„У структуралистичкој концепцији, (…) критериј разликовања фолклорне и умјетничке књижевности није више сам облик, него његова функција у животу. Живот једне заједнице, у најширем смислу, сачињава скуп одређених дјелатности. Збиља сваке од дјелатности структурирана је одговарајућим фолклорним обликом. Са своје стране, опет, она подарује облику одговарајућу структуру. Чим се облик исклопи из такве дјелатности, настају тешкоће у његову разумијевању. Он формира властиту збиљу која од припадника заједнице тражи прилагодбу. Обезвријеђена су ‘правила игре’ стечена у свакодневном комуницирању – облик се обиљежио ‘естетичком функцијом’. Он тако за матичну животну функцију додуше губи важност коју је раније посједовао, и она губи важност за њега, али док се ослобађа везаности уз њу, умјетнички облик отвара нови обзор заједништва.”
Владимир Бити, Бајка и предаја, повијест и приповиједање
I
У доба наших детињстава, седамдесетих година, ту смо фигуру знали изливену у бронзи, као споменик. И не нарочито привлачан. Деловао је претеће, и као такав део нечега што смо одмах одбијали јер нас се савршено није хтело тицати, јер не кореспондира с нашим животима ни најмање. Интересантно, чинио се такође и као да је нешто што одавно или „одувек” постоји. А опет, у каснијем погледу кад бисмо га ту и тамо негде поново уочили, изгледао је кип тако јасно и потпуно везан за оно време, касни модернизам земље, за еру која се учинила прашњава и заправо запуштена несхватљиво брзо. Биста којој се и аутор био изгубио, па нисмо о њему ни мислили ни знали донедавно – рад вајара Михајла Томића, назван „Слепи гуслар” (шта друго?). Направљен по правилима квазимештровићевске монументалности, одбијао је реторичношћу захвата: гордост и децентност народног човека, с дугим брцима, људине у седу с гуслама међу ногама, у ношњи као црногорској (иако ћемо много касније прочитати да „носио се оделом босанским”); сав од угледа и од једног комада, и све епски, како другачије, жанром генерацијски презреним од (пост)модерне омладине. Представљао је човека који је био персонализација (!) епске, гусларске традиције, и стајао уместо свих оних безбројних непознатих којима ни имена није остало. Увек би га помињали у фрази, у једном једином изразу и функцији, као непромењивој сложеници: „слепи гуслар Филип Вишњић” – онако као што је само „мелос” био „грчки”, а не рецимо италијански. Представљен је био тај Филип баш и једино као тај одлив, као споменик, као нешто непомично, недодирљиво а некако спочитавајуће, као да треба да се мало посрамимо ако га не узмемо довољно и сваки пут озбиљно. Био је дакле у континуитету бронзана метафора ауторитарности, упарености и фолклоризма који гуши и одбија у трену. И који се стога одмах баца у заборав јер смета и не да дисати. Тек касније открила нам се сва глупост почињена из такве репрезентације, фалсификат самога изгледа митског лика, несигурност и комплекси тога и таквог поступка. А тиме и наш властити каснији пропуст – због тога што су нас одбили од нечега и некога тако есенцијално важнога. Као да је култура, онај најгори, реакционарни, ауторитарни њен део, таквом репрезентацијом, поступком и стилом, овим несвесно хтео нешто да сакрије, и без намере и свести, овако угурано у споменик „трајнији од мједи”, који уместо да сачува вечност једне невероватне фигуре, као да ју је напротив хтео фосилизовати тако да је учини недоступном, антипатичном, мртвом. Од некад жива човека направили су споменик и преварили нас тиме, и наставили нас варати до данас (!).
Ако је стварно било тако, ако је читање тачно – шта су то скривали и хтели сакрити? Па, као и увек овде – једно те исто, непролазно.
II
Добро, а је ли било ту нешто чега би требало да се стидимо?
Не, наравно. Само што то ондашњи мудраци нису знали да увиде, или су хтели заобићи, да се не би суочили с неким заиста непријатним, трауматским местима те појаве, што баца слику другачију на читаву нашу историју и културу Нису наравно знали да таквим заобилажењем суочења – које јесте тешко и јесте изазов – спречавају оно што се налази с друге стране. И да тако спречавајући сударање с амбиваленцијама наше прошлости и свим њеним недоследностима, не дају да изађе оно што је с те друге стране: нешто милион пута богатије од онаквих бесхуморних, миметичких, реалистичких, дубоко конзервативних биста који исисавају живот тамо где би га морали пумпати.
Прикриван је био саставни и инхерентни део нашег културно-националног комплекса, а он, такав, почиње већ од основног: од датума, података и генералија. Филипу Вишњићу, највећем српском народном песнику, славимо двеста педесет година рођења, а и то је већ годишњица без сигурности. Њему се ни праве године рођења не зна, него су је двојица који су његови стварни „оци” – Вук Караџић наравно, и Лукијан Мушицки — израчунали, сабирањем и одбијањем, по несигурној рачуници и хронологији, по причама других и довијањима, погађањем и нагађањем. Као да нису говорили о савременику, као да су напротив још у детињству људског рода, у ери пре писања, а не у оној где у сретнијим деловима Континента већ тутња индустријска револуција, масовно се чита дневна штампа и периодика, а документи, од крштеница, као основа, чувају се столећима по градским кућама и архивама сложени и уређени. Нота бене: због тих основних цивилизацијских недостатака насталих услед наше катастрофе вишестолетње, као што је било од есенцијалног значаја да се наслеђе спаси записивањем, нигде из тога није тако било изражено, а наслоњено на прошло, и питање ауторства или ауторизације – обоје је вршио Вук, записујући упорно тамо где је леподух Мушицки био стао. По оставштини и наслеђу Филипа Вишњића види се да је Вук не само створитељ нашег језика и књижевности – он је и један од највећих уредника и лектора икада.
А оно што је Вук тада записао, слушајући и тражећи Филипа да му прича и пева – иако је, кажу, више волео другог народног генија, гуслара и песника Тешана Подруговића – то што нам је револуционар из Тршића оставио (треба рећи овде и не сме се заборавити: уз охрабрење генијалног Копитара, с његовим маестралним увидом о величини стихова гусларевих, док их је преводио на немачки), у тих записаних и у Малој простонародној славеносербској пјеснарици објављених седамнаест дугих радова, песничких сочињенија, богатство је које се ничим не да измерити.
Узмимо само прву већ, вероватно најврснију а најславнију међу њима, па скоро да нам „не треба даље” гледати. Не знам има ли епа, поетске творевине, која је толико формирала и обликовала овај народ на најосновнијем а круцијалном нивоу – оном језичном – као што је чудовити „Почетак буне против дахија”, који је спевао Филип. Од Гомирја до Призрена, од Српских Моравица до Цетиња нема ничега што је оставило такав траг, садржајем и причом и њима стварањем једне заједнице. Али изнад свега управо реченом есенцијом без које нема ничега – речником, реченицом, језичном каденцом, језичним изразом, синтаксом, формом. Од самога отварања, нашега еквивалента Хомеровог „μῆνιν ἄειδε θεὰ Πηληϊάδεω Ἀχιλῆος” – „Срџбу ми, богињо пјевај Ахилеја, Пелеју сина” (у преводу, да буде у континуитету и следу и овде, баш Вуковог изданка и апостола Томе Маретића), почиње инвокацијом која ће, попут Илијаде, од свих народних песама остати најпознатијом и најпрепознатљивијом у свим деловима где овај народ живи и у свим класама и сталежима којима је био (и остао) подељен. А да се не учини као да тврдња пресеже ни претерује, и да не остане имперсонална и школски сува, нек се дозволи онда и лична интерполација. Откривши једном снимке рецитација Буне на дахије и зачувши тај први стих, прву реченицу, усклик с почетка епа који су силовито говорили и Љуба Тадић, Србијанац рођен на Косову, и Црногорац Миша Јанкетић, међу најпознатијима – препознао сам у њој исти усклик и зов који ми је у детињству говорио мој деда Ђуро, рођен почетком двадесетог столећа на најзападнијој тачки докле се без прекида протеже овај несретни, подељени и мучени национални корпус:
„Боже мили чуда великога!”
То је култура народа у својој сржи и најдиректнији доказ њен од свих.
У том се епу, знамо, задивљујућим и потресним поетским захватима – где „Небом свеци сташе војевати”, а Турци „У тепсију зв’језде поваташе, / Да гледају небеске прилике, / Што ће њима бити до пошљетка” – приповеда о догађајима који су водили у националну револуцију, у Први српски устанак, у стварање нације. Али и нешто једнако важно, ако не и важније: јасно, бистро, чисто, у савршеном метру, каденци и савршеној разговетности ту се читав један народ учи говорити – учи се(бе) изразити. Другим речима, кроз израз он дословно ствара себе сама.
III
У једном тексту др Бранка Златковића налазе се и ове две реченице: „До Карађорђевог устанка Филип је певао само старе песме, а онда је почео да саставља и сопствене песме, надахнуте устаничким збивањима. Нико пре њега није певао нове песме.”
Tреба се зауставити над задњом реченицом. Кроз њу долазимо до посебне тачке дељења, до онога кад се народна песма из принципа „један у све” у којој стихотворац говори као да је једино и само део народа, vox populi – фокусира напокон у оном што Т. С. Елиот зове „индивидуални таленат и традиција”. Песма добија лице, другим речима, ауторство. Но, тиме одмах долазимо и до онога што би се назвало „проблем песника”. Рапсод има своја правила наиме, и кад пева о општем, о свима, та правила иду изнад њих. Он, поред тога што је део целине, има властите законе и детерминације, он их слуша, по томе се и по њима повинује. По самој ствари, по дефиницији је окренут публици, у најдиректнијем додиру с њоме јер јој пева непосредно, без чврстог медија. Али онда, теран законима вишим од себе, законима стварања и естетичког уобличавања, одбија се од те послушности, то је нужност такође и неизбежна тачка – и ради само оно и једино своје. На крају, ако је од најређих, ради само оно на шта га је Провиђење намерило: ствара са свога талента и потребе, надахнућа, и формалних, научених, преношених закона поезије и стварања у себи.
Нищта не иде изнад тога. Ниједна власт ни прилика не може то искоренити. А ако и искорени, ни рапсода вище нема, удављен је као птица у чаши воде људском насилном руком.
Али проблем нашега песника паралелни је, уједно, и проблем народа, и циркуларно одмах враћа се у њега, неодвојив од његове психологије и искуства. У овом случају то значи неодвојив од историје свих понижених и гажених народа, који због те и такве своје историје не могу имати конзистенције, ни раније ни кад су једном кренули да се ослобађају, па све да су још толики. Свим митовима којима се успркос свему градила нација, тражити доследности у онаквим приликама може само онај ко не жели да разуме. Или онај који се стиди. А стиди се јер се боји погледати шта је иза славне слике и мита који су настајали годинама, деценијама, некад и вековима након ослобођења. Боји се да зазјапи истина у позадини, истина о свим бескрајним понижењима и из њих насталим компромисима, несталностима, слабостима, кукавичлуку, сиротињском образу и сиромашкој згажености одевеној у идеализовану слику о своме поштењу. Зато су и од Филипа направили часну старину која се не савија ни пред киме, ни пред Турцима ни пред властитом сиротињом и биографијом. А истина је била управо обратна.
Иако је рођен у једној од, кажу, најимућнијих и најстаријих породица у једном прекодринском селу – као и гро највећих Срба и Вишњић је пречанин, дакако – Филипу (крштеним именом Ђорђе, открићу тек недавно) стало се догађати све оно што се догађало толикима у оним несретним и несхватљивим временима. Од болести коју данас лечи једна обична вакцина, ослепљује у детињству већ, а онда историјска трагедија живота под Турцима (коју данас толики покушавају да изокрену и минимизују на сваки замисливи и једнако непоштен начин), удара га жестоко: гине му породица, коју су побили охоли и нездрави турски бегови. После тога, годинама се, опет у оној нашој страшној типичности, не зна уопште шта је с тим дететом и младим човеком било. Осим једнога, најбитнијега: већ као дечко сам је научио „да удара у гусле” и, кажу, памтио је и знао репродуковати народне песме које би чуо само једанпут. Ако се, већ и нужно хуморно, сетимо само колики су наши народни епови и без обзира на додавања и проширења певача, све то у трену – сад пак поновно сасвим озбиљно – говори шта је млади Вишњић носио у себи. Тачку и тежиште што га, без обзира што се родио у несретним крајевима, не разликује од већих и славнијих, и кад се одмота у историју до праотаца или до оних ранијих, сабраће из сасвим других, сретнијих тачака Европе, он се по томе не разликује од старогрчких рапсода ни од провансалских трубадура. Тај сплет у таквом тежишту и тачка неразликовања зове се талент, дар за текст, за певање. А изнад њих и стога особина, кључна, из прве реченице овога поглавља – талент да сам ствара.
Он је опевао Карађорђеву револуцију, оно покретање сужања и раје, узлет као ниједан и никада раније, трен кад се шака неписмених и блатњавих сељака и кметова, мобилисаних под неоглашеним звонима утихлих црквица дигла у јединственом догађају и кад је, на пушку и нож, на вишњев топ, и на подмићивање, лукавост и одлучност, из те крви и клања, из неописиве заосталости за свега неколико година кратких учинила себи државу. Док је касније маса водила овај рат, учествовала у својем саморађању, на челу с неписменим фрајкором и хајдуком, Ђорђијем Петровићем – њему је самом певао Вишњић лично. Карађорђе, мрк, прек и ћутљив, није нарочито одговарао на то певање и слабо и гуслару што говорио. Како је њему, у сцени невероватној већ кад је замислимо данас, морало звучати кад рапсод расплете десетерце у непрекидним епским итерацијама субјекту који седи главом пред њим и слуша о себи:
Кад је Ђорђе избројио Турке,
Чашу попи, а пушку потпраши
Или: То изрече Петровићу Ђорђе,
Земљи паде, пушци огањ даде;
Пуче пушка, остат пуста неће;
Ђе је гледô, Ђорђе погодио
Или: На све стране Ђорђе књиге посла (sic!)
У свих градских седамн’ест нахија
На кметове селске поглаваре:
„Сваки свога убијте субашу”
Или: Онда Ђорђе овако говори:
„Чујете ли, дванаест чобана!”
(…)
Кад то виђе дванаест чобана
На мах пуче дванаест пушака
Узгред, не може ова бројка бити случајна – дванаест чобана као дванаест апостола, и могуће је замислити како бистри и презриви Ђорђије Петровић у томе види претераност и ласкање одбацујући их, баш онако као што ни, по разним сведоцима, није марио ни за гусле.
А можда је Карађорђе осетио нешто друго.
Можда је својом сељачком памећу и промућурношћу, силином рођеног вође, наслутио да песмотворцу не треба увек веровати. Или чак знао оно око чега се вртимо овде све време као у истој остинато музичкој фрази или мотиву, а што ће национална култура скривати од нас кад год буде могла, до данас, умотавајући то у приче и науке лишене свих оштрих бридова, угуравати у једноставне наративе где се брисала свака изглобљеност из јуначких или поједностављених прича. Или их одливати у бронзи у бисте народног песника. Та је бронза у себе, у своју трајност покушала заробити твар небројиво лакшу и неухватљивиј, али још трајнију и тежу: истину, исписану, како је певао Венцловић, „у опрљеној књиги, на злој хартији”. Истину кроз речи и реченице као што је и недавна реченица београдског професора књижевности, написана мирно и сталожено, без реторике, подсмешљивости и злобе: „Гуслар није тајио да су га радо слушали и Турци, што значи да је имао два репертоара, за рају и за господаре”.
Страшна је ова реченица, у својој голотињи. И то што носи у себи, то нагло откриће, разоткривање, а с њима апсолутно јасан увид који погоди читаоца одраслог и васпитаног на вери коју му је давала култура, читаоца који није подлегао цинизму релативизације, јер је наставио да верује да је барем онолика дуга борба била као бисер чиста. Спознаја о томе, о правој истини, оно је што највише погађа. А онда схвати да није погађало само њега. У реченици је иста, кључна тачка прелома које су се сви невољни представници-цензори културе стидели и што су, као змијски језик у устима девојке из бајке, покушавали да сакрију тако дуго – па кад је требало, сакривали и у споменике. Из генерације у генерацију: од првих учених Срба, преко каснијих стваралаца институција слободне, националне државе у којој већ постоји формирана класа која се зове њеном интелигенцијом, од паризлија и немачкара, утемељивача школства и службене културе која ће тумачити прошлост, до историјских периода земље у највећим искушењима – до данас. Јер суочити се с том чињеницом, о недоследности нашој, наших предака, о свим одступањима, покоравањима, лукавствима и суштом преживљавању у нељудском добу које је трајало не једну годину или столеће него несхватљиво дуго – такво суочавање било би, могло је и морало је бити, тест, „искушеније” зрелости културе и нације. И судар, директни, с нашим стидом који би кроз нелагоду довео до следеће етапе – до саосећања, до сажаљења, до беса на себе и на тиранина, угњетавача који нам је кроз толике векове скоро ишчупао душу на крају, учинивши нам од народне супстанце ругло, раширивши немар, лажљивост и кетманство. Свака би од таквих реакција, од таквог психолошког процеса, најбазичније, суштински, била здравија и боља. И била би евентуално (а „то”, како је говорио Ђинђић, „није сигурност – то је шанса!”) довела до онога јединог потребног и нужног: до разумевања, и предака и себе, а онда, коначно – до самопоштовања. Јер примера је било, као и изузетака, у покушају да се до тамо стигне. У начин на који су ретки прочитали Вукове биографске речи о Вишњићу који је „ослепио у младости од богиња, и по томе је ишао не само по целоме Босанском пашалуку, него и у Скадар, те просио певајући уз гусле” (курзив Ђ. М.) – у разумевање и конфронтацију с овом реченицом уграђени су и Иларион Руварац и Светозар Марковић, кнез Павле Карађорђевић и Милан Кашанин, Милован Данојлић и Зоран Ђинђић.
И Милош Црњански, који, кад пише о поезији пак младог Андрића, каже нешто што је на тој линији преживљавања, понижења и покушаја усправљања нашега човека, готово у потпуности примењиво и на српског рапсода и оно што би двеста педесет година касније, кад се очисти од наслага лажне, круте и неискрене интерпретације култа, могло исијавати на свесне и здраве, на одрасле и, сасвим кантовски, зреле људе: „осећај чистоте и неке обломовске искрености, која је можда снажнија у борби са мутним смислом живота, но култ хероизма и победе”. То је оно што у бисту није укључено, то је оно што је део културе покушао да заобиђе или макар камуфлира у тамној бронзи. А да је биста, баш као уосталом и њени претходници и наследници, сви они цртежи, портрети и платна обликована по лику и лицу који уопште нису били Филипови, него су као палимпсест и пентименти доцртавани, досликавани и дописивани, само је финални ударац историјске ироније која се смеје над заблудама и крхкостима стварања нације.
Но, у спознаји свега тога има и супротна страна, боља, а о којој су говорили и Руварац и, сто година касније, Ђинђић – и у њој је могућност: буђење и отварање очију, напокон. И сазнање да кад „рушимо” мит – или макар митотворитеље! – а на то место поново постављамо човека, нећемо изгубити највредније, него ћемо напротив добити нешто друго и више, богатије, што ће нам далекосежно више вредети. Споменике пак нећемо рушити – тога је било доста, довека – али време је да се онај кога споменик представља поново ољуди.
Само такав ће нам ваљати.
Текст је преузет из књиге огледа о српској култури „Отргнуто од заборава: историја и савременици” (Portalibris, Београд, 2020).
Ђорђе Матић (Загреб, 1970), песник и есејиста. Након студија италијанске и енглеске књижевности на универзитету у Амстердаму писао за многобројне медије с подручја бивше Југославије. Стални је сарадник загребачког часописа „Просвјета” и уредник београдског часописа „Модерна времена”. Уредник је и коаутор Лексикона YU митологије (2004).
Објавио је следеће књиге: „Lingua franca” (поезија, Просвјета, Загреб, 2013), „Тајни живот пјесама” (есеји, Антибарбарус, Загреб, 2014), „Haarlem Nocturne” (поезија на холандском, Knipscheer, 2015), „Тајне везе“ (есеји, Сандорф, Загреб, 2017. / Хеликс, Смедерево, 2017), „Хисторија и савременици” (огледи о српској култури, Просвјета, Загреб, 2018), „Visages du silence“ (есеји на француском, Theatroom, Париз, 2020).
Члан је Хрватског друштва писаца.
Живи у Истри.
СЛОВОПОЛИС 