У том сам трену осећала велику љубав, велики понос. Премда бејаху сва свадбарска лица за мене иста, сви су се за нас веселили, и та енергија… чудесног кикотања и…
Нисам сасвим успела да видим лице свога супруга, као да неко беше исплео ружичасту мрежу, али ме је карневалски осећај, који човека води ма где, обузимао. Ипак, сада није ма где, већ право у нашу кућу, ону коју је за ме зидао и припремао месецима, па као што он пре дана нашег венчања не виде моју венчаницу, тако ја никада нисам била крочила у наше ново гнездо.
Како ме је волео, држао ми је руку као да држи мало маче, дивио ми се као пролетњим лалама. Пијани свадбари нас у једном тренутку подигоше и рекоше како ће нас они одвести у наше земаљско пребивалиште. Пребивалиште, каква реч, та реч ми је у глави синула попут ловишта, вечних ловишта!
Хм, али неизмерну сам магију осетила. Супруг мој ме воли, мислила сам, воли ме чак и више него ја њега, што је добро, за живот је добро. Онда му видех само очи. Први пут сам на свадби помислила како ја однекуд знам те очи, боље речено – окице. Могао би да има само очи, од читавог тела, само очи, помислих. Очи које смеју се тако да нису потребни зуби, уста. Такве очи. Очи које показују некакву историју ономе ко би се усудио да ускочи у њихов муљ. Каква сам ја срећница, рекох у себи, да имам оваквог мужа, и јасније ми се указа, прашина је готово спала са његовог старог, али младоликог лица.
Увек, увек ме је гледао као да ће ме сваког трена изгубити, чежњиво, молећиво, поверљиво… Зато су његове очи толико наликовале на детиње. Погледом је успевао да ме натера на плач, велики плач.
У Рају сам, погледала сам била око себе, све је олистало, скелетне магнолије су пружиле прве цветове. Нисмо се дуго задржавали на раскрсницама, а мамљиво беше скренути баш било куд…
Осећала сам да се сви диве нашој тријумфалној љубави, јер ми смо много тога прешли и доживели да бисмо се коначно угнездили у лепоти. Тако близу смрти, јер свака љубав убија, давала сам му мало не-живота да би ми вратио снажним бујањем, и ови цветови наши, нису ништа, бусен је почетак који ове пијандуре не виде, ти њиме зовеш ме, да те убијем, толико дубљи и нежнији од мене.
Кућа је споља окићена кичасто. Свадба је, свадба, умирих се.
ДОВИЂЕЊА, ПРИЈАТЕЉИ, ДОВИЂЕЊА, махала сам свадбарима, ХВАЛА ВАМ, ВОЛИМ ВАС И НИКАДА ВАС НЕЋУ ЗАБОРАВИТИ, плакала сам, и они су плакали, сви смо плакали осим мог супруга, он се смејао, и то не очима, него зубима се смејао. Очи су му казивале да они више нису битни, да су нас само попут кочија испратили у Рај.
Уђосмо. Видех да је ходник окречен у љубичасто. Изух се и похитах ка остатку куће. Наша соба – љубичаста, купатило – љубичасто, соба за госте – љубичаста, кухиња – љубичаста. Боже ме опрости, као код Ц!!!… Улазим у дневни боравак, кад тамо седи старица од стотину лета, уплиће у вуницу љубичасте конце и не обраћа пажњу на мољце!!!
Ја овог метузалема знам, знам је! Скамењено сам чекала да подигне главу и имала шта да видим: била је то Рада, мајка мога оца. ЖЕЛИМ РАЗВОД, ЖЕЛИМ РАЗВОД, ЖЕЛИМ РАЗВОД, викала сам из мозга, а он… он се смешио, зубима!
Није било могуће изаћи из љубичасте куће, схватих колико су ме преварили, колико су ме само преварили, ја сам мислила да ме чека нови живот, бољи живот, она се у том трену беше унередила, унередила се, а од мене се очекивало, очекивало да… да је обришем и оживим, као некада. Мораш бити човек и према непријатељу, а камоли према баки, према бакици! Он ме је љубазно питао хоће ли ми сметати да бринемо о њој, јер не можемо је оставити стару на цедилу, гледала сам га уз величанствено гађење, прошао је паук, па змијски чешаљ, бубашваба, ја сам рекла УЖАСНО, а он: НИЈЕ УЖАСНО, ТО ЈЕ ЖИВОТ!!!
Јелена Вукановић. Објавила две збирке песама: Логор (2020) и Чађави влак у смеху (2021).
СЛОВОПОЛИС 