Када пређем преко снежне линије,
разреде ми се очи, претворим се у звер, прљаву
од бљузгавице, изложену каменим зубима изнутра шареним од гриња,
њушкам своје раме преко туђег, на њему цврчи врела маст;
како ме нервира та маст, агресивно, пулсирајуће,
сврби ме и боли капљица која се претвара у линију
и пузи преко рамена, расте, гноји се, неспособна
да се претвори у воду и очисти
остатке свог прашњавог репа.
Иза снежне линије нема леда,
има само земље,
житке,
уништене дуваном и ватром,
која цвета
сваком новом
тврдом,
квржицом.
Распаднем се лако,
као лептир, као шкољка под босим петама,
распадамо се обе: убиство
и самоубиство у плићаку, док се сви, замишљам,
јеже на ту помисао, док црвене од стида
што са двадесет уче да пливају,
и док се шкољка из прве распада на хиљаду
делића, ја се делим на два, оба савршена,
привлачна, толико кокетна да у ту симетрију не можеш
да гледаш, чкиљиш, као у сунце, у симетрију која плаши
као савршено лице, пуне усне и оштра вилична кост,
ја се у ту симетрију затрчим сваки пут иако у њој сагорим;
изморим се, оглупим.
Сећам се, кроз маглу и кишу,
вешала,
као љуљашке, иза прозора,
у згради преко пута,
омче утешне и споре,
зацементиране, летње,
док се влага са прозора
претвара у лед,
и сећам се како пешаци на плочнику јецају, завијају
на бели, млади месец
Немам чему да се чудим,
чула сам их иза завесе како цвркућу,
чула сам их, ненамернике, како жуде, жедни,
тражећи плиму, и у њој одраз,
тражећи је као фатаморгану
као наговештај,
као искамчени сигнал,
као слободу коју су са ужитком исцрпљивали
само у тајности
и над којом воле да стењу
чим постане гласна
стајали су на хладном плочнику
и до поднева сагорели
Могу ли се,
напољу, пронаћи они који умеју да затраже још простора,
још ваздуха, они који ме неће
узалуд оплакивати,
јесу ли они ти који на час могу да се сете
да ватра најбоље лети кроз кисеоник,
као лава, као фурија,
и да се одмах потом, под хитно,
морају скућити негде другде, и у тој кућици
остати скучени, у кади, у подруму,
одакле ће ујутро
гласно најавити маренду,
као канаринци,
и дуго, дуго зевати
као канаринци
Слађана Шимрак рођена је 1990. у Вировитици. До сада је објавила три збирке поезије: У десетом селу (2010), Нормале (2013) и Позамантерија (2018). Поред поезије, пише и објављује научнопопуларне текстове.
Тренутно ради на новим рукописима, за које је у протекле две године добила две књижевне стипендије – KulturKontakt у Бечу (2019) и Styria-Artist-in-Residence у Грацу (2020).
СЛОВОПОЛИС 