(С француског превео Ђорђе Димитријевић)
Лађа се меко љуљала на мирној води, као каква усамљена медуза. Неки се авион, неподношљиво зујећи као раздражени инсект, вртео у узаном просеку неба стиснутог између планина. Тек смо били на почетку лепог летњег поподнева, а сунце већ беше замакло за штуре ртове црногорских брда тек истачканих жгољавим дрвећем. Море, ујутру онако плаво на пучини, сада је имало тамније тонове у дубини тог усуканог кривудавог залива чудно смештеног на прилазу Балкану. Већ су скромни и збијени облици кућа, као и здрава неспутаност пејзажа деловали словенски, али затамњена жестина боја, обнажена гордост неба призивали су и даље сећање на Оријент и на ислам. Већина путника беше сишла на копно. Објашњавали су се с цариницима обученим у бело и прекрасним војницима наоружаним троугластим бодежима, војницима лепим као што су лепи анђели заштитници војника. Грчки археолог, египатски паша и француски инжењер беху остали на горњој палуби. Инжењер је наручио пиво, паша је пио виски, а археолог се освежавао лимунадом.
— Ова ме земља узбуђује — рече инжењер. — Ова которска обала и она дубровачка, сигурно су једини средоземни излази те велике словенске земље што се простире од Балкана до Урала, која не мари за несталне поделе европске карте и одлучно окреће леђа мору, које се у њу завлачи само замршеним теснацима Каспијског и Црног мора, финских или далматинских обала. И, на том пространом људском континенту, безбројна разноликост раса не ремети ништа више тајновито јединство целине него што разноликост таласа ремети величанствену монотонију мора. Али оно што ме у овом тренутку занима, то није ни географија ни историја, то је Котор. Которски залив, како они кажу… Котор такав каквог га видимо с палубе ове талијанске лађе, Котор дивљашни, добро скривен, са својим кривудавим путем што се пење према Цетињу, и Котор тек нешто опорији у причама и словенским народним песмама. Котор неверник који је некада живео под јармом албанских муслимана којима, ви то добро разумете, пашо, епска поезија Срба не одаје увек признање. А ви, Лукидијасе, познајете прошлост као што земљорадник познаје најзабаченији кутак своје земље, па ми нећете ваљда рећи да нисте чули за Марка Краљевића?
— Ја сам археолог — одговори Грк одлажући чашу са лимунадом. — Моје се знање зауставља код усеченог камена, а ваши српски јунаци више су секли по живом месу. Ипак, тај Марко је занимао и мене, и нашао сам му траг у једној земљи много даљој од колевке његове легенде, на тлу које је чисто грчко, иако је српска побожност на њему подигла лепе манастире…
— На Светој Гори — прекиде инжењер. — Џиновске кости Марка Краљевића почивају негде у тој светој планини где се ништа не мења од средњег века, осим можда својстава душе, и где шест хиљада калуђера лелујавих брада и дуге косе и данас читају молитве за спас својих побожних заштитника, кнежева од Трапезунта, чија је лоза сигурно већ вековима угашена. Како је пријатно мислити да заборав није тако брз, није тако потпун као што се претпоставља, и да још увек постоји место на свету где једна династија из времена крсташа живи и даље у молитвама старих свештеника! Ако се не варам, Марко је настрадао у некој бици против Османлија, у Босни или на хрватској земљи, али последња му је жеља била да буде сахрањен на томе Синају православног света, и неки је бродић успео да пренесе његово тело, упркос гребенима источног мора и заседама турских галија. Лепа прича која ме подсећа, не знам зашто, на последње Артурово путовање…
Има јунакâ на западу, али изгледају стегнути оковима од принципа као што је витезове средњег века стезао њихов гвоздени оклоп: с овим горопадним Србином имамо јунака потпуно разодевеног. Турци на које је Марко јуришао морали су се осећати као да се планински храст сручује на њих. Рекао сам вам да је у то време Црна Гора припадала исламу: српске чете биле су још малобројне да би обрезанима отворено оспориле поседовање Чернагоре, те Црне Планине по којој земља носи име. Марко Краљевић је одржавао тајне везе у земљи неверника с лажно преобраћеним хришћанима, незадовољним достојанственицима, пашама којима прети немилост и смрт; све му је чешћа потреба била да се види очи у очи са својим уротницима. Али због крупног му стаса не беше могуће да се увуче међу непријатеље у просјака преобучен, или каквог слепог свирача или у жену, иако би му ово последње по лепоти било могуће: али већ по сенци његовој предугој брзо би га познали. Нити је могао помишљати на то да неки чамац притера уз пусту обалу: многе страже, по стенама размештене, својим бројем и неумором стајале су према Марку, самом и далеком. Али тамо где се барка види, добар пливач уме се сакрити, и само су рибе познавале његове путеве кроз воду. Марко је таласе опчињавао; пливао је као Улис, његов антички сусед са Итаке. А и жене је умео да опчини: само њему знане морске стазе често су га доводиле у Котор, подно једне куће од натрулог дрвета која је дахтала под налетима таласа; удовица Скендер-паше ту је проводила ноћи сањајући о Марку и јутра чекајући на њега. Уљем је мазала његово тело слеђено од валовитих пољубаца мора; грејала га у својој постељи скривајући га од слушкиња; олакшавала му поноћне сусрете са доушницима и јатацима. У праскозорје је силазила у доње још празне одаје да му припреми омиљена јела. А он се предао њеним тешким грудима, јаким бедрима, њеним обрвама што су се на самој средини чела састајале, похлепној и сумњичавој љубави зреле жене; гутао је бес гледајући је како отпљуне када он клекне да се прекрсти. Једне ноћи, уочи дана када се Марко спремао да се пливајући домогне Рагузе, удовица сиђе да му као и обично припреми обед. Сузе јој не дадоше да га приготови с уобичајеном пажњом; на несрећу, однесе му јако препечено јаре. А Марко тек што се вина налио; стрпљење му беше негде на дну крчага остало. Рукама умашћеним од смока зграби је за косу и грмну:
„Кучко ђавоља, мени си дала месо од козе стогодишње?”
„Јаре је било лепо”, одговори удовица. „И најмлађе у стаду.”
„Било је жилаво као и твоје вештичје месо, и имало је исту проклету миру”, рече млади пјани хришћанин. „Да бог дадне да се и ти као и оно у паклу куваш!”
И ударцем ноге избаци чинију с јелом кроз широм отворен прозор који је гледао на море.
Удовица ћутке опра под умрљан машћу, и своје лице натечено од суза. Нити се показа мање умилном, ни мање ватреном но уочи тога; и, у освит дана, када је ветар северац почео да диже буну међу таласима у заливу, она благо посаветова Марка да одгоди полазак. Он пристаде: у врелим часовима дана прилеже опет да отпочине. Кад се пробуди, док се лењо протезао испред пенџера, скривен тешким засторима од погледа пролазника, спази како светлуцају јатагани: буљук турских војника правио је обруч око куће, затварајући све излазе. Марко јурну на трем који се дизао високо над морем: помамни таласи ломили су се о стене са јеком грома небеског. Марко стрже кошуљу и суну главом напред у ту буру у коју се не би усудила никаква барка. Планине се обрушише на њега; он се пробијаше испод планина. Војници прекопаше кућу вођени удовицом, али не нађоше ни најмањи траг младог несталог оријаша; најзад, стргнута кошуља и поломљена ограда на трему показаше им прави пут; покуљаше ка обали урлајући од једа и страха. Узмицали су и против своје воље сваки пут када би се све бешњи талас разбио под њиховим ногама; а налети ветра чинили су им се као смех Марков, и безочна пена као испљувак му по њиховом лицу. Два сата је Марко измахивао рукама, не одмакавши ни за прса; душмани су га његови у главу гађали, али ветар је скретао њихове сулице; нестајао је и поново се појављивао под истим зеленим пластом. Најзад удовица свеза чврсто своју мараму за дуге мекане тканице једног Албанца; један спретни рибар успе да ухвати Марка у ту омчу од свиле, и напола задављени пливач мораде да попусти, па га извукоше на жало. Док је ловио по планинама у своме крају, Марко је често виђао животиње како се претварају да су мртве да их не би дотукли; нагон га понесе да се и он послужи тим лукавством: млади делија чивитна лица кога Турци извукоше на обалу био је хладан и укочен као да је већ три дана мртав; осољена пеном, коса му се лепила за упале слепоочнице; укочене очи не узвраћаху више бескрај неба и сутона; усне осољене морем скамениле су се на згрченом лицу; опуштене су руке висиле; а снажна његова прса сакрише откуцаје срца. Сеоски се достојанственици нагнуше над Марка, голицајући му лице дугим брадама, затим, издигавши главе, сви у један глас повикаше:
„Алах! Мртав је као струнута кртица, као цркнута псина. Бацимо га назад у море које испира нечист, да нам се земља не загади од његовог тела.”
Али злодушна удовица стаде да плаче, потом да се смеје:
„Више од једне буре потребно је да би се Марко утопио”, рече она, „и више од једног чвора да би се задавио. Такав каквог га гледате, није мртав. Ако га вратите у море, опчиниће таласе као што је опчинио и мене сироту, и они ће га однети у његову земљу. Но ви донесите млат и клинце; разапните пса као што му је и бог његов био разапет који му овде неће доћи у помоћ, па ћете видети неће ли му се колена од бола скупити, и неће ли му из проклетих уста јаук потећи.”
Мучитељи узеше са тезге једног калафата млат и клинце, и прободоше руке младог Србина, и прободоше му и стопала с краја на крај. Али тело мученика се не маче: никакав дрхтај не заигра на том лицу које се чинило неосетљивим, па ни сама крв не пође цурком из расеченог меса но само у капима, ретким и спорим, јер Марко је и својим жилама владао као што је владао својим срцем. На то најстарији достојанственик одбаци далеко свој бат и кукавно узвикну:
„Нека нам Алах опрости што смо хтели мртвог разапети! Вежите тежак камен о врат лешини, нека понор прогута нашу грешку, и да нам га море не врати.”
„Више је од хиљаду клинаца потребно да би се разапео Марко Краљевић”, рече злодушна удовица.
„Узмите ужарено угљевље и ставите му на прса, па ћете видети неће ли се од бола згрчити, кôно велики црв голаћ.”
Мучитељи узеше жеравицу из пећи неког смолара, и оцрташе велики круг на прсима пливача слеђеног од мора. Угљевље се разгори, затим згасну и постаде црно као црвене руже када увену. Ватра уреза на Марковим грудима велики угљенисани прстен, сличан кругу који вилењаци остављају играјући на трави, али делија не застења, ни трепавицом једном не маче.
„Алах”, рекоше џелати, „грешили смо јер само бог има право да мучи мртве. Његови синовци и браћа од ујака доћи ће да нас питају за разлог тог огрешења: гурнимо га стога у врећу допола напуњену тешким камењем, да ни само море не зна ко је покојник којег му дајемо за храну.”
„Несрећници”, рече удовица, „рукама ће он поцепати сваку врећу и избацити све камење. Но ви доведите девојке из села и реците им да заиграју коло на песку, па ћемо видети неће ли га љубав и даље мучити.”
Позваше девојке; оне на брзину навукоше празничне хаљине; донесоше бубње и свирале; за руке се укруг ухватише, око мртвог коло да играју, најлепша једна међу њима, са јаглуком црвеним у руци, око Марка коло је повела. Тамнокоса и белогрла, све је друге растом надвисила; као срна штоно поскакује, као соко штоно накружује.
Марко, непомичан, пусти да му овлаш босе ноге додирује, али му срце све брже и силније удараше, толико јако да се побоја да ће га они чути; и, упркос вољи, готово болни смешак среће оцрта му се на уснама, које се помакоше као за пољубац. Захваљујући лаганом освајању сумрака, мучитељи и удовица још не беху приметили тај знак живота, али поглед бистрих Ајшиних очију непрестано беше управљен на младићево лице, јер јој се лепотом беше допао. Ненадано она испусти црвени јаглук да њиме прекрије тај осмех и рече поносито:
„Не приличи се мени играти пред непокривеним мртвим хришћанином, стога сам му уста препокрила, страх ме од њих и кад оком машим.”
Но она настави да игра да би се пажња мучитеља разбила и да би се дочекао час молитве, када ће сви морати да се повуку са обале. Најзад глас с врха минарета обзнани да је време за клањање богу. Мушки кренуше према малој, просто грађеној и голој џамији; уморне девојке, вукући нануле, једна за другом упутише се према селу; оде и Ајша, често се осврћући; остаде, сама, подозрива удовица да мотри на вајног мртваца. Одједном се Марко осови; десном руком извуче клинац из леве шаке, пограби удовицу за русу косу и заби јој га у грло; затим, извадивши левом руком чавао из десне, прикова јој њиме главу. Онда истрже два камена шиљка који су му пробадали стопала и њима јој ископа очи. Када се мучитељи вратише, уместо обнаженог тела делије на обали затекоше згрчено тело неке остареле жене. Бура се беше смирила. Барке узалуд ловљаху пливача несталог у утроби таласа. Треба ли уопште рећи да се Марко вратио и отео лепотицу која му је измамила осмех? Али ја нисам дирнут ни његовом славом ни његовом срећом, већ оним дивним ублажењем, оним осмехом на уснама мученика за кога је жеља најслађе мучење. Гледајте: пада вече; скоро би се могла замислити на которској обали групица мучитеља који послују при светлости зажареног угљевља, девојка која игра и делија који не одолева њеној лепоти.
— Необична прича — рече археолог. — Али верзија коју нам нудите без сумње је скорашња. Мора да постоји и нека друга, још старија. Распитаћу се.
— Грешите — рече инжењер. — Дао сам вам је такву какву су мени испричали сељани једног насеља у коме сам провео прошлу зиму радећи на бушењу тунела за Оријент експрес. Не бих хтео да говорим лоше о вашим грчким јунацима, Лукидијасе: они су се у наступу пркоса затварали у своје чадоре; јаукали су од бола за мртвим пријатељима; вукли су за ноге мртва тела својих непријатеља око освојених градова, али, верујте ми, Илијади недостаје један Ахилов осмех.
Маргерит Јурсенар (франц. Marguerite Yourcenar; Брисел, 8. јун 1903 — Бар Харбор, 17. децембар 1987) француска je романсијерка, приповедач и есејисткиња. Највећи део живота проживела је у Америци, у коју је отишла почетком Другог светског рата и где је провела и своје последње дане. Била је прва жена изабрана у Француску академију (1980).
Њено интересовање за оријент, средњи век и антику допринело је настанку низа дела с таквим мотивима у међуратном периоду, од којих се посебно истичу Оријенталне приче (1938), с три теме из српске епске традиције (Осмех Краљевића Марка, Зидање Скадра и Смрт Краљевића Марка). Светску славу стекла је романима Хадријанови мемоари (1951) и Црна мена (1968). Нека од преосталих њених дела су: Алексис или споразум о безнадежној борби, Опроштајни ударац, Лавиринт, Легенде векова, Венац и лира.
СЛОВОПОЛИС 