На илустрацијама у чланку приказани су цртежи и скулптуре Небојше Николића.
АНТИЧКИ ПОВРАТАК
Душу моју прогоне ми дуси
жељни жртве, умора и клања.
Черече ме репати и куси
Симбиозом секире и пања.
Срце моје тргају ми бјеси,
Наспрам лица цере се хијене.
Немо урлам: Оче, оче, где си?
Као Икар понирем са стене.
ВЛАДАРКИ САМОТНОЈ ГОДИНИ
Владарко четвородобља, проклетнице времешна, хладна.
Скинула си многобојне хаљине и обукла венчаницу.
Твоја мрзла влага се побола у моје кости,
дубоко као чиоде у сатенско јастуче.
Покушавам да осликам унутрашњост дувара свог мартиријума
опараним стиховима грозничавог скицобрза.
Сваку реч, стих и слово побришем, поцепам и уредно одложим крај ногу.
Заталаса ми некад графитни несклад, сејући за собом валер сив.
Но брзо бива сахрањен, као у ђачкој глави тригонометрија.
Порубљује ми Зима сваку мисао која штрчи
мимо Њеног крутог ткања.
ВРЕМЕ КИША
Моји монсуни предуго трају,
тешке олује громове носе.
Грмим, севам и ветром витлам,
скупљам, сабијам и сипам.
У кутију од мермера,
као коцка шећера.
Таман кишом натопљена,
да се лакше прогута
горчина слашћу поткупљена.
ИНДИГО
Модро је небо,
и Дунав модар.
Модрим млеком задојен.
Модро је семе свих лутања.
Својим модрим ћилимом однеси ме
тамо где Она не залази.
Модре су и усне од речи претешких,
помодреше од студени.
НЕВИНОСТ
Јесен је дефлорисала лето.
Из усправног ока излете олуја,
Потресе од пете до потиљка.
Стаде дах, ветар се укочи.
Сивим шињелом прекри све.
И ти мртва лежаше поред мене.
Небојша Николић рођен је у Београду 1983. године. Дипломирао на Академији СПЦ за уметност и конзервацију, одсек Обликовање у материјалимa – Вајарство. Бави се ликовном и примењеном делатношћу, као и истраживачким радом, поетика у ликовној уметности. Пише поезију и прозу. Учествовао на многобројним изложбама и пројектима. У припреми је збирка поезије Епитаф за страх. Живи у Београду.
СЛОВОПОЛИС 