НОЋ
Попут тебе сам, о Ноћи, мрачан и обнажен.
Халил Џубран
Ноћи, ти немаш ни тело ни смисао.
Немаш никога осим мене. Можда си ми међу прстима, мека као паучина, али си празна као колевка или гроб.
Ти, Дан си да не будеш – никада.
Можеш нас побити све, али простор је немогуће испунити. Твоје тело од кокса само преклапа празнину и даје јој облик. Ти си лук над градом од сумпора и корозије. Ноћи, слаба си и немоћна.
Зар не чујеш?! Сиријус ти се смеје.
Зар теби, Краљици која носи жезло када Господар оде у постељу? Теби, која имаш толико прелепих лица и усана за свакога од нас? Пољубила си и утешила милијарде на грудима од зове, а смеје ти се он, тај сиромашни пастир. Смеје се Теби, која сребрним српом свет делиш начетворо. Зар Теби, моја Дамо?
Чујеш ли га, краљице сиромашних, пијанаца и лопова?
Он каже да твоје птице не знају песме, да немају очи ни крила. Каже да су камење у трави и да то нису птице, већ преплашени дечаци. Да си им завела разум као циганка која девојци обећава прстен од рубина. Чујеш ли га, краљице номада, Туарега, каравана?
Устани, знам да чујеш. Где је сада сва твоја снага којом се размећеш и претиш? Да ли је стала у мисао, реч или лаж? Устала би, али не смеш. Ти немаш нокте којима би му изгребала лице или руке којима би извукла нож.
Ноћи, Кукавица си што се крије под ногама Краља. Ти немаш ни тело ни смисао и још једино ја испијам оно што је од тебе остало, чашу по чашу.
…
Немаш никога и твој последњи крик нестаје у мојим устима, између Љубави и Неверства.
–
Zergehen lassen auf der Zunge, ja.
ХОДОЧАШЋА
Ево где ка нама на чуну броди
Старац, са власима белим од старости,
Вичући: „Тешко вама, душе грешне, ко вас роди!
Не надајте се небеској милости:
Долазим да вас на другу страну возим,
У свет вечне таме, леда и огњене јарости.Данте
Сам сам. Ево ме, Ноћи, на обали реке. Фебруар дроби камен у песак и кристализује ваздух у иње са хиљаду оштрих ивица, а Дунав, тај моћни див који полови и дели на добро и зло, сам се, под мразом, увио у себе и дошао мрачан, миран и језив, као да је Ахеронт река, а не доброћудни див што дарује и узима по заслузи.
Чујем, Ноћи, то сплавар, разгрћући мирну површину воде која се иза весла претвара у ковитлац реке, магле и мрака, долази, приближавајући ми се вир по вир. Долази да ме превезе теби у загрљај, Ноћи, да ме прихватиш својим мрачним обалама и целиваш са хиљаду мутних светиљки што играју у даљини.
Платићу му, Ноћи, очима својим. Очима, у мраку да не гледам.
Rutilus pigus virgo
Белица плотица – има издуженије тело него остале врста риба из рода рутилус. Плотица или речни вук је риба издуженог тела, плавкастозелених леђа, сребрнастих бокова и црвенкастих пераја. Белица плотица живи појединачно, али, на ушћима, и у доњим токовима река понекад у јатима. Мада се већином храни у средњим воденим слојевима и фауном дна, често излази на површину, а тада се храни инсектима који падају на воду.
1.
Покушавао сам да газим његовим стопама које су се на мокрој земљи и при слабој светлости, ипак, јасно оцртавале, али је, иако је носио више ствари, био знатно бржи. Корачао сам дужећи кораке, али је ипак било потребно да начиним два како бих стао у његове стопе. Често се окретао и брижно проверавао да ли заостајем. До свитања било остало јако мало, можда свега сат, а требало је прећи још много. На дну кањона ћемо прегазити поток, затим са супротне стране, кроз ретку борову шуму, преко стена од сивог и глатког камена, доћи до увале језера, готово непознате и сасвим скривене са главног пута, где је и остао паркиран његов стари светлоплави дацун.
Корачајући иза њега, док се влажни планински ваздух лепио за лице и ствари, огроман у својој висини, претоварен стварима, изгледао ми као ратник који смело корача у бој. Много пута се то осећање поновило. Он би газио напред, пробијајући и крчећи, а ја бих пратио скривен и заштићен као неко чије време још није дошло, али које ће свакако доћи. То осећање понављало се и сада, али, ипак, нешто је било другачије.
…
Лежао сам у кревету упаљеног слуха. Сваки секунд који би откуцао стари зидни сат више кревета одзвањао је као удар грома. Иако је почетак јула, ја ипак брижно умотан и притегнут старим сеоским ћебадима. Пријатна трема прожимала моје топло тело и ја готово да дрхтим од немира. Слутња да ћу заспати и пропустити оно што је тако дуго очекивано и чему сам се тако дуго надао не дозвољава ми да склопим очи и да утонем у топли и меки сан.
Тако учаурен, тихо, готово нечујно, као гусеница, дужим се и извијам врат, да бих, под углом, кроз оивичену геометрију прозорског окна, видео да ли је напољу свануло и да ли смо окаснили. Под косином, на црном високом небу топли пуни месец уједначено пулсира као огромно уобличено срце, ширећи топлоту кроз крвоток универзума, и његова топла светлост као да у зраку улази и у моју собу и ја постајем његова аорта пуна живота и пулсирам у такту казаљке старог сата више моје главе.
Неколико часова раније крочио је у собу, прикрадајући се, покушавајући да ме изненади, али га је шкрипа старих подних греда одала. Стајао је невешт, висок и благо повијен у врату. У рукама је носио стари „Шекспиров” наранџасти штап без спроводника на који их је он, сада, ипак, привезао, правећи их од танке алуминијумске жице, као и рукохват од светле плуте. Изнад рукохвата црним, техничким словима исписано моје име.
Човек који није поседовао ништа, или готово ништа, подарио ми је тренутак радости и поноса, због чега ћу га заувек памтити титански високог, бистрог и насмејаног погледа.
2.
Месец се, када смо коначно стигли, чинило се тако, могао дохватити руком, тик изнад ниских и оштрих врхова смрека на другој обали језера. Изнад површине мирне воде густи и испреплитани праменови хладне јутарње магле. Брзо смо распакивали прибор, надајући се да ћемо и пре него што сване већ увелико ловити.
У воду смо, на двадесетак метара од обале, бацили мирисне кугле од хлеба и пшенице, које су, као мирисна сунца, брзо тонуле у дубину. Благи мирис ваниле лепио се за прсте и увлачио дубоко у ноздрве. Убрзо се и први зраци светлости дана превлачили и дужили у даљини. Зора. Замка је била постављена, требало је само чекати.
Врх се савио готово без упозорења. Препаднут, повукао сам и одмах сам на осетљивом штапу могао осетити сву тежину ухваћене рибе која се, исто тако препаднута, борила за живот. Тренутак траје као вечност. Небо се сасвим разданило. Штап се савио у наранџасти параболик, а тик изнад рукохвата црним словима било исписано моје име, и то ме испуњавало поносом.
Окрећем се ка њему, а он као да пружио руку да ми помогне, али је, ипак, брзо повлачи. Покушавам да намотам танки најлон, али он само гласније звижди и истеже се до пуцања. Остајемо тако неколико тренутака. Врх штапа поиграва и када ми се учинило да ћу, сасвим малаксао, испустити штап из руку и немоћан се предати, наједном, притисак попушта и риба се у виру појављује на површини, далеко од обале, показујући свој бели стомак и бокове прекривене сребрном верижњачом крљушти. На стомаку пераја личе на две црвене тачке крви.
Поново као да све стоји, али, већ тренутак касније, као нахрањена новом снагом, риба нестаје у дубини. Само још кратко могу осетити како игра на крају танког најлона да би, уз једно оштро и кратко тук, оштро као пуцањ, нестала, одвлачећи за собом цео систем и неколико метара најлона. Врх штапа прав, али још увек благо поиграва.
Поражен, плакао сам и нисам могао разумети зашто се он тако, готово задовољно, смејао свему.
…
Много година касније, покушавајући да запишем сећања на тај дан, схватио сам да је и та риба, која ме тог дана величанствено победила, са удицом заглављеном дубоко у устима, вукући за собом олово и најлон, била осуђена да умре у дубини, преварена. Ипак, чини се да није било победника, само побеђених.
Камелеон
Станиславу Винаверу
Оштри углови ветра.
Пресекли себи.
Жиле.
…
Како згодно, рекох себи. Дан је такав. Ваљда.
Када би човек био довољно храбар… јер мртви су већ одавно мртви и ништа
више.
Ветар оштар као оштрица бријача. Када би човек био довољно храбар… можда. Али није.
Само је дан такав, рекох наглас себи. Ваљда.
Ружна јесен, прихвати из светине неко. Потврдно климнух главом, увлачећи се дубље у оковратник оловног капута.
Мртви су већ одавно мртви…
И ништа
више.
Љубиша Суботић рођен је у Ужицу 1984. године. Дипломирао на Филолошком факултету, одсек Српски језик и књижевност са општом лингвистиком. Пише поезију и прозу. Објавио збирку песама у прози Сажимање огледала. Живи у Београду.
СЛОВОПОЛИС 