СВЕ ЈЕ ТО НА МЕНИ ОСТАВИЛО ТРАГА
Сазнала сам где се налазе сви кључеви света, али ми
то место више није доступно; уместо тога, остала сам
сама са новчићима поноса и извесном смртношћу.
Мислим да би требало да знаш да у успостављање
клиничке слике улази и начин на који ходаш; сем тога:
прсти, вечито мирисни на свеже месо, скоро као
месареви, а викендима неми и беспомоћни попут
извађене шкољке.
Да ли се некад питаш каква бих била да није
ове вечере за столом да није
свег беса који смо пустили
да се разбокори у земљи
као прва гробна места
све је то
на мени оставило трага
ПЕСМА НА ДАН
Пишем по једну песму за сваки дан
Да не заборавим да пишем
Континуитет и присила
Једини су лек који ми помаже
Из штоса испаднем лако
као из равнотеже на олимпијској греди
А враћам се тешко
као војник у спаљено село
У мојим песмама наше расправе могу бити
Будни калуђери
Погинули пекари о којима читамо
У хроници провинцијских новина
Знаћеш да су песме стварне
Јер ће се из њих ширити
Мирис врућег хлеба
ЛЕТЊИ РАСПОРЕД НАМЕШТАЈА
Први пут сам у животу гледала у бандере баш у тренутку
кад је укључено улично осветљење:
Неко би то протумачио као знак одозго
Под отежалом крошњом дуда разбацани црвени трагови
Као да се десило стравично убиство
Летње тканине се њишу око гојазних тела старих госпођа
Људи за собом бацају пикавце грубо као да се
отресају неке велике несреће
И ја са терасе: све посматрам
Пустила сам тугу да се излуфтира:
Летњи распоред намештаја у соби и велики прозори
Дозвољавају то
СИМБИОЗА
Дан је порозан и променљив као сан,
Дан је понедељак.
Немам више жељу да отварам прозоре:
ионако смо згасли велику Светлост.
Опор мирис врућине и бензина који
испарава из улица
подсећа на канџе поднева у које смо улазили
након дана заточености,
разапети попут слепих мишева, увек
доживљавајући температурни и емотивни шок:
као новорођенчад.
Свеједно – допустила сам ти да се
настаниш у мојој кичми,
иако ми (стручна лица) саветују да не смем
стварати симбиозу ни са ким:
Није нормално, а ни здраво, кажу.
Дан је порозан и променљив као сан,
Дан је понедељак и вуче се као рањени вук.
ЈЕДНОСТАВНА ТРОЧИНКА
ноћ
Месец је изломљена таблета која нас држи будним
Прошли смо поред улаза на ком годинама већ
Очекујем да угледам једну умрлицу
О маркама аутомобила најчешће сазнајем
из црне хронике
Повратак је увек бржи него долазак
јутро
Остајем без ваздуха загледана у властиту утробу
Вечито усредсређена на убрзан пулс
Добар однос леукоцита и еритроцита
поподне
Можемо ли да ово стање икако изменимо
Не дели нас тек стакло, дели нас огледало
САЊАЛА САМ ДА ЈЕ НЕКО ИЖВРЉАО МОЈУ ЗБИРКУ
Сањала сам да је неко ижврљао моју збирку: ушла сам у градску библиотеку и затекла два примерка на инфо пулту, потпуно раскупусана, похабана, излепљена налепницама у неонским бојама, ни под чијим надзором. Заправо, моја књига изгледала је као да је неко из ње месецима спремао најтежи испит, странице су биле испрљане масним отисцима прстију, уши на угловима заврнуте. Поврх свега, била је, дакле, добро ижврљана: маргине које окружују текст у потпуности су биле загушене и исписане крајње несувислим коментарима који се нису ни односили на моје песме, него на нешто посве друго, рецимо, на дневнополитичке догађаје, или је у питању била узбудљива и ласцивна преписка две доконе бруцошкиње на часу које су се присећале својих и туђих синоћњих тела у клубу. Све у свему, моја збирка била је ижврљана и сасвим извесно непрочитана.
КАО КЉУЧ У БРАВУ
преко ноћи порасла сам као дивље цвеће,
грч у мени пуцкета као кеса са дуваном.
време је када крећу купине и када људи
у улици без бандера извиру из мрака
као тело које се из дубине узноси
на површину воде.
на моју собу већ сте се навикли
и не улазите да проучавате њене предмете
кад сам одсутна:
неприметно сте стекли поверење,
или једноставно изгубили занимање.
додуше, још не знате за моју посебну
ефикасност у уклањању сваког трага среће:
у тај задатак улазим сигурно
као кључ у браву
Катарина Пантовић рођена је 1994. године у Београду. Основне и мастер академске студије завршила је на Одсеку за компаративну књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, где је тренутно на докторским студијама. Пише и објављује књижевну критику, есејистику, научне радове и поезију у периодици, научним зборницима и на интернет порталима. Објавила је песничку збирку Унутрашње невреме (Матица српска, 2019, најужи избор за „Бранкову награду” и „Матићев шал”). За своју поезију, научни рад и успех током студија добила је бројна признања. Чланица је уредничког одбора издавачке куће Трећи Трг. Живи и ради у Београду и Новом Саду.
СЛОВОПОЛИС 