СВА НАША ОДСУСТВА
Ти и ја, када се раздвојимо, личимо на филозофе
који у миру великог одсуства један другоме
препоручују књиге, непознате наслове
од којих ће тек неки проговорити о хаосу
који зовемо блискост.
Ти и ја, када погледамо шта смо написали
и како су зарези потамнили странице више него
иједна друга масна шака,
с намјером загубљена у роковнику,
тада схватамо јасноћу форме нашег односа.
Ти и ја, настањени у великом отклону,
срећи што не зна размрсити удове,
него им још више даје до знања колико су
сами и неразумни,
као конопац за веш током јулског пљуска.
Ти и ја, када постанемо краћи него што је овај тренутак
и када околина зашути довољно дуго
да се у њој препозна глас заједништва,
тада ћемо упамтити све што се од нас очекује,
што је природно и себично,
као ујед на погрешном мјесту.
Ти и ја, када се раздвојимо личимо на могућности
које су остављене да буду то што неприкосновено јесу,
наша је платонска љубав иста као и она људска, настрана.
Сасвим је једнако појести комад лубенице и замислити га
како пробија сваки огранак једњака.
НОЋАС
Ако ноћас буде каквог сунца
од чије ће скраме птице препознати гротло,
ако буде таквог сунца и таквих очију
којих ћемо се сјећати сутра
и које ћемо скупљати на балкону,
онда ће бити и тебе и твоје истрајности
да створиш прстима оно што мртви стварају
грлом.
Ако ноћас буде голих брда,
као његових леђа,
прикљештених у знојави рам,
онда ће јутром, још прије звона
твоја рука о моју се саплести
твоја вјештина
мојим тијелом постати.
ПРИЈАТЕЉИ
Нико не станује у кући са великим прозорима,
ту се буде наши пријатељи, вјечите избјеглице
и отимачи простора.
Њихове сигурне руке у распрострањености
сопствене изопштености.
Тако се мирно обнавља радост туђег гријеха
Ако ти кажем да можемо остати још мало
да ли ћеш сачекати ноћ
или вријеме не игра улогу.
Све што је важно, носиш са собом,
онда свесрдно објављујеш љубав другог реда.
Не морам да бринем,
сутра ћеш поново доћи.
Биће то доба јарца,
биће то доба Плутона.
Твоја слабост одузета,
моја грубост помирена.
ЉЕТО 21
Љето је тако простодушно доба,
знојем можеш све да покажеш.
Када начнеш брескву, она ти испружи жељан језик.
Љето је тако недостојно доба,
тада волиш да уклањаш тепихе,
скидаш завјесе, склањаш предмете
који додатно загријавају кожу.
Твоје умијеће је у кратким потезима,
можеш да се обзнаниш у једном сату,
није потребно мјесто, нека посебна драж,
све што је нужно стоји већ ту,
пред човјеком, а никад у књигама.
Саопштаваш му временску прогнозу,
као увод у разговор о неопходности близине.
Док чекате на колодвору
чини се да људи око вас већ знају исход приче.
Љето је тако пакосно доба,
од свих сезона, сунце тада највише воли,
воли те док спаваш, док једеш и док се купаш,
Сунце те кида потајно, навлачи те на себе
и говори тише драги, тише.
Љето је тако вјерно доба,
када све мачке и сви псу оду за својим богом
негдје у самоћи свих ствари
остаје свјежина заљубљености, онако како је замишљено,
како је требало бити и како се могло наставити.
ЉУБАВ ТИЈЕЛА
Тијела су густа,
у раскораку са сјећањима
и на крају дана,
изгледају слаба и незаокружена,
недодирнута,
а тек њихове руке,
призори просвјетљења.
Не постоји коректан начин
писати о потреби тијела,
осим о његовој равнодушности
пред свијетом,
пред празничним усијањима,
оштрим као сунчане зјенице
на главама покојника.
Вријеме које предстоји
говори у његову корист,
све што радимо,
радимо за боља обећања
и зле намјере.
Нико у бити не познаје
шкртост својег тијела,
његову кривицу у кади,
расквашеност на тамним
мјестима.
Нити ко ремети његову
застрашујућу слободу
и одлучност у огледалима.
Када се напуне тржни центри,
тијела су необазрива,
јасно показују своје разлоге,
своја утемељења,
сваки покрет је сукоб са погледима
иза стакла,
сваки излазак је позив за убиство,
тијела кидају своје материјале,
оне исте мјешавине
којима су испуњена,
разграђују их и смију се наглас.
Толико је лијепо
данас посматрати сва помирења,
предмете којима тјешимо руке,
драге људе који нас грле, снажно,
као никада раније,
њихова тијела су означена
у тамницама нашег рођења,
она постоје као тек изникле биљке
на чије трбухе јутром спуштамо образе
и по једну смрт, у јорганима.
Владан Шиповац рођен је 1987. у Бановићима, БиХ. Дипломирао је на Катедри за англистику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Објављивао поезију у часописима, зборницима и на књижевним порталима региона.
Добитник је прве награде 43. Ратковићевих вечери поезије, за пјеснике до 27 година. Аутор збирке поезије Кожа у којој не живим, Бијело Поље, 2014.
Нова збирка под називом Пољубац објављена је у марту 2021. године (Књижевна организација ARGH, Београд).
СЛОВОПОЛИС 