Бели Анђео
Сада је само потребно
спустити табане у траву, љуљати се
на већ трулој љуљашци и не мислити.
Ко је једном био песник, поклопили су га таласи
његово тело нису нашле ни рибе нити је
остало запретено у шибљу. И лажу аласи да
ноћу љуља барке, прикрадајући се њиховим
нагим женама, голицајући им ножне прсте
благим речима.
Сада је само потребно
оћутати векове, сакупити их као део негви
у јабучици и пустити их да постану хладна вода
која јури очи ка сузама а кишу по земљи.
Ко је једном био блажен, остао је у ватрама надања
не слутећи заблуду, и нису му нашли пепео
и није са страдањем био друг, нити је вазнет
и постао звезда. Причају бајке древни народи.
Измишљају фикције лаковерни приповедачи.
Сада је само потребно
не осећати кривицу док се полако разумевају
ове узрочно-последичне везе, не осећати тугу
над светом што неумитно и улудо пролази
по неким утабаним стазама. Треба схватити мраве
што пред чизмом улудо вуку мрве свог постојања
зашто Бели Анђео тако упорно и смирено гледа
у тебе изнад твоје главе, обрва опомињућих
обрва застрашујућих, обрва одлучних да оћути.
Ко је једном био опоменут, више се никад неће
љуљати на ветру ни спустити ноге у траву.
Измишљају учитељи јоге. Тај ће увек с немиром
трептати, очију везаних за небо,
у дугом почетку смрти.
Овде
Сви смо светло
док мислимо о себи као
о лампи, мада, секундарно
у односу на оно које хоћемо
да домашимо Насиним сателитом,
сабијемо у информацију и претворимо
у енергију што савладава отпор сваког
ума.
Али смо мрак,
кад речи и њихове слике уђу
у олују неког нижег неба; па наш
бог трепери у тмини, а онај бесни и
нашим слоговима у прозоре туђих језика
удара. Иако бучан, чини се, суптилније ствара
катастрофу, помало га и волимо, јер омили нам
живот у страху.
А онда, затресе се наша земља
и избљуне му наше дарове. Тек онда
с овог неба долази глас, јер гласу највише
наличи, ко што грому, ваљда, претходи шум,
да опет силази крвави восак с чираком од трња,
и носи са собом светлост. И носи, у утроби, сумњу
у замисли сопственог неимара.
Само што, нема воска,
ни за уши, јер нема пчела, и нема
светлости, јер „немаˮ другачијим језиком
говори. А све некако зависи од причине,
као од приче, поверења у оно што ти
може сломити кост међу зубима,
и све се некако сведе на тупо
уверење да се још нешто
може спасити, док се
обојица нису открила,
сасвим.
Један од мајских снова
Заменили су ми тело у породилишту
и име у медицинској књизи живих
телом и називом комшинице Вере
са Миријева 4 – а Вера има четворо деце
нема посао, нема мужа, жури сваки дан
на пијацу да разгледа и купи ништа
онда пролазе сати у тишини, неко сврати
да помогне деци, неко не сврати,
све у свему, Вера не зна шта ће са собом,
па ноћу остаје до касно и гледа у комшијин
телевизор кроз прозор, понекад га онај угаси рано,
понекад не, има дана кад види звезду падалицу
па се понада у неку невидљиву силу
која ће је спасити, али најчешће не, па заспи безнадежно,
ја ипак нисам ко Вера, у своме бићу носим
неприкривену наду да могу променити све,
и веру у Вери, па иза њеног осећаја
опстојава и мој, судара се с њеном немоћи
заједно шетамо по дечјим очима, чврсто
стискам песнице и кажем учини нешто Вера,
сад учини нешто, не, нећемо на Дунав,
зашто идемо тамо кад увек постоји решење,
немој скочити Вера, шта ако су нам судбине
свезане пупчаном врпцом,
шта ако ово није сан, врати се, можда
нам поштар сутра донесе обећану новчану помоћ,
а вода постаје хладнија
и све се одвија некако споро,
довољно споро да изађем из Вере и останем
преживело дете које пробија плаценту,
узима ваздух, просеца стварност
својим модрим телом, устајем без Вере у себи,
с мучним осећајем дављења у нечему
што личи на сасвим лепо мајско јутро.
Калеидоскоп
Наћи снагу у шаци просјака
и исто, у његовим очима, тугу
коју познајеш, да неће нестати,
с оркестром тамбураша, с укусом
опорог вина. С песмом путује
и врати се, плоди се и добија облик
мермера, округлих слика на пољу
крстова, док не постане други
поглед, замрзнут у стварност,
што још само може подгрејати
остављене кораке, златни пресек
у срж губитка, на дечјем игралишту.
И обрадовати се, и плакати дуго
на љуљашци. Треба ићи тако далеко
да у крошњи побројиш све орахе,
за сваки вежеш по једну могућу
прошлост, могућу љубав, оставивши
стаблу да понесе терет оног што
се није догодило, или се можда догодило
ван сазнања, и вратиш се у јесен
да испратиш како свако твоје „могућно”
односе руке и кљунови, продају их и мељу,
праве баклаве и гнезда.
Треба пристати на ту игру с природом
изаћи из божјег плана као из туш-кабине,
знајући да ћеш поново у њу ући прљав,
и прост, и уморан и туп. За време, уступити
своје игралиште дрвету или води, или писму
које на пошту шаље заборавна старица
сину у Гренобл, или Париз, можда Беч.
Пустити их да преобликују твоје могуће
светове и бити сасвим у реду с тим да ти их никад
не врате назад, или да их врате непознате
теби. Дисати често, дисати дуго, плакати
зарад боље кише, зарад лепше росе,
зарад непознатог садржаја твог писма.
Ипак, сачувати тајну линија на телу,
и ону једну успомену због које
пуним удахом улазиш у стварност
да опипаш пулс свог живота и нађеш –
свуда куца и одјек се кроз могућност
данова враћа, као одбегла милост
иза мајчиног прекорног гласа док
отиреш камење са колена и први пут
шапућеш најважнију молитву –
нека ме само не казне.
Александра Батинић рођена је 1993. године у Смедеревској Паланци. Дипломирала је на катедри за Српску књижевност са јужнословнским књижевностима Филолошког факултета у Београду 2018. године и тренутно је на докторским студијама, смер Српска књижевност. Поезију пише и објављује од 2009. године и добитница је неколико награда, укључујући награду „Милутин Бојић” за необјављену збирку поезије, награду „Стражилово” за прву збирку поезије Антикитера у издању Бранковог кола, и награду „Матићев шал” за најбољу прву књигу. У оквиру награде „Милутин Бојић” објавила је збирку Мало присуство, а поезија јој је објављивана и у зборницима Регионалног центра за таленте и часописима Весна, Књижевни магазин, Домети, Квартал, Скрипт, Летопис Матице српске, Поља, Повеља, онлајн часописима Хипербореја, Либела, Култ, Екерман, Stagiornale, Фрагмент итд. Лектор је Књижевног магазина Српског књижевног друштва. Пише приповетке, а бави се и књижевном критиком.
СЛОВОПОЛИС 