марко Ножинић рођен је 1986. године у Загребу. Живи у Новој Пазови.
СЛОВОПОЛИС 