КРИВОБОЛ
Два солитера сивкаста,
соцреалистичка.
Девојчица једна једина,
сама-самцата.
А жућкаста као све куце Жуће,
са улице.
И житаста, све то косом, само,
образичаста (мада танка) –
пегава, дакле мед!
А њој се чинило да је баш наранџа,
толико толико
да се почела мрштити онолико,
кисело, кисело.
Било је срамота.
Помисли како је сада црвена као ружа,
али би јој тада увек говорили као булка,
па тихо учини једно ух,
а мало после гласније ууух;
а било јој је потом још теже,
и осети како јој срце расте ударцима.
Хтела је да стави капу, било какву,
и у њу сву своју косу, златну,
и да се оличи шалом,
као што су сва деца,
да буде као сва деца,
да се покрије, али не ушима!
Ништа од тога није имала.
Није имала ништа.
Јави јој се реч: сама.
Па помисли: сама салама, баш сам салама…
Помисли да би оне две кришке бетона могле
згњечити је као зденку! као зденку!
размазати и мазати је мазати,
јер је била бледа као маза,
мамина маза говорили су јој,
а она се питала: како мамина?
И школско звоно оштрије од тог ветра
поче да звони, да јежи,
за почетак ил’ крај неког часа,
за чудеса.
Понека стегнута рука, кнедла.
Промрзла, она је тихо певала.
БРЗИ ГОНЗАЛЕС
Свет је Његошев орах (и у њему колач), не прах.
И ја, сâм, можда сам каменолика ватрица.
Плишан сам мање него најежена каменица,
и имам више камених права од правог камена.
Сунце је горе уортачене ватрице,
а на земљи разбијена обојена револуција.
Крпице и справице тискају се и ритају
у коритима, чаме ка морима, све кинеске.
Цео Америка је енглески травњак
на највишем спрату највећег контејнера цигамале.
Доле је колач Брзи Гонзалес и Сједињене Светске Државе
заливају проређене по њему кокосове, мале.
Све то ми личи на смрзнуте руске земље,
са црном кором из које штрче беле траве.
Ил’ можда на чоколадни слој деликатеса
испод ког свезана тамнује му сочна смеса.
А тако изгледају и вечне забачене мочваре мрачне,
у које се скаче на главу на миг свемигућег бола.
И никако другачије, него у нови калуп старог плеха,
који би да преврну и гвирну у глатку страну неваљала деца.
ПОРТРЕТ ЂУБРЕТА У МЛАДОСТИ
Најпре ми долазиле само речи-луталице, опаске.
Неко би ми дакле набацио то врело кестење
право на волеј језику који је био кришка цвекле.
У мени нема лимуна да ми мисли миришу на витамин Ц.
Пуна ми глава малих дрвета броколија гроздова
љубичастих забрављених фиока и црва из јабука.
Затим се ушанчиле хорде, па тражиле,
као што раде пријатељи, да се надовежем. А ја лењ.
Последњи пут, ове зиме, никада никоме нећу рећи име,
само надимке, шале, зубиће, бубице и усне увучене
да буду танке као пертле, груди маљаве, другарове.
Брали ме као јабуку,
брисали о прљаве дуксеве, трљали, глачали, папали
и пљували моје браонкасте раскомадане црве по земљи.
Докрајчили ме црни гавран и мрав,
и једва је нешто остало од мене.
У њима се нашле моје песме, куле, лавиринти и црви.
Сви су ме докучили, упознали до дна, објашњавали
једни другима како су више са мном докурчили,
све док су се сами себи смучили, па, брже-боље,
баш се на мене далеког и малог, све даљег и мањег,
баш се на мене, ни пет ни шест, него толико прецизно,
за десет! – изручили. Све несварене, воњевите,
комаде увида, жеља, све сочне киселе честитке,
по мени! – да не последњи пут видим у њиховим
изгужваним, шареним избљуваним лицима и телима:
колико сам само, еј! – колико гадан, колико тежак.
ТАЛАНТ
Имам шта немам.
Од оног који нема, узео сам и шта имам.
Умножио сам гомиле.
Смицалице, стицалице, умориле ме.
Поломио сам сваког анђела у себи и мрвио их све,
али ми њихови комадићи и њихов прах остали у крви.
И сада, мада осећам и мислим као човек –
идол сам животињама –
једва сам жив, о тињам! а још ни поштено крив.
Ложи ме жртва и јежи кожа:
бледи се, негована, и црвени, стиснута, узета, цеђена;
прођем прстима по седиштима и, проклет: задовољан.
Чујем шта ми треба, и чапнем понешто од свега.
Напослетку, све то вреди мање од најмањег ма чега
које ме сутра чека.
Тешко је бити сит.
Гладан је још увек, макар, јадан;
умерени су егоисти; распет је Христ.
Још сам ја за удобност кадар!
Најзад, најзад
ПОНЕДЕЉАК, ЈУТРО
Покретне степенице дупке,
као длакава стонога која цупка ка небу.
Улице згужване пузе потрбушке.
Аутобуси из којих прскају по станицама
тела сва од удобних снова пуних великих дела,
луксузних кола, и много секса, моћи и беса.
Једна сузица на бради ничије девојке
никако да се одвоји и падне.
Она је тек легла, и мајушним прстима десне руке
своју леву подлактицу мази ли мази, док не заспи.
Један живот окренут наглавце, опран, суши се на жици.
Миришу једнако сви пролазници, на Париз;
а њихове мисли на домаћу кафу и мало белог хлеба.
Убрзо, и до 50% попуста: Санторини посред мејла!
ТИРАНИН ДАНАС
Сва времена у једном.
Туга Белог анђела са зида милешевског
животињским крилима лебди у срцу чедном:
то прозукло свету кличе тамни блесак новопридошлог.
Погледај: уморан, легао је заборавивши сат на руци – још је стеже!
Осмеси минулог дана као из напрслог бетона цвеће:
једва живи – никада за смрт не желе да чују, и неће.
Буди се, поново, и ћути; из очију незавршен сан тамом се пролеже:
Тиранин – ја! – свечан, јетко насмејан;
мермерних груди – црних и хладних;
безбојних усана – грубих и гладних;
мирне вечери, крај белог камина,
у ком играју обриси празне ватре
као што облаци потамне кријући сунчане зраке
у своје линије – као ужарене муње јаке:
нахерен од буке ратних труба, од борбе, од победног вина! –
поздрављам крај радног дана: без жене, без друга, без сина.
Господар сам тирана, ове ноћи:
најбогатији, највећи! – једино без моћи: да љубим.
Под пољупцима, сâм.
Ненад Обрадовић рођен је 1991. године у Крагујевцу. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду. Крајем 2020. године објавио је истовремено две књиге поезије, „Несите легенде“ и „Шарада“, обе у издању издавачке куће Поетикум, Краљево. Тренутно живи и ради у Панчеву.
СЛОВОПОЛИС 