ПАТЕНИК
Раскомадане крте илузије,
просуте друмом, прашином посуте.
Орао крилом згаслу наду крије,
тмасти облаци невријеме слуте.
Патеник распет на маргини сопства,
зрнца живота од магле отима,
од њих за себе кује оков ропства,
ланац безнађа звецка у костима.
Свако сам себи окове намеће,
то му је лакше него да се спозна.
Ни патеника изузети неће
усуд што живот као рулет врти.
Кад нам у кућу стигне јесен позна,
кȏ илузије, и сами смо крти.
ДОТРАЈАВАЊЕ
Ушивам дане, све један на други,
концем који су мољци већ начели.
Живот дрхтури у клавирској фуги
и пада као плодови презрели.
У сваком плоду мога бића дио,
покаткад скерцо, покаткада ода.
Да ли се збило или сам уснио:
мој двојник, ено, по плавети хода.
У руци игла често подрхтава,
конац све тањи, истеже се, пуца.
На крпеж пада заморена глава.
Сновима жеље све више су склоне,
притуљен пламен у њима свјетлуца
и у крпежу јача крхке споне.
ЉЕТНО ПОДНЕ
Дахће љетно подне као глуво куче,
док у хладовини лак сан хвата зјала.
Ништа ново. Све је данас као јуче,
једино мисао у стрн залутала.
Утихнула шева у жаришту јаре,
снен жубор ријеке умива облутке.
Сребрн лист тополе смирио дамаре,
дремовном лахору предаје се ћутке.
Сунце крошњу храста врелином пробада,
и оно би радо мало да предахне,
презнојеном лицу тражи мелем хлада.
Усијано небо за облаком вапи,
да од љуте жеђи сасвим не усахне,
прижељкује макар неколико капи.
НАСАМО СА СУНЦЕМ
Узмогох поглед уздићи високо,
понад баруштина, блата и сметљишта,
тад Сунце озари моје жедно око,
и не догоди се послије баш ништа.
Лаган лебдим изнад пространих пустара,
са Сунцем прегршти свјетлости испијам,
док ми се у срцу плам среће разгара,
на струнама душе трепти мелодија.
И причамо тако, Сунце и ја збуњен,
о трајању у ком трен дат је човјеку,
док по мени сипи сребрнасто труње.
Зар у томе трену – нижем му усуде –
морамо кроз мутљаг, док около теку
бисерне ријеке и жубор нам нуде?
ЛИЛИТ
Из мита демонскога,
са раскрснице ноћне,
Лилит у страх сна мога
уноси жудње моћне.
С Лилит ноћ кад проведем,
врч страсти кад испијем,
ја спознам шта је Еден,
ал’ не знам шта не смијем.
Адам се само смјешка,
свједок проклетству њеном:
зна, то страшна је грешка.
Змијским погледом Лилит
у моме оку сненом
ништи то што смо били.
Ранко Павловић пише пјесме, приповијетке, романе, есеје, књижевну критику и драмске текстове. За одрасле и дјецу објавио је више десетина књига. Заступљен је у многим антологијама, читанкама и лектири. Добитник је значајних књижевних награда. Превођен на више језика.
Живи и ствара у Бањалуци.
СЛОВОПОЛИС 