НА ПУТУ
Иза прозора је град, иза је река, њу сам измислио
тек да осетиш хладноћу
када с вечери провали у кварт, зрна песка
када клизну између бедара.
Можеш у пејзаж дописати: шетаче, пластику,
ситан шљунак, мост –
тако да између погледа и описа не бриди
брисан простор који се попуњава белином:
све док не кренеш даље, између фасада,
тамо где још лебди дим цигарете
кроз најсвежији опис, право у тежину јутра,
осетиш је као тачку пред којом си се зауставила
а покренуло се дете на љуљашци
у оближњем парку,
и још даље, под зањихана сијалична сунца,
ка сутерену, кућерцима,
обавезној слици фабричког торња, углавном,
ка неким сасвим искрзаним пределима.
COBALT CLUB
У најудаљенијем углу градске кафане –
жена у кавезу,
кристал широм отворених уста,
изгледала је баш онако како сам је замишљао
измичући јој ослонац:
усуди се да то не назовеш рајем.
ЕХО
Све је у напредовању кроз рубове слике,
време у арабесци светла
као капљица што се скупља на архитектури
гвожђа, шибља и бетона,
„под благом наркозом небеса”,
кишом молекула што прска у свакој
изговореној речи.
Флоскуле се овом удолином распростиру
као ехо, кроз одбачени вишак,
потрошен живот што се суши на мразу
и обнавља употребну вредност
високих октана у будућим ложиштима:
дим и пепео мекано што ће полећи
на поља, кровове, плућа.
Све је у замишљању предвидивог исходишта,
оповргавању закона,
сваког незаписаног пророчанства
о трајању: нешто претворено
у ништа и ништа претворено
у нешто, када би то само било могуће,
овде и сада, на овим неравнинама,
у овом шибљу, по овом снегу
кроз који се напредује као кроз рубове слике,
што пуцкета у памћењу, да би оживела
једном промењена, увек иста.
НИЈЕ БИЛО МЕСТА ЗА СКРИВАЊЕ
Није било места за скривање:
најмрачнији угао
у библиотеци
годинама уназад био је заузет.
Знао сам да не морам да будем тих.
Теби је свеједно како гласно одјекује
ход смртника.
Прстима сам прелазио преко
још увек топлих тела књига,
мислећи на најпрецизнији опис смрти
на плеснивим страницама.
Замољен сам да закључам врата.
На ољуспаном зиду наше сенке
раствориле су се у зрна,
чуо сам звекет ланца, предсказање –
овде можемо да одложимо
своје душе и ћутимо.
Заиста: нема бекства.
Дисаћу контролисано.
КА ПРЕДГРАЂУ
Предграђе лепо толико
да се у њему може умрети:
праволинијски распоређене
коцке и у високим
прозорима: жене –
снене као просењен цртеж.
Када се удаљим
опет бих назад, тамо
одакле сам управо
дошао, где ми се голе
крошње четинара
уносе у лице, повијају се
до земље,
као да се клањају.
Док пролазим крошње
тихо шапћу:
како је добро док се хода,
док се мисли
да можда постоји и пут.
У ИСТОМ ВЕКУ
То нам се догоди само једном
у истом веку:
манускрипт у који смо први пут ушли,
препознамо као место
у ком смо једном давно били.
Описани градски трг, плакате
на биоскопима,
небо сурвано
на торњеве,
именице, сва
скровита, тајна места,
сутерене –
запаљиви глагол,
већ смо видели,
нестајали
у истом лавиринту.
Али пут у повратку
прелазимо лако,
кроз пасусе,
ако пожелимо –
можемо то
склопљених очију.
Овде чак и сутон
обасјава све оно
исувише затамњено:
секвенце, епизоде –
што се у подсвести врте,
све кадрове
наших прошлих
и будућих живота.
Kо смо у њима били, шта смо
радили, није важно:
све док из бистрог плаветнила,
из празнине пљушти граматика,
а говор буја у прелому
зеленила, кроз бетонске
блокове, изнад траве.
ПОД ГИЉОТИНОМ СУНЦА
Кактуси, пустиња,
твоја хаљина
озебла на хауби аутомобила.
И пољубац, разуме се,
под гиљотином сунца,
тих, нестваран,
као атентат.
СКУЛПТУРА
Призор: али одсечен –
тако да се не виде: текстуре тела,
висећи вртови, прилично висок
вискозитет ромбова
у образима,
затим – праволинијски додир
оштрице, ишчупана врпца,
смежураност ткива, пуцање
опне, дидаскалије,
и извесна изврнутост очију
ка унутра
тако да изван погледа,
додира, сећања
остаје –
мирис електричних столица,
говорљива папрат,
све лишће
у крви.
КАО КАДА СЕ ОБРАЋАТЕ ДЕЦИ
Мртве обавезно треба купати
на стандардизованој
-20 собној температури,
након процеса хлађења
пажљиво убрусом
уклонити сву течност,
љуспице леда са њихових лица,
бедара и ногу.
Преко модрих печата
и ситних пукотина на кожи
нанети умерено
танак слој специјалног пудера,
положити их на кревет
тако да поглед обухвата –
прозор,
кућицу за птице,
липу у задњем дворишту.
Мртвима треба оставити
упаљено светло,
омиљену књигу на сточићу,
пустити радијски the best of,
оставити мачку
да се склупча крај узглавља.
Ујутро са њима треба попити кафу:
причати о кошу
у последњој секунди,
замени акумулатора на аутомобилу,
воћу и поврћу,
савршеној комбинацији пестицида
за коров никао у башти.
Мртве обавезно треба гледати
право у очи.
Не гестикулирати.
Причати са њима
тоном као када се обраћате деци.
КА ЗАПАДНОЈ СТРАНИ
У касно поподне поћи ка западној страни:
до опустелог метроа,
хаустора и места
на ком сам наставио право –
кроз злочин,
између корака ослушкујући
како само отмено звучи
реч предаја.
Сасвим права улица
нестала је у сфумату од кише,
гледао сам удаљена собна сунца,
хоризонте
који се употпуњују,
јесен у вртоглавици.
Пробуди се, кажеш,
пожури кроз букнула
мождана стабла,
спусти се ниже,
до последње улице у низу,
тамо где блеште
сасвим огољена празна места.
Кажеш: тек када ти стварност
опусти руке без опирања –
у тренутку ћеш препознати све:
тишину као пред наступ
црквеног хора,
фигуре замрзнуте
у јутарњем светлу,
близину која нас не уме
учинити непознатима.
Огњен Петровић (1981) рођен је у Београду. Пише поезију и прозу. Објавио књиге песама: Прекид преноса (2011), Кечеви & Осмице (2011), Потражи на западној страни (2018) и Јесен у вртоглавици (2020). Штампао књигу кратких прича Слепи миш и сонате (2020). Заступљен у изборима нове српске поезије Простори и фигуре (2012), Ван, ту: free (2013) и Рестарт (2014). Живи у Младеновцу.
СЛОВОПОЛИС 