РАЗМАК
Постоји магија, та велика наука,
постоје све теорије
само нису записане,
институт за заборављање,
начин да се фантазије самоуписују,
постоји и поезија као уметност брисања
сувишног текста.
Високо горе
постоји небо са грумењем белине
осећамо његове бистре таласе
и у њих умачемо дрхтаве прсте.
Постоји и разлика између мене
и објекта мојих мисли.
Мислим, дакле постоји нешто
што није ја, из чега моја мисао захвата,
од чега гради своју игру.
Пишем тврђаву, рушевну,
трнасту тврђаву у којој се
може читав живот преспавати,
живим у трошној колиби крај њене капије
замандаљене.
Постоји симбол тврд као кремен,
о себе га ломим језиком
клештима болних немоћи и горопадних хтења,
унутар њега је нежност крхка
смртна на ваздуху људи
испарљива под погледом.
Ипак је желим.
Постоји начин на који се све увек чини тежим.
Постоји размак између мене и руке,
руке и свега ка чему се пружа,
између посматрача и изложеног,
обичаја и закона,
разлога и последице.
Потражи ме у том размаку, ту живим.
Пишем колибу запаљиву,
прокишњиву, преветрену.
Осећам, дакле постоји нешто
што није ја, из чега бол захвата,
од чега мукотрпно и сумануто
гради своју клецаву игру
док протичем.
БЛАТО
желим да знам
ко је испекао први хлеб
пре колико хиљада година
осећам да ме нешто битно с њим везује
осећам то од свог првог хлеба
и мислим да треба мерити људско време
не од првог удаха
или прве речи
већ од првог јуначког натапања корице
безубим устима
од хлеба почињу да расту зуби
развија се чуло мириса
прва реч мора да је била реч за хлеб
хлеб говори о чаролији настајања вруће векне
од семенке бачене у земљу
пре зиме или у пролеће
данас ми говоре о земљама без блата
како је тужно тамо
нема свете тајне ницања зелене биљке
јаче од брда земље над собом
пријатељ ми говори о снази семенке
са сјајем у очима
гутамо кнедле чудећи се тој уметности
неких других сила
колико преображаја
под земљом
на сунцу
у млину
у пећи
у телу
снага семенке расте изнутра
са причом о ономе што исто је
данас и пре десет хиљада година или више
отишла бих да се поклоним првој крушној пећи
као да идем у свети град
као да откривам значење светог грала
грла испуњеног песмом
хлебом молитвом и храпавим осећањем страха
бојазни пред светом
у коме више неће бити блата
и нешто безмирисно
клизиће пустим непрегледним градом
без људи
ОПКОПАНО
данима сам бацала удицу погледа
у реку слика што промичу
не бих ли ухватила једну
савршено лепу
што испуњава жеље
ухваћене слике не могу да дишу
увијају се у ваздуху
угину пре него жеље изговорим
а тако су се из даљине лепо
златиле и пресијавале
неухваћене
тугујем на острву
опкопаном
на које се уз шкрипу
спушта дрвени мост
све што као савршено
погледом оштрим одвојим
од целине збркане и мутне
умире без гласа
без борбе
у ваздуху остаје само
звук рђавог ланца
и мост спуштен за госта
који понавља недолазак
FRACTUS
Горе сам ја
а доле сви моји слојеви
у међусобној размирици,
и тај именилац временом расте.
1/n сведочи о сталном
смањивању разломка.
Не страхујем од ишчезнућа,
само сведочим разломљености
као грубој шали
вештог математичара.
Ужива у нерешивости,
као уметник у своме делу.
Шта урадити
са овим сламањима?
Како поједноставити,
како редуцирати?
Преда мном је зелена табла,
само рука с кредом приметно дрхти.
Кад је примакнем табли
чује се као далеки одјек
удара детлићевог кљуна
о чворновато дрво.
Тако и срце куца
и дели моје време на 1/n.
УГАРЦИ
још има довољно простора
за широке замахе
и још мноштво неисписаних страница
истина коју тражимо
згуснута је небеска тинта
проветрен стан облакодера
с погледом на залив
обрастао планински обронак
или рањив, многољудан
непрегледни град
чекам што се чекати мора
и имена му надевам
лифт бешумно клизи
у свим правцима
путујем
померајући тек неколико прстију
дописујем свет
има довољно блата за саздавање
и праха
у који се прах враћа
између тога
леже обриси мостова
који се могу прећи
саградити или срушити
и ужасна истина умирућих часова
што нестају
као угашени угарци
до бескраја се пружа полегло
лењо земљино тело
погодно за широке захвате у празно
али су кратке руке
пркосећи трошном телу
живим у језику
УВЕРТИРА
једноставно је
увек сам на страни оних
који су унутар нападнутог града
молим се да зид не попусти
да ован не пробије градска врата
знам да ће дрво зацвилети
и предати се гвоздене браве
разјарени коњаници покуљаће калдрмом
рушећи идоле и секући главе
са зидова бацаће децу највећих јунака
да не прерасту очеве мислећи на освету
једноставно је
и он је на страни оних
што бранећи светињу излажу коже
безмало угушен разбацаним костима
стреса се над оним шта човек може
грца док гледа како лако падају главе
и цркве се разиђују до последњег камена
како руше се идоли и рукописи горе
чак и кад кажу да носе лажна знамења
хоће ли још силовитије човек гурати руке у пламен
у своје и туђе ране
вриштећи од сладострасног ужаса и бола
једноставно је
из неког кутка потом опет песма се разлеже
жене доје бебе, певач слави рођење
цвеће се уздиже на најкрвавијем делу згаришта
неко пружа хлеб, неко чека спасење
прича кружи кроз нараштаје
о двојици – добром брату и злом
мртви се умирују, калдрма блиста
свет опет постаје млад у трену кад прети слом
питам се чија је то моћ
какво је то од свега веће знање
једноставно је
ја сам увек на страни оних
који плачући силазе у само срце разорне туге
њихова песма је увертира
великог незамисливог славља
ветра што долази с друге стране
с кишним облаком под главом уместо узглавља
заједно с њима гинем бранећи
капију која ће свакако пасти на крају овог
или неког будућег рата
и још се кунем у невину прозрачност неба
у трену кад закрцкају и зацвиле
пред рушење тешка градска врата
ЕРОС
покретне слике дана узалуд ми се обраћају
мислим на смрт и чежњу Икарову
на небројеност таласа и мноштво њихових обличја
како су сасвим недужни под његовим жудним оком
колико ероса има у том лету забрањеном
бременитом извесношћу кажњивог чина
моја крила силом склопљена и запечаћена
непотребна као лепеза зими
прошивена су твојим именом прошаптаним
на граници изнад кањона у трену кад лет постаје пад
блиско постаје далеко и прејака светлост призива таму
покретне слике дана као таласи недужни измичу
тражим реч за крила у расту заустављена
за умирање света у часу када кљун пробија љуску
хладно је
живим и то је све
ГАЛЕТЕ
постоји одређена врста бола
због анђела у рају
што седе скрштених крила
не знајући за чежњу, бол и страх
и због ствари
остављених да безвољно
одвлаче пажњу људским очима
анђелима непотребне
да имам анђела
ех, да га имам,
дала бих му читаве нарамке ствари
тостер за галете
омиљене књиге
хемијску која танко пише
полуисписану свеску
усисивач (скоро је нов)
седели бисмо уз приче
од којих дрхте органи у телу
људи некад долазе код мене
да причамо о таквим стварима
одлазе потом укатарзичени
ја остајем сама са својим органима
а анђео, ех да га имам
седео би горе у рају потом
са сетом у очима
грицкајући поклопац хемијске оловке
пробао би у свеску да допише
боје рајског дрвећа
можда би и галете правио
од плодова забрањеног дрвета
и другим их анђелима давао
с погледом пуним поверења
с траговима бола
и извесне дозе лудила
како се увек даје
оно другима непотребно
ФУСНОТА
свикнут на говор у коме се распознаје свака заграда
и оно неизречено везано звездицом
са никад изговореном фуснотом
играш се причом о прапочелима
као сунце на обали што несташно развлачи
нечију велику, слану, модру сузу понад потопљених градова
је ли на почетку била вода или је она тек охлађени ваздух?
апеирон или ватра која је снага, закон, ум?
хаос или хармонија? злочин или помирење?
да ли је све почело од броја, од слова?
или то прастара еуринома шеретски изговара – све је добро –
сликајући четкицом умоченом у недоступне небеске растворе?
заводиш речима понављајући речи песника
– живимо и то није све –
али не кажеш где је граница, где оно све отпочиње
буди сунце кажеш, сунце које се смеје на обали
повлачећи крајеве шушкавог воденог платна
буди небо и вода па ће и смрт пред тобом устукнути
умиј се умом ватре
склони са себе све што привлачи слабост
свикнут на говор у коме речима расту крила
а људи постају храстови и планине вером терају у врсту
градове сневане подижеш са дна најдубље воде
светлост нутарњу кроз ране истачеш из тела
постајеш вољено сунце насмејаног лица
што игра се на обали бескрајног шумног мора
оно неизговорено везујеш за морску звезду
и пушташ да отиче ка пучини кад се мирно повлачи плима
МИТ
Можеш да плешеш, можеш да умреш,
или да певаш туђим устима,
да бежиш стојећи, одлазиш лежећи,
можеш да гризеш туђим зубима;
из ока ти вири шта кријеш под језиком.
Птицама надроби суву погачу своје истине.
Гледај ћутке, свестрано, као риба.
Жалац зариј у земљу, црпи сокове
из пакла, из мртвих, из подземног глиба.
У сенци вешала потражи или потроши свој мир.
Можеш да умреш, а можеш и да играш,
или мирно раскиваш чавле из божјих дланова,
да их исправљаш, другог бога да прикиваш,
да бришеш важна слова из виших планова.
Можеш да урлаш, да гребеш слику коначног наума.
Сам себи, изнутра, распета траума.
Јадранка Миленковић рођена је 1969. у Пули. Ради у Апелационом суду у Нишу. Основала је Клуб „Прејака реч” 2004. године, који окупља младе људе заинтересоване за књижевност, филозофију и уметност. Објављени романи: „Хетерос” (2019), „Соба 427” (2019). Књига поезије: „Преко колена” (2020). Добитница је награде „Миодраг Борисављевић” за 2019. годину, за причу „Страх”. На конкурсу „Трагом Настасијевића” за 2019. годину, добитница је прве награде за есеј „Прилог расправи ’Спартак или Исус’” и друге награде за причу „Један дан”. За рукопис прича „Најдражем капетану” освојила је награду публике на конкурсу Трећег Трга. Објављује у периодици.
СЛОВОПОЛИС 