УЛИЧНИ МАЧАК НА МОЈОЈ ПОДОКНИЦИ
Не могу више слушати уличног мачка
којег је неки човјек или ауто ударио
па сад губи равнотежу и стално пада кад хода
па сад тако жалосно мјауче на прозор са средине моје собе
па га уздижем до прозора да макар гледа уличне мачке
док фебруарски жалосно мјауче и дозива.
Једном руком га придржавам да не падне онако тежак и замјаукан
а другом набрзину записујем на папирић
који клизи по подокници нешто: Нико не може наћи
разлог за доживотну вјерност. За издају љубави
има их на хиљаде. Чак ако се вољено биће разболи или умре…
Ту прекидам јер ме боле руке и размишљам о томе како долази и март.
Не тражим ништа али се надам да ће и мени Бог помоћи
да преживим мартовско сунце и прољетне кише.
На тренутак ми се учинило да је једна мачка чула његов мјаук
и настављам записивати једнако га придржавајући:
Зову их сретним лудацима јер иду посве супротно
свакој науци и ничему не траже разлога
Ни љубави, ни вјерности, ни осмијеху.
Већ ме неиздрживо боле руке и једна мачка је стварно чула
и скочила на подокницу с друге стране.
Папирић је склизнуо на под а њих двоје
почињу да се љубе и миришу кроз стакло…
Опет ништа од пјесме.
(Из необјављене збирке „Страх од завршетка филма”)
ЦВИЈЕЋЕ У ОЧИМА
Држи ме под руку и води кући из Дома здравља
кћи, и сама докторица и сама забринута
док се отимам и застајем на тргу
да гледам како клаун дјеци
вади новчиће и цвијеће из ушију
Тако сам и ја вама, тако сам и ја писао пјесмице
говорим јој тихо да је не срамотим
и застајем, окрећем се упорно, гледам кроз сузе
Знаш она мала улична дуга, да дјеца могу
напокон проћи испод дуге, кажем да се прави од воде
из шлауфа љети под јаким притиском и сунцем
над врућим асфалтом, кад будеш имала дјецу, да знаш
и отимам се, враћам, сузних очију гурам се међу дјецу
која вриште од среће и смијеха. Клаун је усто висок, проћелав
и има велике топле, плаве очи. Можда је и отац оживио.
Код поште ми даје неки нови антидепресив. Прољеће је
вријеме највећих чуда и цвијеће дјеци расте из ушију
и без клауна, окрећем се назад, не видим од суза више…
Тако сам писао пјесмице, говорим јој тихо
Гледа ме у очи и сад ће дјеловат, каже
(Из необјављене збирке „Страх од завршетка филма”)
ЧАРШИЈА
(севдалинка: или Гдје од Самог)
док одјекују удари вјетра
и финих чекића у бакрене табље
бесциљно као залутали меци
силазимо у чаршију с надом
којом су некад људи насељавали америку
…
онда одем у позориште
и касније машем из аута
(Из необјављене збирке „Страх од завршетка филма”)
ВРБ
(Радовану Влаховићу)
седмог марта, педесет седме године
настрадао је дјечак виталиј зинков
покушавајући да додирне воз
који је из правца москве
тутњао за новосибирск
и никад се није заустављао
у маленом сеоцу врб
(Из књиге „Подневни мјесец”, Културни центар Ново Милошево, 2015)
ЧОВЈЕК, ЧАК И СТРАШИЛО ЗА ПТИЦЕ
Човјек чак и страшило за птице
нехотице гради према своме лику
и гледао сам их тако једном дуго у пољу
како стоје један поред другог
Толико дуго док ми се није учинило
да човјек остаје чекати птице
и да се страшило враћа својој кући.
(Из књиге „Ако те мачка види голог”, ИК Media Space, Београд, 2019)
У ПРОГОНСТВУ
сунце не излази и не залази
нити прогнаник икада одлази некуд
само вјетар из дубине свемира
задиже капуте прогонитеља
док у страшноме бијегу
напуштају празне
куће своје људскости
(Из необјављене збирке „Страх од завршетка филма”)
НУСРЕТ
Често ме назове једна нана, ваљда мој број
у длаку сличан броју њеног сина, па ме испитује
– Па гдје је Нусрет? Као да сам јој га ја сакрио.
Па ме пропитује ко сам, шта сам, откуд ја?
Онда данима не зове и јако ми недостаје.
Јучер сам заплакао кад сам јој чуо глас.
И више нисам сигуран да нисам Нусрет.
(Из књиге „Ако те мачка види голог”, ИК Media Space, Београд, 2019)
СТАРИ БИЦИКЛ
пио сам јутарњу кахву
кад је отац однекуд повикао
додај ми гедоре и клијешта
(Из необјављене збирке „Страх од завршетка филма”)
МУТАВАЦ
Види, имати библиотеку какву ти имаш, тако лијепу и богату, рекао је,
то је био и мој сан, Ниче, Кафка, Достојевски, Чехов, Борхес и онда
када испилиш своју књигу пјесама она ће као и ти бити њихов лијепи слијед.
Имао си и богат живот, брачне свађе као да их је писао сами Бергман
окусио си времена инфлације, неимаштине и биједе, несташице бензина.
Једном су ти и кочнице проклизале и слетио си без контроле у јарак.
У својој радној соби имаш завичајну књигу псалмова старију од Америке
и можемо заједно опсовати шведске бијеле руке и дневну собу од стакла.
Библиотека, лијепа и богата какву имаш, била је и мој сан. Послије грозне
брачне свађе и врелог помирбеног секса искрасти се међу књиге и пјевати.
Али, види, укопао сам дијете у туђини, на крај свијета. Да, то је био крај свијета.
Вратио сам се у лимену конзерву гдје ме је чекала жена чија је вулва
остала само празна постеља тога дјетета с дудом укопаног у замљу.
И водили смо љубав, њеним танким плећкицама полупао сам ту лимену конзерву.
Одмирбени секс са цијелим свијетом. Реприза зачећа тек укопаног дјетета.
Онда сам лутао луком гдје нам тај брод усидрен бијаше. Згулио до крви
руке од храпаву фасаду неког напуштеног магацина. И тако крвавим
рукама на папирић од цигара записао два стиха о финој поподневној болести
сунца на великом зиду те напуштене зграде. О тој епилептичној топлини боја.
Ево сам ти случајно извадио Нечисту крв с полице у горњему реду.
Видиш, никада нисам схватио разлику између жене и поезије. Иста је та врелина
и то свјетло, та истовремена погубност, пропаст и спас. И та Софка
јесте чиста поезија и ти јеси њезина једина права љубав.
Ја сам само онај мутавац којег пожели у самоћи своје нечисте крви.
И зашто ти све ово причам. Нећеш ми вјеровати. Дођи да видиш.
С прозора ове твоје библиотеке види се онај храпави зид у данској луци.
(Из књиге „Ако те мачка види голог”, ИК Media Space, Београд, 2019)
СТОЉЕЋЕ ЈАРКО ЦРВЕНИХ БОЈА
У свим тим колоритима зелене, жуте и плаве
Ван Гоговим сликама недостаје
цијело једно стољеће јарко црвених боја
(И ко зна шта је све тај луди Винсент
одсјекао са својим ухом)
(Из необјављене збирке „Страх од завршетка филма”)
Менсур Ћатић, рођен 7. 6. 1959. у Добоју. Дјетињство и младост провео у Оџаку, Босанска посавина, гимназију завршио у Модричи, звање правника стекао у Бањалуци. Живио у Мађарској, Пољској и Данској, сада живи и ради у Високом. Ожењен, има три кћери. Није књижевник, није члан Друштва књижевника БиХ, нити ичега другог.
Објављене књиге: „Пјесме за друго мјесто”, ИК Залихица, Сарајево, БиХ, 2008; „Ескимскa ружа”, ИК Багрем, Градиште, Хрватска, 2010; „Голубови над одром”, ИК Поларис , Нови Сад, Србија, 2013; „Сократ нa психијатрији”, ИК Клепсидра, Крешево, БиХ, 2015; „Подневни мјесец”, Културни центар Ново Милошево, Србија, 2015; „Ако те мачка види голог”, ИК Media Space, Београд, Србија, 2019 / Менсур Ћатић, босанско издање – самиздат, Високо, БиХ, 2019.
У току објава књиге одабраних пјесама и збирке „Страх од завршетка филма” с ИК Трећи трг, Београд.
СЛОВОПОЛИС 