ПРЕПЛАВА ЕЛЕГИЈА
Љупки и Игору Васиљеву
Пруга, у вјечност пружена, у тресетиште трава,
узглавље бива, напречац, анђелу замрлу у тамну риту,
пајола утопљенику чије тијело усвијетли и над којим зарида
црнопас призван са нарисане слике у моравички крај.
Модрило мори као кратер којег издуби ненадна смрт.
Љубав у очима што иза тȇ остале су гладне, стиска
мишица твојих, грљења, усненопољуба, косе златне
попут неужњевених јулских житā. Мјесеца зрела
што у јари зазивље печате страсти пару чија крв ври
налик плавцу негаженом, убраном с лозе што их
свуноћ дави непрестанце, као Бахов бршљан.
А онда утихне све, плаве охридске ноћи, јавке
злурадих и теревенке давне под перголама љетā
узлетјелих одвећ у онострано са сојеницом савском.
У мени те има толико да тече ријека неистечно.
Звијездо што сијаш сваконоћно над Хабаровском,
над Раваницом и овим костоплетом што ми брани
да те у висинама нађем откуд си сишао у лубове
љубичасте, горд и стамен, из срца узаврела метеора
у цијанотипије, ледену плавет што круни печални живот.
КЕНОТАФ ЗА ХЕМИНГВЕЈА
И АГНЕС ФОН КУРОВСКИ
Умјесто жалобности помисли на рајолик призор еспланаде
Малекона. На богове Монмартра који су ми овога јутра
дошли на поклоњење. Самурај сам, олово је мој бушидо,
коитална сам змија чији је реп укрућен, моја љубав сија
у ноћи попут електроде, вар је дубок, плински, аутогени,
спајајући разломљено, напукло и убого. Ја сам велика бијела
псина, с раљама у коју стају све шуме Апенина, Агнес,
сјећаш ли се, цијело то љето, био сам твој цепелин, твој Христ
и Адам, торпедо бијах за твоју подморницу. С црних си
најлонских чарапа на мене слала електричне муње,
у дланове моје, фркћући, као на Пинду Зеус кад пресретну
Тифона, пуцали су федери пољских кревета, са стропова
отпадао је малтер Бабилона, горило је, попут неба над
Сајгоном, као тијело свиње спржено бренером. Рекла си:
Твоја је крв врела, ти мораш на југ, ја идем горе сјеверније.
Био сам попут црвенокошца којем су отргли вампум пред
вјешалима, сви моји тотеми бјеху срушени, светилишта попаљена.
Мора сам рума препловио у твоје име, бијах Cubano Sato,
Caballero, револвераш без правог изазивача, од сјећања
на твоје тијело створио сам митологију, твоје очи отвараху
ми путе којима никад не мишљах да бих могао поћи.
Острвљен бијах, сваком си ми сабљарком коју улових,
изнова пробола срце, уплашена бијела голубице сантерије,
са душом ђавола. Недјеља је, другојулска, 1969,
Anno Domini, вријеме је да упалим ватре квазара у чађавим
очима двоцијевке, и да се Ерида коначно смири, а мој давни
брат, Параџанов, сними филм о нама, бојом презрела нара.
БАРОК ЗМИЈИНОГ СВЛАКА
Љубав је сврдло. Дјетлић што куцка црни
шупљаг стабла. Ждријебац који јури јаростан
житним пољем, дугогрив. Клин и бураг,
воњ мемљивог трапа, влажна Сатрапија.
Лија што лизуцка рану, у гвожђа стегнута,
намамљена у уздарја ловца. У коагулум
гдје сириште је уздрхтале крви. Риба у издаху,
с које вјешт нож хитро скида крљушт.
Бестрагија, лагум мрака гдје стегна пјевају
химне тучаној сабљи. Бибер у авану,
у туцанику. Длан запљунут, косидбени брус.
Чекић који варцарску косу туче попут тучка,
тањећи јој жицу. Бачица оврхуњена млијеком,
у хладу, што прелива се и кајмачи.
Спирала пите, у тепсији, донијета задихано,
за знојног косца. Алговито сидриште
подводне марине. Поље сикавица, у жези љета.
Зрикаваца зрика у љубавном узносу.
Синкопирана вучјим завијањем, срна срца.
Ватра што бурно букне на крају шуме,
неугасиво. Напета струна гусаља, пјесма
грлена, звук који титра на Адамојабучици.
Сичан за пацова у препуном амбару.
Неопалима купина, што предсказивачица је
богозачећа. Икра дрхтава, над којом се
засјенчи апокалиптично тијело моруне.
Грубо јутано платно, на кожи поморца,
бриду буроопаљеном. Туристкиња што
зури у Ђорђонеову Ла Темпесту,
као у чудо. Или змија само што пресвлачи
кожу у олтару запуштене црквице.
ЕКЛЕКТИЧАРЕВА НОЋНА ПЈЕСМА
У освиту ноћном расту барикаде тијела
и мири се све. Чета се окашњела, пчелиња,
враћа кошници са испаше са клобуцима сунаца
мјесто очију. Сад трен је да тама умири
биоњачу зорљива ока и настани се у језеру
зјенице. У вајату омрклом слијеп бивам.
Твоје су груди зубље, фењери што воде ме,
стази коју утрће моје уморне мишице.
Над безданом искрсну приљубљености,
пољуби понорни, над горућим грмом.
Кикоти. Упрт у тебе, као лађа у Сцилу,
бивам вјетар што обручио се на вијењак,
у олују. Налик кољу што стогове подупире.
Копулат, плутан чеп што печата боцу.
А ти канија ножу што рије као црницу рило
кртичње, упорно и дуго. Карлица планинкина
у коју разлиће се млијеко небесно.
Све што вриједи, у дубокој се тишини ствара.
Мливо, звјездан паспаљ који нас голе огрне.
Ореол. У срми си срна, жеравица што запламти
сваким мојим уздахом, луча што освјетљава
мој Шеол, коју распирујем, мјеховима
ковачким. Пелуд блуда, систрум што урања
у амбру и тврди се за вјечност. Опоро вино
у мјешинама за виновнике раскорачења.
До шибања треба вољети, крволиптања. Распет
у теби, док излазим у праску праскозорја.
ФАМАГУСТА
Неће то више бити град коме ћемо се вратити.
Стијена на мору, наднијета над наше мале
радости и велике туге. Тијела смо која хладне,
над којима гавран бди, иако уљаница кипарског
сунца пржи нам чела још дуго у тами.
Од свега је остало само сјећање.
На затрте вртове, на затрављене бивше животе,
под скелетима кранова над којима дивља
ћудљиви вјетар. Ниска на врату града је пукла,
откотрљани смо мјестима која нас никада
неће прихватити, раздружене и далеке.
А бјеше твоја рука у мојој, под зидом маслина,
црвених носева као у кловнова лежали смо,
а небом си ме водила попут Шагалове невјесте.
Ти била си мој грал, а ја твој женик.
Под пијеском месаорским сада почива све.
Прекинуто куршумима, бомбама, прекинуто
тишином која разара, што остане послије свега.
Колико те има у безменици, мало срце,
што си ми куцало у длановима, плахо, као у грлице,
што сам ти је ономад ставио под блузу,
над малињаком, тамо гдје стражари младеж.
Тргла си се, а очи ти ножеви, што ме сијеку још
и данас након четрдесет година које су те
од мене скриле. Највише боли оно што се слути,
кад душе срасту а тијела се никад у једно не здруже.
PLURALIA TANTRUM
Срџбу ми богињо опој, ону од јата врана
и гаврана, густотканих у крошњама гранатих
липа, том преткишном бароку, док гуде у распри
муклог предвечерја, пред олуј, попут уморних
рачунџија, излудјелих од силине паклених бројки,
гамади стравне глади. Ћудљивог ока бедевије
која повлачи се уназад, у страху од писка базилиска.
Даждевњака што гега се у ненадној бујици кише
што шкропи земљу испуцану обилном сушом.
Чембалима њених коса што драшкају вене мојих
руку, раскрштених над соларним плексусом стомака.
То, дабоме, бива у трену пупања подземних језера,
под двојином наших очврслих груди, срдите гуштерице
док бјеже у страху од врбовог прута, што удара
из страсти а не из пуке обијести. Кочијаша-галамџије,
канџија чија, туче сапи зловољно попут српа што
реже осје, макове црвене као прсти под којим прште
нари твога стрпљења. Мљечике пуцају поврх вратова
румених попут образа завјереника, напречац ухваћених,
и цуре низ удове врели сокови, налик уљу над главама
оних што ударају бјесомучно о зидине утврђене куле.
Падају Бастиље под овном рушитеља, силином злости.
Остану декапитати на бојном пољу, полегли и уснули
као невољници, лишени узвика, у димним опијумницама.
Илијада од твојих уста и мојих дланова, који не дају
вриску да потече. Љубав је непомирљивост, баждарина
коју печатају срца, вољењем, пупковина што дише
у водењаку матернице, свијет што од мноштва опстаје.
SATANTANGO
У сивомаглену магму уроњен дан. Груб длан
што из каљуге бјежи калајном свјетлу њедара, облој
пенумбри мјесеца што жалобно рогове своје шиљи.
У водоскоке млазова који чине љубав уздиглу
с тла. Налик духовима минувших времена, попут
ока вранца бичеваног докрвно, изудараних сапи.
Сусталог, усталог из смрти. Из талога који тлачи попут
руке што туче по невјери, поткожно модрој, у сарком
док бубри. Текуница си и дрхтуриш тако пред српом
срдита жетеоца. Ловца пред чијом пушком трчи љутита
пасја авангарда, обрушена док трга мртволовину.
Ракостражар сам, и у перисци склопљеној сав страх
свој тврдим. У биљу кошерну које расте из одбачена
невјестина прстена. Вјенчаница док хитро се у медузу
преображава. А Христ диодни, што ходао је над водама,
лупа о Рубљовљева звона. Арктик од артичока ђаво
дроби у вечеру, поред упаљена камина. И сестина давна
и заборављена, изрони у уморну уму, улегла пред првим
вратним пољубом, пред којим стресла си се попут стабла
осњежена, као кокошка под блудним крестопјевцем.
Бриди на бури крут брадавичја, нестрпљиво попут пуха
у клопку уклопканог. Мамонову налик, утамниченом
у мизансцен Острова. У меду ушећереном, праслици раја.
Трећем брату што дар је и чије рођење надомјешћује смрт
Авељеву. Тако гнијезди се и плоти оно што измиче зловољи
нашег ума, хода, у постељу с нама лијеже и сâмо наставља
пут свој врли. А ми још дуго и дуго у озебле дувамо шаке,
перфорирани за једну наслућену њежност, одрођени и сами,
наивни и занесени, у плач ненадани кад бризнули смо,
ослушкујући тамне арије које допираху из грла бакелита,
радија с којег гласао се бог наш Бах. Пуцкетаво, попут
прстију у Артоа док у Родезу куцкао је о небеска врата.
Радомир Д. Митрић рођен je 1981. у Јајцу. Пише поезију, прозу и есеје. Књиге песама: Носталгија за пуноћом, 2004; Освешћење, 2007; Унутрашњи Вавилон, 2008; Летњи квартет и прича о Медитерану, 2008; Морнарски танго, 2010; На путу за Хесперију, 2015. Роман Шум Панонског мора, 2012. Добио неколико регионалних и међународних књижевних награда. Текстови су му превођени на десетак светских језика. Члан Српског књижевног друштва и члан редакције часописа Липар. Ради као библиотекар у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу, где и живи.
СЛОВОПОЛИС 