* Избор песама из збирке Привремени боравак, Архипелаг, Београд, 2020.
У ЛЕТЊИ ДАН
Шта би још написала у летњи дан, док одасвуд чујеш
притајену звеку однегде бучног посуђа;
Припрема се ручак, а испод одеће сложени
прецизни слојеви врућине,
купају те у соли постојања.
Напољу је изнад тридесет подељака, одузми или сабери
са сопственим годинама, сећањима или намерама…
Поветарац комшијских крошњи зове опет
на далека путовања или блиске путеве
којима је тако лако поћи у сусрет, али у мислима,
јер ко ће било где по овој оморини.
Гласови деце од јутрос замрли су, цвркут птица,
тек случајна ставка у мноштву суптилних звукова
маме те да желиш превише,
међутим, једва се покрећеш,
премешташ упаљено тело с бока на бок,
као праћакава риба насукана на спруд кревета,
одакле се може разапети вечерња плахта
да упија зној с тела, а белина одведе до странпутице
голицавијих маштања.
У кухињи и даље дугметају тањири као хармоника,
састављају се и развлаче у звукове зачињене запршком
и брундавим разговорима,
тек да ти се учини како то можда бродице клопарају,
и један зов буде довољан да понесе у плаветнило,
поништи асфалт града,
у којем се по оморини гушиш данима.
У летњи дан, у његовом свеприсутном подневу,
све је стало, осим свести о постојању тела.
Нема сенки, као што нема хлада,
сам си, и пред собом –
а онда те непрегледни километри мисли порину тамо,
где би се иначе тешко стигло, јер је и пут до продавнице
налик суочавању с коначношћу, и лета и постојања…
Оно што би у том тренутку рекла,
изненада прекине дерњава комшијског детета,
као размаженог божанства,
искрснула из утишаности доба дана. Високо летње Ц!
Пренеш се, па пребациш опет боком,
на још неугрејану страну кревета.
МЕЛАНХОЛИЧНЕ ЗНАМЕНИТОСТИ
погледај како су прецизно поређана
сведочанства бивања на другим местима
док сад на полицама као окамењена корица хлеба
чекају ускрснуће
погледај какво тихо сведочанство
негујеш родитељски заједно с прашином
што говори о давно проживљеној радости
или изгубљеној бици чији су учесници већ дуго
у другим домовинама
погледај како се невидљива рука демијуршки игра
новим распоредима старих стања ствари
а тебе пушта да заплићеш језиком у меснате плетенице
из којих се не одмотавају речи већ горки ликери
накнадних сазнања
погледај тај свет те знаменитости
што ти увлаче меланхолију у мисли као реуму у кости
и увек је зима док у струјању топлог ваздуха собе
изненада обнављаш светове
могуће још само у књигама.
ЈАДРАНСКО ПЛАВО
на обали је тихо индиго плаво таласи се развлаче
као рељефи јасних географских удаљености
мисли што пониру у мастило
љубим ти одраз сањам ти кућу
загледам врхове прстију савршено поравнате
линије ноћи покренуте изненадним југом
разгрнуте плахте привиђења
по нервним завршецима
љубим ти сумњу видим ти црва
кажеш долазим ускоро али нећу моћи дуго
кажеш само привремено
наздрављам на видиковцу линија
острвља и замишљених измаглица
све у материну густо је ово мастило
таласи преносе ниске фреквенције
по сребрнкастим рибама
у ноћи без одсјаја
нова година почиње крајем коловоза
љубим ти долазак нема те скоро
играј се ратовима али не и годинама
док их још имамо
поноћ је смешно рекла бих срећна нова година
још један подељак на мапи раздвајања
на обали је тихо љубим ти мисао
толико је тихо индиго плаво заспало
ПАПРАТ И ЕУКАЛИПТУС
Sharebrook forest, Melbourne
Можда је папрат изненада постала плава,
док се једна врста еукалиптуса данас
осмехивала сребрнкасто као да читава јата риба
нечујно шуме изнад наших глава
И призивала месец усред тропског поднева,
јер кад сањариш будан, пун природе,
барем плава сенка пређе ти преко осетљивијег ока.
Можда је та папрат некада и била таква, у време
када је још било диносауруса, како кажеш,
а кажеш слушај боље, управо креће зов кукубара
У следећем тренутку погађа те давни стих,
сигурно из претходног живота;
Данас је папрат у твојој глави исто што и палма,
док се протеже у сенци џинова еукалиптуса –
На другој смо страни света и осећам, мисао се
расцветава у јужну хемисферу другачијих откривања.
Док настављамо путем,
певушиш стално песме популарне
из времена наших родитеља,
сунце је високо на небу, земља јаркоцрвена
понегде на местима одрона, а не знам зашто
толико пута треба изнова рећи да је све
у овој прашуми плавље –
Папрат и еукалиптуси и ми, усред нервних завршетака света;
Можемо да будемо и потомци диносауруса
с оним тешким називима што звуче
као рептауруса, уса, цефалуса…
што се тако добро слажу са шкрипом камења под патикама.
Речи су и овако да се измишљају –
јер када дођу ћутљиви минути, изненада проговоре птице
у високим крошњама
Гледај! – Тихо!
Изненада, појави се ретка птица-лажљивица,
она што сваки шум и звук уме да опонаша.
Кажеш, баш сам срећница, то је привилегија,
а мислим како се управо обнавља
неко стабло нерава у мојој глави,
овде, пред чудом новог света.
Сада више нисам сигурна да ли је папрат поплавела
или сам ја озеленела, па изнова понављам имена
тек научених врста еукалиптуса,
док се пешачка стаза вијуга
заједно с нашим губљењем и проналажењима –
И онда опет замишљамо
колико пута је довољно употребити реч плаво
у песми о другој боји и сасвим другог значења.
РАЗИГРАНЕ ЛАСТЕ
Сућурај
Одакле ветрови који се лелујају у прозорима?[1]
У кући има прозора, али мору није потребан кров, нити врата.
Степеницама се пењеш да сумраком боље осмотриш небо,
блискост мора, шум из мрака; Уместо риба, ласте –
разигране круже, док их не замени звезда.
Одједном знаш, крај је лета.
Није само плима и осека, свако вече на крову ког нема,
прати се и путања Месеца. Ено Марса! Тамо је Венера! –
Мирис смокве још боље наглашава где је стид, а где су
друга превирања. Уместо звезде-падалице,
први пут падне ти у поглед светлост случајно прелетелог метеора.
Далеко јеси, али не можеш даље; сад си предана њиховом лету,
Тело ти непомерено кружи изнад главе. Ипак, куда
с мирисом соли, додиром још угрејаног камена?!
Упорним птицама, као из мисли да су изашле;
Ах, ластавице! – због њих, срце трепери на видиковцу,
изнад туге и изван спокоја.
Још једно вече, иста позиција Марса, Венере и Месеца.
Кућа се тресе од немира, као да нема везе,
срце ти каже, остани где јеси,
међу високим шибљем коморача, у линијама мора и острвља.
Твоји нерасцветали капари, у сну ће се одмотати, у утроби,
као неиспуњена очекивања, спасити поново неки зид плача –
Ипак,
Одакле ветар? Ко отвара прозоре?
И ко ти у то име упорно шапуће оно немогуће?
А већ сутра ћеш да лелујаш као завеса,
што сакрива тек створене успомене.
НОВЕМБАР ЈЕ МЕСЕЦ ТРУЉЕЊА
Панчево
Кажу, лишће ће ускоро сасвим опасти.
Ујутру чак довде мирише твој умешени хљеб,
иако из њега извлачим само оно љ као божанску средину,
да га у песми стигне било која могућа симболика.
Белина тела, ако икако може –
Мирис хљеба води ка најтоплијем месту у мени.
Новембар је месец труљења, душо, и дугих шетњи кроз маглу.
Кажу, нежна писма су за тмурне дане,
а уздаси за тише ноћи, кад и бодљикава прича
утоне у мекано ћебе. Стајалишта пуста, аутобуси ретки,
Знам, међутим, толико далеко се не може. Ни аутобусом, ни возом.
Новембар је месец труљења, душо, и дугих шетњи у истом кругу.
Кажу, што замесиш лети, дуго кусаш кад крене зима.
Хоћеш да ти неко гата кроз пару чаја или кувано вино,
али све чешће ти глава буде тешка и од таквих мамурлука.
Вртиш се као мачка, што радо преде, онда оде као и летња успомена.
Новембар је месец труљења, душо, и трулимо сетни, као влажно лишће.
Доћи ћеш, каже песма, рука ће ти остати у ваздуху
након поздрава, као да описује још један круг,
и блуз ће свирати из оближњег кафеа,
А биће хладно, с лишћем поцрнелим.
Ипак, осмехнућеш се јер ето нас, у сва четири годишња доба,
да поделимо кифле у нека бела јутра, након труљења.
Отићи ћемо увече на премијеру филма. Након тога,
ушетати у нове магле; чајеве, хљебове, уздахе, док не буде
толико тихо, да више и не постојимо.
Новембар је месец када ће свело постати бело, као и снег, и као пепео.
У РЕДУ ЗА ПОЛАЗАК У МАТЕРИНУ
Отићи на југ с костима још пуним зиме
Аутобусима који касне, колекцијом непоништених карата,
С горким укусима опијата историје.
Још јуче се са пријатељима могло причати о уметности;
колико година је потрошено, ко је протестовао,
и да ли си устајао у пола ноћи,
палио радио да чујеш је ли се смак света
коначно десио
А тамо у ноћи, жмиркало је понеко светло
и тишину је проточном чинио укључен бојлер;
Радио је крчао на већини станица,
осим оних где су владали народњаци.
Колико година још имамо?
Распараних шпилова карата
за нас успаване, или оне што већ дуго несаниче,
преосетљиви на разноразне шумове
што никако да се претворе у гласове
За пионире и пионирке
док и даље чежњиво траже прилику
да се спусте на Јадранско море
у бивше животе својих родитеља
у постјугославије.
Отићи на југ, али и птице селице се враћају
у старо стање ствари, исте бољке и нове државе;
Ветар носи кесе, покреће ловце на ветрењаче
и дуваче у пиштаљке:
хватаче на ветру.
Још јуче смо причали о поезији, сутра ћемо је писати
ако опет носталгично будемо укључивали радио-пријемнике
у ишчекивању било какве револуције.
Сове совуљаре
Избеглице сањају граничне прелазе
Песници мртве природе
Грађани се иселили
Кости крхке као зимско грање, беле као кречњак и младе наде;
Јадранско море је плаво, бирократија неподношљива,
исељавање не-могуће;
На ијекавици, екавици или икавици,
Лахко бомо прихајали
можда следеће године!
Аутобуси увек касне, осим ако поласци нису отказани,
онда карте послуже као обележивачи за књиге
Разонода за носталгичаре јер,
Пристижу ли с друге стране више било какве поруке,
Или смо спали на сламке и стихове.
Отићи на југ с трулежима садашњих држава,
Не питати колико нам је остало година,
Да ли се смак макар малог света коначно одиграо
Почиње ли нови рат, креће ли бомбардовање…
Кад се у по ноћи пренеш из сна
Несигуран у којој стварности се будиш
и будиш ли се?!
Сутра ћемо опет причати о уметности, размењивати књиге,
сличице, поезије и салвете; Крчаће транзистор
далматинске радио-станице Мој галебе,
чекајући полазак у материну –
Отићи на југ уз омиљену песму
и потопити мисао у јадранско плаво
то је још остало иако постоје границе
другови и другарице
другови и другарице
другови и другарице
НЕКО ЛЕП И ТИХ
Кремс
Мирно је поподне, то не знаш, али тако би почело барем једно писмо
из туђине; рекли бисмо стварно из даљине
У такту довољно спором, кораци по плочницима,
часовима историје, бајковити део града;
и као да листам давно коришћену читанку –
Дуго у ноћ читам, слова исписана по стану с погледом на Дунав
Маше ми руком заједно с пејзажом, то значи:
пиши што пре или барем кад стигнеш,
А дочекала ме је магла прве зоре,
с књигама које се читају док се не заспи,
У планинском градићу, на рубу осаме,
док се не утоне подвученом реченицом
у прекограничне пределе.
Неко леп и тих као ти прошао је улицом
Требало је махнути јер ко зна ко ти сад маше
на неком другом месту,
Наши двојници лутају светом, мимоилазе се,
и воде можда баш тамо наше сањане животе.
Слушаш унутрашњу мелодију, она задаје ритам песми;
Певуши се у себи, Дунав мирно и даље протиче, и хладно је
Нешто се опет у мени дешава, лепо и тихо,
па одлута до реке и њене сумаглице;
И онда још једна ноћ па дуго,
дуго рецитовање не би ли се ваздух згуснуо и с ове стране
Тако би почело било које писмо и стигло се до:
видимо се ускоро, или најсрдачније,
Док се исписују разгледнице, наздравља ликером од кајсије
Не знам шта ме је спопало, овде сија сунце али је и зима
И свуда те сусрећем, тихост и лепота обавијају ме
заједно с градићем, типично аустријским;
Мирише на кобасице, кувано вино и поморанџе
Тихо-бучно-предбожићно, не може другачије да се опише.
Смешно је, када се зауставим на тренутак, на улици,
сасвим је јасно да ме ништа не може сакрити –
Неко леп и тих; Писаћу ти ускоро јер је твоје одсуство
довољно инспиративно, као и свитања изнад речне обале
На видиковцу исти замак, још једно буђење,
и облаци што се намах створе и ишчиле:
Тамо си, с маглама на другој страни моје стране:
Дунава, туђине, а домовине.
У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ
Требало би написати песму о томе
како се седи на крову двоспратнице,
након четрдесет и осам сати некретања,
ослушкују звукови осећа блага предвечерња језа
Требало би поменути да се пије пиво
и чита Кубурић[2] с песмама из дворишта
Песник исто тако слуша звукове из комшилука
зов мачака и лавеж паса
Слути на лето па му њиште коњи у ушима
Воли да запишава двориште
док остали спавају, а грми и пада киша
Ех, да падне киша, да загрми догађајем било чега
Насмејем се, кажем стварно си блесав, Кубурићу!
Лето је увек добар мотив друже песниче
Забављамо се заједно кроз песму у предвечерје
Али требало би регистровати
и ситно прчкање оца у радионици,
мајчине дијалоге са животињама
У нашем дворишту шрафови шрафцигери наређане цигле
остале скаламерије
Домаћински крајолик
Какофонија
Пиво се брзо празни
Мој поглед је раван кровова града
будуће несанице
Ноћи што ће пасти тихо на домове,
поређати невидљиве линије
Оне у којима се укрштају трзаји и смираји,
плач и смех с буком испод мозга,
иако је живот овог пута на паузи рекли би на чекању
Онда тишина – тешка једнина
овог предвечерја
у песми о томе како, у ствари, немир избија
и онда се опет смањује онако како
се празни чаша:
повремено усталасана линија.
CLOSE READING
I
Приближавамо се граници могућег и непознанице
Та теорија се може поређати налик фићоцима пелинковца
док гаси десету цигарету и у томе нема даљег значења
Можда је то пречица до тренутка када ће се одржати говор
са десетог спрата становницима насеља
из свег грла а вишеслојних значења
о братство-сестринству и грађанским правима
са поезијом или без њеДа он се опет дере!
II
Приближавамо се граници између два села
пре него што прелазимо магичну линију копна
и предела где почиње море
Биће то увек у каснолетња свитања с погледом
на некадашња удруживања другови и другарице
Прочитаћемо неког како се беше зове
авангардног англосаксонског песника
чију књигу једино ти имаш
и попушити пиљевину покупљену са дна фиоке
III
Препознаћемо се по многим општим местима
Тумачењима оног јуче или данас или сутра
Кусаћемо супу од бакалара и дешаваће се опет урлањесваки пут буде тако уз пишање уз ветар уз певање
док свирамо инструменте или звечимо као звечке
Онда постане и тога прековише:
враћамо се на солирање са десетоспратницеПесник се и даље дере
IV
У неко вече седећемо и теоријом реда-по-ред
рашчлањавати и наше блиско и свачије туђе
Поезија ће добити лице фићока смехотреса или замах крила ветрушке
Тешко описано стање између говора и тишине
у прекомерном осећању живота и поновном читањујер су нас тако училе студије
V
Док гомба хлеб или припрема црве и забацује удицу
возим бицикл према шпицу две обале и копна
Дешавају нам се једине стварности на мору
Обоје тонемо у плаво и острвље да ближе од тога не може
[1] Јован Христић.
[2] Ђорђе Кубурић, песник, књигу је објавила Повеља из Краљева (2016).
Јасмина Топић пише поезију, прозу, књижевну критику, колумне и есеје.
Песничке књиге: Сунцокрети. Скица за дан (1997), Пансион. Метаморфозе (2001), Романтизам (2005), Тиха обнова лета (2007), Док неко шапуће наша имена (2012) и Плажа Несаница (2016).
Објавила је приче у зборницима: Пројекат Кортасар (2003), Лексикон божјих људи (2010) и Код српског писца (2011).
Есеј на српском и немачком Освајање мање важних истина објављен је у књизи Grenzverkehr III / Aufbruch – Wohin? (Драва, Клагенфурт, 2012).
Координатор је и један од уредника песничке едиције Најбоља Удружења књижевника и књижевних преводилаца Панчева, као и главна уредница Рукописа (Дом омладине Панчево) – зборника поезије и кратке прозе младих с простора бивше Југославије.
Песме су јој преведене на више језика и објављиване у изборима српске и ексјугословенске савремене поезије. Последња у низу је антологија савременог српског песништва Cat Painters (Dialogos, Њу Орлеанс, САД, 2017). Направила је мултимедијалну презентацију поезије на српском и енглеском у виду поетских видео-записа (2009) и аудио ЦД Languages of poetry (2014) – снимак њене поезије на неколико језика које читају матерњи говорници, за потребе завршне изложбе стипендиста РОНДО програма у Грацу.
Добитница је неколико резиденцијалних програма за писце. Добитница је награде за поезију „Душковићева звона” (Панчево, 2002). За књигу Пансион. Метаморфозе добила је награду „Матићев шал”.
СЛОВОПОЛИС 