Паралакса, I
29. 12. 1972.
децембар је пукотина на зиду једне куће у њујорку,
крхотина реченице на оштећеном папирусу,
избледела боја на минојској фресци
кућа и двориште ишчезавају –
звук аматерског стругања палимпсеста
да би се дошло до првог текста,
лакуна;
танки снежни покривач крије знакове кретања
препуштен сам разградњи кутије на другачије начине опстанка,
потом на видљиве тачке нестварности
моја безименост одржава тиху глад земље
будуће распршивање прашине је покушај ваздуха
да задржи флагрантни облик твоје испружене руке,
попуцалу фарбу са накривљеног поштанског сандучета
у безобзирном надолажењу пролећа
у подношљивим одступањима
од сентименталних крајности прозора
за просечног пролазника
све делује исто као и малопре
Паралакса, II
изнад заспалог пса завеса се померила.
први пут се нешто померило након осам месеци
јутро су разјапљена уста што покушавају да проговоре,
несигурно плаветнило глади,
такође и повод да комшије изађу напоље,
да се грудвају са својом децом, кијају,
да потом остатак дана поседе поред пећи.
комарници су у ово доба излишни и размишља се о томе да се потпуно уклоне.
осећам њихово присуство иако их не видим;
држе дистанцу, учени митовима о непозваним кутијама,
уплашени могућношћу туђе носталгије или перверзије
џозефе,
ја сам могућност твоје нагости
тачније, њена унутрашњост,
подтекст сумње у дрхтај завесе
ја сам облик твог нестајања
снег је бео попут погледа који покушава да
продре у значење занемарених предмета,
напрегнут и миран;
прекривене меланхолије краткорочних сеоба
не захтевају путописе,
ни отапања
навикнут сам на бешумност љуљашки у суседној башти.
издужене сенке у соби подсећају ме на
неопходност да неке ствари остану
унутра
и необјашњене
Стратиграфија, III
пустош је опрезан приступ привремености
на столњаку
кључеви истањени покушајима уласка
најбољи су доказ да нико у скорије време
није устајао од стола
календар изнад радног стола не показује текућу годину,
са лавабоа длака пада на под
без утицаја очигледне силе
лупкање незатворених жалузина
остављене тако у убеђењу
да ће бити времена да се затворе
једног дана
ако сам нешто више од некадашњег дрмусања веш-машине,
од пламењаче, од заглављеног точка на колицима из супермаркета,
од гласа оператера са линије за превенцију самоубиства
моја немогућност да се покренем биће нечија кућа,
неко ће одабрати тапете, врсту степеница;
у мени ће се шкрипати, подизаће се слушалица,
спаваће се у другачијим положајима
на другачијим лежајима
довешће некога у мене,
спустиће се на колена
и по други пут затворити уста
јер ни овог пута
није имао ништа да каже
Соба, II
мала птица излеће из празне кутије
кроз непозване бројеве телефона,
кроз телефоне што не звоне,
мала птица осећа варнице логорске ватре
над којом се нико не греје
и поред ватре угледа дечији бицикл положен на траву
мала птица слеће на зид куће неизграђене до краја,
види постављен сто за којим се неће обедовати,
не у овом свету
мала птица жели да се врати
али кутије више нема
Соба, VII
тело је испреплетено са присуством кутије,
истоветном потребом порицања унутрашњости,
равномерном рутином распадања
и могућношћу прозора
којом би се изгубила мала птица
између лелујавог имена тела
и ишчежљивости кутије
танка линија сенке
некога ко силази у сасвим друго неразумевање,
у сасвим другу прозирност,
неинтуитивну
где могућност додира потврђује смртност,
а сама мисао о додиру је најмањи траг
једног давног страха
Соба, VIII
разуђеном ивицом меланхолије
другачије протицање умножене неизвесности.
магнет се љуља час на једну, час на трећу страну,
лиже рупе где смо изгубили веру,
где је чивилук био тек нагласак одсуства,
шум воде из туш-кабине – губитак, нужност, нежност,
полузапамћена песма из основне школе,
правила самопоуздања и комуникације научена преко самопомоћи,
кадар из филма чији је назив увек на врху језика
мочварни простор носталгије
сувишних калкулација и неопходних трзаја,
довољно раздаљина да би била пролазност;
истоветност затвореног музеја
и празних рафова супермаркета
треба пронаћи нову кућу сличну теби.
идеалне дужине, ширине, дубине.
од малог размака између
времена, унутрашњости и чуда
начинити велики подрум
рука је положена на телефон испражњене батерије.
друга је положена на браву.
у неком другом свету врата шкрипе
а ти не желиш да се отворе
ти
са треће обале
најтише конфабулације
са уздрхтале гране
најлепше пролазности
Картагина, II
ломљивост кутије,
џозефе,
твој је начин да ме држиш за руку
ако пожелим да се вратиш
треба сакупити крхотине куће
за коју смо погрешно мислили
да су наше изобличене сенке.
изопштити их из плитке физике случајности
земља је самосвест ветра.
тамо где шума дотиче сам крај августа
и уста покушавају да изусте тачне речи
рука не ишчезава
и молитва твоја
моја је крхкост
Шимон Цубота (Shimon Tsubota) рођен је 1998. године у Бечу. Најраније године детињства проводи у Токију. Објавио је збирке поезије Последњи траг Хипербореје (2018) и Камбријум (2020). Добитник је награде Тимочка лира (2017), Андра Гавриловић (2020), Ђурин пламен (2020) и Вукашин Цонић (2020). Вишеструки је финалиста Фестивала поезије младих у Врбасу где је добио признање Станко Симићевић (2016) и треће место (2017). Два пута је био у ужем избору на конкурсу Трећег трга за другу књигу поезије (2019, 2020). Освојио друго место на Шумадијским метафорама, 2020, и треће место на Доситејевом Златном перу, 2020. Последњи траг Хипербореје улази у најужи избор за Бранкову награду (2018). Живи у Београду.
СЛОВОПОЛИС 