ВОДОМЕРИ
Морам нешто да вам признам свима,
нешто веома важно – није у питању рима:
обрнух водомере на контра страну –
и сад – место да откуцавају
од нуле до девет хиљада нечега,
сказаљке се немилице строваљују ка нули –
ови из Водовода се крсте:
какав нам то мајстор
у рачуне
умеси прсте?
А ствар је проста:
осмелих се да мењам сам –
а нити умем,
нит ме занима,
нити знам.
ДОВИЂЕЊА, ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ
– Може ли код вас да се купи
„Систематика и филогенија виших биљака”?
(аутори су Татић и Блечић),
и може ли одмах,
а ако не,
када?
– О, како да не може!
Може истог трена,
такорећ – одмах сада!
На услузи смо и ја и жена.
– Хвала!
Јављам се за четврт сата –
још сам на ободу града!
– Ми смо у подруму, у Доситејевој:
зелена зграда
(она од четири спрата!)
– Мислите, чувена
Кула од карата?
– Хахаха, да!
На интерфону –
стан број два!
Неко ће већ да вам отвори врата –
супруга,
или ја!
– Одлично! Ви или она,
ништа не мења!
– Е па онда –
ДОВИЂЕЊА,
ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ,
довиђења!
***
Лекције из јутарњег програма:
јефтина психологија – тако ваља!
Сећам се још из седамдесетих, њихових дрвљења –
и шта је добро, и шта пожељно, и колико чега у шта
стаје.
Иза завесе извирују
проверене њушке –
настава не престаје!
Нуде рецепте који покривају
дневне потребе сваке добре куће:
сваком се открива, даје,
свет као теза што траје –
ко их дозва?
У чије име?
Памтим изван те буке,
снег што се спаја са небом
(друкчије јесени, зиме)
топлије очи
и руке.
ПУСТИЋУ СУНЦЕ
Немам два Јеркова, ни два Брајовића,
имам само по једног –
узми ил’ остави!
младо немам, старо не виђам,
доста је за један век
сто педесет и девет скоро генија.
Проредило се.
И немам проблем
са јавношћу –
јер као дете,
уместо у колевци,
одњихали су ме
у Шилеровом звону,
у фиоци за чарапе
стасавах вирећи кроз тарабе
мојих сиромашних родитеља.
Ја немам две младости,
па да бих ову другу
траћио на лумперај, ракију и курве.
Немам времена за рекламе,
небесне људе, људске небеснике,
ваља наранити кокоши и мачке,
децу, псе, душе покојника,
нити да читам нове Каталин Ладик нити нове и нове Табашевиће.
У поверењу, ја имам голуба,
и звезду,
урушену у понорно небо.
Понестаје ми ракије,
али то је најмањи недостатак.
Ја сам изгубио
бога, љубав,
пријатеље.
Сви смо ми гладни
онога што се ничим не може
надокнадити и тако даље.
Узгред,
Ракић је лажњак,
а ни Пандруровић није бољи –
обојица би данас умрла од короне –
пустићу сунце.
БЛАТО НА СТАРКАМА
Жуте, прљаве,
увек туђе,
ко што сам и ја туђ
у твом узвраћеном погледу из осамдесет и неке, под ванделбаном –
у срцу небеске реке.
Остаје ово
блато на старкама
гомила усхита, обећања
и она тиха звезда да се у нама обнавља
да се сања.
ЈЕДНА УГЛЕДНА ВЕСТ
Један угледни професор председник жирија данас је примио угледну песничку награду за збирку песама једног угледног песника.
Једна угледна збирка песама данас је примила једног угледног професора председника жирија једне угледне песничке награде за збирку песама једног угледног песника.
Једна угледна песничка награда председника жирија једног угледног професора данас је примила збирку песама једног угледног песника.
Једно угледно данас је примило једном угледном професору председнику жирија једну угледну песничку награду за збирку песама једног угледног песника.
СВЕ ДЕБЉИ И СВЕ САМЉИ
Са повећањем телесне масе
ја се полако претварам у прасе.
И што сам дебљи тим више ме заболе
је ли ме други воле или не воле.
Не бринем јесам ли омиљен и праћен –
све су ми тешње фармерке и гаће
пући ће, то је неминовност –
напушта ме духовност,
а уз то и душевност
(не пратим ни књижевност).
Боривој Везмар рођен je 1971. године у Пакрацу. Објавио је четири збирке песама. Песме и записи су му објављивани у периодици.
Живи у Београду. Ради у библиотеци.
СЛОВОПОЛИС 