На месту где се одиграва гордост
На месту где се одиграва гордост
Напуниш поглед призорима који те касније трују.
Добре намере и чисто срце
Постану подлост када одлеже у устајалим идиомима.
Да ли се мења клима под сводом твоје главурде?
Шта ти то са памети на језик падне
Да ти усмрди дах?
Треба кроз слух проветравати страх,
Који ти не да уснама мицати.
Нехотице и будеш песник.
Начелниче општег места,
Скотрљај се низ сопствену кожу,
У мрак ципела.
Са ђонова остругаћемо ти песму.
Пасијанс предграђа
Храброст рано увене, спаруши се, смрви,
Ту и тамо прогледаш, после плача.
Лепото, остани у крви, у мраку.
Овде на светлу цвета једино дух предузимача –
Наших добротвора, што су нас скућили вешто
У окер свакодневницу, на прилазима града,
Они слуте – то је естетика за вечност,
Зато иза фасаде увек иде фасада.
Коначно је решено питање, над главом,
Пригрлимо јастук – неуништиво сутра,
Само ноћ, ноћ, ноћ да преспавамо,
Лицем к зиду, пасијанс увек окренут унутра.
Оргуље
Силоси – језичне свирале
За музику овог предела
Радници около – калканти
Мехови ваздуха, врела
Бескрајна комешања,
У обрнутој спирали,
Парцеле испред и поља
Блистави мануали.
Музиком шупљеплавом
Читав предео засут,
Испред нас цистерна
Која превози мазут.
Кроз видик све се креће
Глатко, као да плива,
ТО посматраш пошкропљен
Нежношћу седатива.
Праг по праг
Ако се добро концентришеш
И ноздрвама, са Гардоша,
удахнеш пругу Београд–Бар,
осетићеш мирис мора
како у синусима добује
праг по праг.
Медитеран почиње испод Земуна,
Чим се приближиш Калемегдану,
Испред улаза на Чукарицама
И Раковицама, у сваком
Радничком стану,
Где кува се слатки купус,
А знојава тела лепе по јамболијама.
Младост полупана као шерпа
Купљена на кило у прошлом веку,
Мирис мора можеш осетити
У хладовини између зграда,
Што чезну да преко нас
Легну у своју сенку.
Призор пречи
Механизација у повлачењу, палете, шљунак песак,
Остаци блокова, фосни, дирека, арматуре.
Окрајци лима – за грмљавину, вокалне деонице,
Котури жице и каблова на крају партитуре.
Ипак, над свим, доминира пруга, у плавом,
На раскрсницама ваздуха призор пречи,
Контролори летења аранжирају небо,
Из тога ништа не читам, само гледам у речи.
Путари на плус осамдесет степени,
Мирис снега груну из подземне гараже,
То се годишња доба стрпљиво учитавају
Да ка дубини скролују пејзаже.
Крцка лишће, расвета, шушти фолија,
Пит булови затежу кратке повоце
Ноћ – то порасту капије и куће,
То мрмља и зуји јефтинија струја,
Шта све стане између кости и меса?
Ноћ звучна и густа – кап моторног уља.
Крцка лишће, расвета, шушти фолија,
Пит булови затежу кратке повоце,
Комшије крцкају пломбе са електричних бројила.
Магнети се сажму у треће полове,
Само страх имаш да ноћи додаш,
Да га очешљаш или поједеш
Или кроз сан исходаш.
Иза решетке, у кавезу, радник ноћне,
Жут од јетре и несна, вишак, стар…
Прати те лицем низ улицу, и сија,
Као у даљини одмичући фар.
Дланови
Леви и десни окрајак,
Ваздушни хлеб, склопљен шестар.
Два танка, смрзнута образа
Под којима претура ветар.
Над празно наднете
Дечачке руке, за тапке.
Голим очима у ужасу
Претворе се у капке.
Не знају за крила,
Никада у пару.
Дланови – удаљене усне,
Акустичне у шамару.
Два зида, две заграде
Од речи у себи старије.
Ми убрзано немимо,
Они чувају дидаскалије.
Велимир Кнежевић (1985) рођен је у Земуну. Дипломирао је на групи за српски језик и књижевност са општом лингвистиком на Универзитету у Београду. Објавио је две збирке песама: Мразовник (2008, Српска књига) и Дунав станица (2019, Повеља). Живи и ради у Земуну.
СЛОВОПОЛИС 